...
TRENUTNO00:00 - 10:00Music Mix by Majkić

Društvo / Intervju

Pametni i dalje ćute

04.10.2020.

Pre nekoliko nedelja u prodaju je pušten autobiografski roman kruševačkog pesnika i rock novinara Ivana St Rizingera, pod višeznačnim nazivom "Jugosloven K. (Hronika odustajanja 1990 – 1992.)", u izdanju Take It Or Leave Books. Ovo je njegova priča, muzičkog novinara. On čitaoca vodi kroz zamršene igre pogađanja znakova pored puta, koji će pojasniti zašto slomu kičme Jugoslavije nije umela, smela ili mogla da se odupre dovoljno snažno ona čuvena "poslednja mladost SFRJ". Razgovori su vremenski poređani od Bruna Langera, Bore Đorđevića, Dina Dvornika, Ramba Amadeusa (sredina 1990), do jedinstvene Margite Stefanović (sredina 1992). Između njih provlači se autorovo analiziranje sopstvenih životnih lutanja kroz sive krajolike apokalipse jedne uzvišene ideje u koju je verovao.

.

Na koji način se sada, posle trideset godina, može pojasniti podnaslov knjige koji glasi "Hronika odustajanja"? Od čega smo mi to kolektivno odustalI?

To je zapravo lament koji se svima nama iz generacija sa kraja 60-ih i početka 70-ih godina još uvek dešava – nikako da odustanemo od te neke naše pasije za Jugoslavijom. To prostranstvo i celu situaciju u vezi sa tom pričom ljudi pogrešno tretiraju, a sve to zahvaljujući medijskim spinovanjima. U svakom slučaju, tragedija je u tome što smo izgubili jednu zajedničku branu koja nas je čuvala od stvari koje su nam se kasnije obile o glavu. Nas nije branio komunizam ili jednopartijski sistem. Branili smo se sami između sebe u odnosu na neke strane uticaje koji su, prvobitno, predstavljeni kao dobronamerni, kasnije prikazani kao sistemi potpunog isceđivanja jednog naroda i njegovih resursa. Napisao sam da je taj period od 1990. do 1992. ključan i da je on hronika odustajanja jer je to bio momenat kada je 90 odsto stanovnika Jugoslavije prestalo to da bude, jednoglasno izdavši svoju domovinu.

Knjiga se, simbolično, pojavila trideset godina od početka kraha na ovim prostorima. Zašto ti je trebalo toliko dugo vremena da se posvetiš tom periodu?

Ja sam još pre osamnaest godina napisao knjigu koja se bazirala na intervjuima iz tog perioda. U pitanju je jedno pedesetak intervjua, koji su imali logičan sled i hronologiju tog vremena. Ipak, pred samu realizaciju knjige digao sam ruke od svega, između ostalog i zbog toga što sam shvatio da to nije kompletna priča. Intervjui sami po sebi ne znače preterano bitno, osim nekim velikim fanovima rokenrola i popularne muzike na prostorima bivše Jugoslavije. Onda sam se godinama latentno bavio u glavi idejom o tome na koji način bi zapravo to sve moglo da se izvaja, a da ljudima znači zaista, kao jedna ozbilja knjiga iz ličnog ugla jednog čoveka koji je radio neki svoj posao i pokušavao da bude uspešan u njemu. Pre nekih pet godina knjiga je bila 70 odsto definisana i gotova i tada sam napravio dogovor sa jednom velikom izdavačkom kućom u vezi sa izdavanjem ovog naslova. Ipak, ta kuća se kasnije pokolebala, jer ovakva tematika jugoslovenstva i dalje iritira ljude. Mnoge takva tematika ne interesuje, jer smatraju da je priča u vezi naše bivše zemlje dosta deplasirana. Ipak mislim da je sada pravo vreme da mnogi ponovo krenu sa razmišljanjem o onome o čemu sam pisao u knjizi "Jugosloven K". Znam da će im se ugao gledanja promeniti u odnosu na ono predubeđenje koje su imali ranije.

iriza123 jpg

Ivan Stanimirović Rizinger

Kako si naveo, istraživanja si pretežno radio "u sebi". Kako bi jasnije opisao taj proces?

