Pančić: Nisu sve laži iste

"Da li je vredelo i šta mi je ostalo nakon 25 godina 'Vremena' su dva lica istog pitanja. Nisam siguran da je vredelo, zavisi kako se gleda. Valjda sam u toj životnoj dobi kad sam često rezigniran i mislim kako nikada nije trebalo da se bavim javnim poslom jer te istroše sumanuta vređanja i prozivanja. Opet, svestan sam da je to moja privatna malodušnost, da ovo ne radim, šta bih drugo radio. A šta je ostalo? Možda neko osećanje koje nije neprijatno, da si uprkos svemu investirao najkreativnije godine života u nešto što je i tebi i ljudima oko tebe mnogo značilo i bilo razlog za neku vrstu ponosa"

foto: Vesna Anđić

"Osećam se svečano. Sad bez šale, pomalo i ponosno, ako to nije patetičan izraz. To je deo moje lične priče, pola života. Prvi tekst sam objavio unutar prve godine postojanja 'Vremena'. Ono što smo preturili preko glave u ovih četvrt veka je nešto za šta čovek može da kaže 'ne ponovilo se'. Optužbe da smo izdajnici, strani plaćenici, špijuni, pregrmeli smo Miloševića i Šešelja, tranziciju, vremena koja su politički bila lakša, a ekonomski ista, ako ne i teža. Osim što smo se odupreli političkim pritiscima, najponosniji sam zato što smo se odupreli ekonomskim pritiscima. 'Vreme' je i dalje ne samo politički nezavistan list, već i list za pismenu publiku".

Naš gost, novinar i publicista Teofil Pančić ovako rezimira četvrt veka nedeljnika "Vreme" u kom je izgradio karijeru. Za svoju i publiku lista u kom radi kaže da je u manjini ali da pojedinačni čitatelji i čitateljke vrede više nego hiljadu onih koji čitaju tabloide.

"Oni su intelektulno jezgro društva, donosioci odluka i stvaraoci mišljenja, to je ono što je važno i stalo mi je do korespodencije s tom vrstom publike. Relevantan smo, dostojan svedok vremena kog smo preturili preko glava kao društvo, što je danas na neki način teže", govori nam Pančić i nastavlja sećanjem na devedesete:

"Tokom tog vremena, koje je bilo nezamislivo gadno, imali smo energiju otpora. Znaš da će ratovi morati da se završe, Milošević pasti, imaš neku nadu, na kraju krajeva, mlađi si i manje istrošen, imaš više inicijalnog bunta i kada prođu godine i zadovolje se primarni ciljevi, teže je naći motiv u sebi da nastaviš da ideš protiv struje. Bitno je da imaš svoj sistem vrednosti i da o društvenim fenomenima sudiš na osnovu njega."

Ko je bolje ostario za 25 godina, ti ili "Vreme"?

Teško je upoređivati ljudsku ličnu sudbinu i list koji je vrsta institucije ali siguran sam da je "Vreme" lepo ostarilo, ili 25 godina za novine nije starenje nego sazrevanje, ulaženje u najbolje godine. "Vreme" je prevazišlo dečje bolest i pubertetske mušice, a meni je bitno da poverenje koje publika ima u mene ne izneverim. Ljude je naravno nemoguće zadovoljiti. Skloni su da pomisle da si se prodao ako se mimoiđete u mišljenjima ali to je folklor. Nastojao sam da i ja sazrevam za ovih 25 godina, što bi Lu Rid rekao growing up in public. Ako "Vreme" zamisliš kao jelo, da i ja imam neki svoj začin. Nastojao sam da moj začin "Vremenu" poboljša ukus, da mu šmek koji će ljudi prepoznati i kada im odgovara, i kada ne.

Javno si vređan, omalovažavan i fizički napadan. Htedoh da pitam da li je vredelo, da li bi to uradio ponovo, a pošto verujem da bi, neka pitanje bude šta ti je ostalo posle 25 godina?

