Prazni gradovi plešu

Pre par dana zvanično je objavljen prvi dugosvirajući album novosadskog benda Lepša Brena pod nazivom "Prazni gradovi plešu". Ovaj duo zanimljivog imena čine Atila Antal i Višnja Žugić koji su ličnu povezanost pretvorili u zajednički bend, iako svoje profesionalne karijere grade na sasvim drugim poljima. Višnja je doktor nauka arhitekture, dok je Atila doktorant na studijama režije, pa ne čudi da su muzičko scenski pravac koji neguju prozvali arhitektonski pop. Bez obira na trenutnu situaciju, Lepša Brena ovih dana kreće sa promocijom svog prvog albuma.

Koje su glavne karakteristike ovog izdanja?

Ovaj album je zapravo otisak onoga kako i zašto je Lepša Brena nastala i krenula da radi. Ovo su mahom prve pesme koje su nastale našim zajedničkim radom i u odnosu na prethodni mini album "Bacači pogleda" i kolekciju singlova iz serije "Dom panike", mnogo su veselije i pokazuju taj ulazak u svet arhitekture kroz muziku. Ima jedna rečenica koju citiramo na početku albuma, "naše uši postale su oslepljene", koja je neka vrsta antiteze onome što pokušavamo da uradimo - dakle, da ne prihvatamo da smo "gluvoslepi" i da ozvučimo beton, rasplešemo građevinske kranove, kontempliramo o strukturi mostova ili da uspemo, kao Mata-Klark da "bušilicom donesemo odluku", kako bismo iz drugog ugla mogli da posmatramo sve ono ružno i tužno i čudno što nas okružuje. A i Višnja peva na albumu, što nije mala stvar!

Gde ste i koliko dugo snimali?

Naš proces rada na pesmama je obično dosta dug i ima razne faze. Pisanje ide najbrže i onda Atila dosta brzo snimi sve, pa pesma već ima sve elemente, tekst, strukturu, dužinu, razne instrumente, aranžman. Ali, kada se postavi neki dedlajn za izdanje, kreće proces rasklapanja, pročišćavanja, dosnimavanja i miksanja, a da se u tom procesu ne izgubi ono što pesmu čini specifičnom. Pesme su napisane od avgusta 2017. do marta 2018, osim jedne koja je napisana početkom ove godine i koja je na kraju ušla na album. Snimali smo ih u Budimpešti, Novom Sadu i Subotici, u mobilnom studiju A l’Etage. Kad smo saznali da će nam SKCNS izdati album imali smo neki rok do početka septembra i tu je krenulo ludilo: na albumu ima deset pesama, muzički su potpuno različite (od klasičnog diska sa tehno elementima, preko novo-novotalasne muzike, do trip-hopa, indie electro popa i drum-n-bassa), sve to traje 46 minuta, tako da je proces ujednačavanja tog šarenolikog materijala u celinu albuma “Prazni gradovi plešu” bio višemesečni fokusirani rad.

Kao uvod u izdanje publici ste predstavili nekoliko spotova. Koliko arhitekture ima u pop muzici?

Premalo. A to je i super, imamo prostora da se razigramo i razmaštamo i da iskoristimo tu kreativnu prazninu koja nam omogućuje da na specifičan način govorimo o temama koje nas okružuju.

Poslednji bend koji se aktivno kačio sa arhitekturom je bio Einstürzende Neubauten, ali mi ne rušimo zgrade i ne kidnapujemo arhitekturu da bismo izneli svoje misli. Izazov je pisati, recimo, o delu svetski poznatog arhitekte, a da to pri tom ne bude nešto elitističko i hermetično, zatvoreno. A gledamo i da u onome što radimo nekako dotaknemo različite nivoe svesti i osećanja - zato, recimo, naši spotovi mogu delovati na prvi pogled potpuno nepovezani sa tekstovima ili muzikom, ali zapravo to je samo još jedan nivo asocijacije, još jedan nivo značenja koji otvaramo. U spotu za naš prvi singl sa albuma, kombinujemo old-school hip-hop, drum-n-bass i čudesne zvučne pojave nekih specifičnih prostora, sa vizuelnim referencama na špageti vesterne i mađarske avangardne filmove iz ‘80-ih. Da li sve to ima veze? Pa naravno da ima!

Zašto Atila pobegne kad čuje neki izraz iz arhitekture?

Zato što se Atila, uprkos tome što voli da priča i da piše pesme o tome, zapravo plaši arhitekture (smeh). Možemo mi da poetizujemo arhitektonske pojmove i pojave u urbanim sredinama, ali ako se zaista zapitamo, šta je strašnije, potpuno prazan prostor, pustinja bez tragova civilizacije, pa samim tim i arhitekture, ili pustinja uma koja stvara nepodnošljive, nehumane urbane sredine koje su samo naizgled stvorene za ljudski život? Mada, u spotu on zapravo hoće da sustigne Višnju, koja se svuda pojavljuje ali je neuhvatljiva iako hoda mirnim korakom. Dok Atila trči kao zec. 

Bez obzira na situaciju krećete u promociju?

Krećemo, nemirni smo, a nekako bez tog kontakta sa ljudima, to i nije prava stvar. Ove godine smo uprkos ovoj nemogućoj situaciji uspeli da održimo nekolicinu koncerata i svaki od njih je bio veoma dragocen. Mi smo mlad bend, tek smo krenuli sa radom, sad nam izlazi prvi album, ne možemo da se pomirimo sa tim da nešto ne smemo da radimo. Nije to neodgovornost, shvatamo kakva je situacija, ali ne prihvatamo besmislicu i uništavanje jednog ionako krhkog dela društvenih aktivnosti. Jednostavno ta interakcija, komunikacija, razmena energije sa publikom tokom koncerta, jedna je od stvari zbog čega vredi ovo raditi. Imamo novi materijal, koji je uzbudljiv i hoćemo to da podelimo sa publikom. A imamo i neke nove muzičke sprave, kao i nove članove benda koje treba baciti u duboku vodu i čuti kako rade.

Gde može album da se kupi, poruči, skine?

Album će biti, bar još neko vreme, dostupan samo na CD-u, pre svega zato što je to baš jedno lepo izdanje, koje vredi imati i kao predmet kod kuće, ne samo kao virtuelno nešto u oblaku. Jedan od način da se dođe do njega je da ga naručite od nas, preko maila lepsabrena@gmail.com.

Drugi je da ga kupite u CK13, gde se trenutno nalazi prvih trideset primeraka. U subotu 24. oktobra ćemo imati svirku tamo, gde ćemo promovisati album, tako da kupovinom CD-a dobijate i ulaznicu na koncert (cena CD-a 1.000 din, cena karte za koncert bez CD-a 200 din).

Ako hoćete, možete, podržite nas, mnogo to znači, pogotovo sad kad nam ponovo preti lockdown.

Jovan Vanja Marjanović