Da li je vredelo i šta je ostalo su dva lica istog pitanja. Nisam siguran da je vredelo, zavisi kako se gleda. Valjda sam u toj životnoj dobi kad sam često rezigniran i mislim kako nikada nije trebalo da se bavim javnim poslom jer te istroše sumanuta vređanja i prozivanja. Lako ćeš se nositi kada to dolazi od ljudi s druge strane, ali kada dolazi od ljudi koji bi trebalo da su načelno na istoj strani, šta god to značilo, to počne da te troši. Opet, svestan sam da je to moja privatna malodušnost, da ovo ne radim, šta bih drugo radio. Volim taj posao i "Vreme" je uvek biilo moje sidro. A šta je ostalo? Možda neko osećanje koje nije neprijatno, da si uprkos svemu investirao najkreativnije godine života u nešto što je i tebi i ljudima oko tebe mnogo značilo i bilo razlog za neku vrstu ponosa.

Dešavalo mi se da mi priđe osoba i kaže da sam joj sačuvao zdrav razum u onim vremenima. To je nešto što se ničim ne može platiti, vrsta osećanja koja ti iskupljuje sve nedoumice i malodušnosti. Mi smo usmena kultura, nismo dobacili dalje od toga. Tvoj posao je već u startu gubitnički, a u političkim okolnostima u kojima smo živeli to na N-ti potencira osećanje uzaludnosti i nema boljeg leka nego kada ti neko ko nema razloga da ti se udvara kaže takvu stvar, to te ipak digne.

Da li si mi upravo odgovorio na pitanje zašto bi mlad čovek morao da se bori, glasa i društveno-politički aktivira, kada mu racionalan deo mozga kaže da nema svrhe?

Za početak, život kao takav je uzaludan i besmislen. Nemam filozofski problem s tim, sve je na nekom nivou uzaludno, ali zamisli kada bi to bilo opravdanje za naše svakodnevne poslove? Ako je tako, hajde da ne ustanem iz kreveta, da ne jedem. Naravno da niko neće tako razmatrati svoj život, a šta važi na ličnom nivou, važi i na društvenom. To je neka vrsta olakog nihilizma koja ne služi ničemu. Ako si toliko nihilističan, izvini molim te - ubi se i onda ću poštovati tvoju doslednost.

Ako živiš među ljudima, imaš ambiciju da nešto napraviš u životu, ako ti je stalo kako žive tvoji prijatelji, sutra deca, kako misliš da to uradiš ako ne tako što ćeš se minimalno građanski angažovati, što podrazumeva i glasanje. Toliko malo možeš da uradiš, da pratiš šta se dešava oko tebe, da shvatiš zašto i kako. To je uloga medija, da svojoj publici dobrim analizama stvarnosti približe, ponude drugi ugao. Smatram da mlad čovek koji sebe vidi kao obrazovanu jedinku mora u sebi da, ako treba, stvori potrebu da prati medije koji mu nude drugu perspektivu. Svi mi nekada jedemo fast fud, nije to problem, ali ako ti se ishrana svede na fast fud to ne samo da nije zdravo, nego nije ni ukusno.

Ostaju nam građanske kukavice i eksapisti - kako ih vratiti na kolosek građanske odgovornosti, ako već ne hrabrosti?

Verujem da je primarno uvek najodgovorniji za sve sam čovek, građanin. Odgovornost "malog čoveka" i političara, osobe koja ima moć, nisu iste, ali ne može pojedinac da kaže "ja ne mogu ništa da promenim, gledam smo privatni život i interes". To je lepo, ali prijatelju, ti ne živiš u vakuumu, nemoguće je da odbraniš tvoj mali svet u koji želiš da se povučeš kada je spoljna stvarnost tako loša da svakog trenutka preti da razori tvoj svet. Kontekst nije nešto izvan čega možemo da živimo, pusta ostrva odavno ne postoje.

Kako da mladi artikulišu političke interese, a da ne uđu u stranku?

Danas se mladi ljudi udružuju preko društvenih mreža, koje ne bih mistifikovao i pridavao im previše značaja, ali imaju spone, povezivanja, čak i u regionu, koje bih voleo da sam imao kada sam imao 20, 25 godina. Mladi imaju više načina da se sami organizuju, unutar grada, države i van političkih granica, i čini mi se da su omladinci u tom smislu u komparativnoj prednosti. Imaju više načina da se, pomodno govoreći, umreže.

Međutim, ne mogu ja da im stvorim smisao. Da je meni neko pokušao da ga stvori, udario bih ga po prstima, "beži, gledaj svoja posla". Ako su to mogle da urade prethodne generacije, sa manjim resursima, onda sigurno može i današnja ali se uvek svodi na pojedinca. On mora da kreira prioritete u životu. Život među ljudima podrazumeva dozu kompromisa, ali čovek mora da ima core values - oko toga i toga nema kompromisa, a ostalo ćemo se uskladiti. To se ne dešava preko noći, mladi uče i po sistemu pokušaja i grešaka, iskustvo se tako stiče, ali je bitno da čovek, kada počne da se osvrće iza sebe, ne mora ničega da se stidi.

Kome dati glas i kako da mladi prepoznaju kada neko pokušava da ih nasanka?

Gotov recept ne postoji. Zato i naglašavam važnos praćenja stvari, čovek koji ima opštu kulturu i znanje prirodno razvija kritički aparat. Analitički gleda svet oko sebe i na taj način bilduje svoj imunitet protiv demagogije. To se uči, stiče, vežba ako hoćeš, svi smo se rodili kao beslovesna stvorenja koja ne znaju ništa. Žalosno je kada vidiš čoveka koji je odustao od sebe, jer je on odustao i od društva. On će poverovati  u svaku budalaštinu, čak, što je budalaština veća verovaće pre jer mu rade kao droga, počinje da luči endorfin.

Deo tog sagledavanja je da shvatiš da ima onih situacija kad svi pomalo lažu. Prosto, ljudi nisu idealni, ni ti, ni ja, ni osoba koja ovo čita, pa ne možemo to očekivati od drugih ljudi, including političari. Doći će u situaciju kada ih svi pomalo lažu, ali nisu sve laži jednako teške i nemaju iste posledice. Mlade ljude prirodno odlikuje jedna vrsta idealizma, i prateće – radikalizma. U stanju su da kažu "ako nije idealno, onda je bezveze".

"Svi su oni isti"

Jel'te. To uverenje čovek mora da prevaziđe, da je sve što nije idealno vredno prezira. Kao da ti se pije pivo, a u prodavnicu nema tvoje omiljene vrste ali ima pet drugih. A ti kažeš "ako nema mog, onda neću nijedno". Može i tako, ali ćeš ostati žedan.

Sajam knjiga: zašto je medije zapalila nebitna slikovnica blogerke, a malo se ko pitao zašto je rasprodata knjiga Mirjane Marković, koja je u bekstvu?

Zato što su ljudi kao blogerka Zorana easy target. Svako može da je opljune i zna da to po njega ne može imati loše posledice, naprotiv. Ali kome si rekao? Nekoj osobi koja nema društvenu moć niti na nju pretenduje, a ljudi koji su vrlo aktivno i vrlo negativno kreirali naše živote se vraćaju da nam sole pamet. To je daleko veći skandal ali ako ti to primetiš javno, onda se uplićeš u odnose moći i mnogi ne bi da  se mešaju i zameraju. Takvih ciklusa iživljavanja je bilo i nad turbofolk zvezdama. U pet života ne bih slušao Cecu ili Karleušu ali to ne znači da su one ozbiljan problem u mom životu. Mora postojati neka razumna hijerarhija. A bogme, i Svetlanu Ražnatović su manje kritikovali kada joj je muž bio živ (smeh).

Demistifkuj mladima ratni trougao tabloidnih medija koji traje ovih dana?

Krajnje tipično, radi se o suprotstavljenim interesima. To se dešava u strankama i kompanijama gde je velika moć i novac. Prosto, A i B rade zajedno za C. U jednom tenutku A pomisli da može da se osamostali i udari po B i C, a ovi mu uzvrate žestoko. I sad, ja gledam sa strane i od početka sam protiv C, ali to ne znači nužno da ću biti za A. Pamtim šta je bilo, kako je A postao šta je postao i tu nevinih i čistih nema. Lično sam uvek za svako razbijanje medijskog monolita koji je kod nas stvoren, pa tako možda i ovo, na neki perverzan način vodi nekom dobru ali je sam način meni malo heavy za gledanje. "Kurirovo" izvinjenje građanima, kako kažeš, nije dovoljno.

U koje retoričke i logičke zamke upadaju mladi levičari, a u koje desničari?

Auuuh, zamke su toliko brojne, mogli bismo ceo dan da utrošimo samo nabrajajući ih, i ne samo mladih, već i ljudi iz moje generacije, koji pamte. Kada neko počne da levičari, u meni izrastu očnjaci Margaret Tačer, postajem neoliberal, a kada neko počne da desničari ja postajem maltene komunista. Ne zato što volim da oponiram, nego što je stvarnost često složenija od bilo koje ideološke projekcije. Mislim da je neka vrsta leve pozicije potpuno prirodna za mladog čoveka.

I ja sam u kulturološkom i svetonazornom smislu formiran na nekoj vrsti humanističke levice, ali imam problem sa levičarenjem koja u ime borbe protiv zlog kapitalizma počinje da glorifikuje vreme koja ja za razliku od njih pamtim i znam da nije bilo idilično kako im se čini. Razvijanje kritičkog aparata je ključna stvar, a njega nema bez svesti o tome da su stvari u društvu najčešće složene i protivrečne. Zar nismo takvi i mi kao pojedinci, zar nisu naše emocije takve? Onaj ko pokušava da društvo svede na par parola i pogrešno iskonzumiranu ideologiju, koji god "-izam", taj je na stranputici.

Kada čuješ “EU nema alternativu”, na šta pomisliš?

Bez obzira što je to u osnovi tačno ne volim kada se tako kaže jer zvuči kao parola. Srbija je evropska zemlja, ne možemo da budemo de nečega što je afričko ili azijsko, a da budemo izvan toga čemu teži najveći deo Evrope je malo bizarno. To može sebi da dopusti neka veća ili bogatija zemlja, a i to jedva.

Nemojte imati iluzije o Švajcarskoj ili Norveškoj, koji nisu članovi EU, to je puka forma. Jedna mala i siromašna zemlja ne može da bude van EU, odnosno može, ali po ceni da živi kao savremena varijanta Albanije Envera Hodže. Stvarno ne želim svojoj zemlji takvu sudbinu i u tom smislu je tačno da EU nema alterntivu.

Masakr u Parizu je podelio društvo i mrežu: od solidarnosti, preko ravnodušnosti i pitanja odgovornosti kolonijalne Francuske za izbegličku krizu i terorizam, do otvorenog pljuvanja po žrtvama "tako ste i nas bombardovali"; gde je zdrava granica saučešća?

Granica je kod mene već kod prvog "ali". Ne osećam potrebu ni za jednim "ali", to što se dogodilo tim ljudima ne samo što je strašno, nego je i neoprostivo. Ta vrsta govora koja terorizam pravda pričom o imperijama, to mi je jednako uverljivo kao, zamisli sad: neki bosanski teroristi postave bombu u Beogadu u bioskop i kada pogine puno ljudi oni kažu "to vam je za Srebrenicu".

Bazična je istina da je svaki ljudski život u metafizičkom smislu jednako vredan. Mogu da razumem kada neko kaže da je pre nekoliko dana bila eksplozija u Bejrutu, zašto se nije tada govorilo o tome? Ali to je opet traženje od ljudi da budu idealni, a ako nisu, onda imamo problem. Pa nije baš tako. Prvo, uvek jače odjekne neka stvar tamo gde je mir, nego rat, to je elementarna psihološka zakonitost, a sada se diže na nivo ideologija. To je loš moralizam.

Da li je pošteno reći da se, u ovom slučaju, pitanjem vojnih intervencija na Bliskom istoku, izbeglicama, teroristima… moraju prvo baviti Francuzi, sami sa sobom?

Do izvesne mere svakako. Uvek je za društvo najzdravije da unutar njega postoji kritička snaga koja će reći ovo odobravam, ovo ne. Na kraju krajeva, Francuska je puna ljudi koji su oštro kritički raspoloženi prema spoljnoj politici Francuske i ako negde postoji tradicija intelektualnog otpora imperijalizmu, što mislim da nije srećan termin, onda je to u Francuskoj. Nismo svi bili za Miloševića i Šešelja, nismo odobravali Srebrenicu, Vukovar i Sarajevo i ne može neko da kaže "stali ste iza tog zla, pa sad patite, ko vas šiša". To je vrsta kvazi moralističkog odnosa ispod čijeg lažnog humanizma se krije fašističko uopštavanje i proglašenje kolektivne krivice, koja ne postoji.

Igor Mihaljević