Činilo mi se da taj proces nije nešto posebno komplikovan, ali sam posle dužeg vremena morao da dođem do ličnih osećanja o jednom periodu koja su bila potpuno rastrojena i konfuzna, a da ih kasnije poređam sistematski i hronološki. Na taj načim sam hteo da skapiram šta se meni zapravo dešavalo u tom periodu i na koji način se odvijao taj unutrašnji način borbe sa samim sobom i haotičnom okolinom. Ređaju se godine i decenije, pametni i dalje ćute a budale pričaju. Očigledno je da svi i dalje ćute i trpe, jer čekaju neka bolja vremena. Mi smo pre tridesetak i više godina podrazumevali da će sistem da funkscioniše besprekorno. Takvi su ljudi bili. I stručnjaci i prijatelji, komšije i kolege... To je sada sve polomljeno, a ti moraš da istražiš zašto se sve desilo na brutalan način. Ali da dobrovoljno učestvujemo u celom razmontiravanju, meni to ni danas nije jasno. Šta se to desilo sa mnom, sa prijateljima, sa školskim drugovima, sa drugovima iz vojske i svima onima za koje sam mislio da ih jako dobro poznajem? Samo sam "mislio", jer su mnogi prešli na drugu stranu postavši ekstremisti, desničari i ljudi koji mrze toliko toga. Oni su spinovali tako strašne laži, da meni to uopšte nije ulazilo u glavu.

riza765 jpg

Omot knjige "Jugosloven K"

U knjizi se nalazi dvadeset odabranih intervjua. Kako si se odlučio na finalnu listu, šta je tu presudilo?

Teško sam se odlučio na tu cifru. To su možda bili najrečitiji ljudi. Ljudi koji su iznosili svoje realne i normalne stavove. Oni su, ili verovali da će Jugoslavija opstati ili da im je jako žao što se sve to dešava. Zavisilo je od godina. U mir su svi verovali 1990. godine, osim Bore Đorđevića. Naredne godine su mnogi bili sumnjičavi, da bi 1992. svi počeli da se mire sa činjenicom da je gotovo. Muzičari su bili tužni i nesrećni zbog pokidanih prijateljskih veza, zbog propasti velikog tržišta i zbog prosperiteta. Kada danas razmislim, Ekatarina Velika nikada ne bi postala velika grupa u ovim uslovima. Možda bi snimili dva albuma pa bi se raspali, jer bi morali i dalje da finansiraju svoja izdanja. Interesantno je kako su tih dvadeset intervjua uzročno-poslednični. Sve otvara Bruno Langer (Atomsko Sklonište), koji pričao tome kako je ima ideju da skupi po jedan veliki bend iz svih republika, kako bi na zajedničkoj turneji obilazili celu Jugoslaviju. Dakle, to je i dalje bila logika ostarelih kritika. Odmah zatim ide intervju sa Ribljom Čorbom gde Bora ističe kako je Bruno veliki čovek, njegov prijatelj i kako je Istra nešto drugo, ali da ne ide na turneju jer teško može da vidi Jugoslaviju u budućnosti. Onda sam u roku od par nedelja vezano pričao sa Rambom Amadeusom i Dinom Dvornikom. Onda je na red stigao Davor Lukas (Fit), u situaciji kada u Rijeci, na hrvatskim izborima, najviše glasova dobija levica. A kako godine prolaze, primetna je ta erozija odsustva sagovornika zbog nemogučnosti našeg kontakta. Imao sam u opticaju preko sto intervjua, ali sam se odlučio za dvadeset najslikovitijih.

Muzička antiratna kampanja sastava Rimtutituki

Nisu samo muzičari izgubili. Da li je to sve bilo zbog loše podele karata?

Da, generalno smo svi izgubili. Sistem je bio takav - politički, ali je veliki deo stanovništva živeo u normalnom okruženju i uslovima, sa dobrim platama i mogućnošću da stalno putuje. Što se konkretno tiče rokenrola u Jugoslaviji, bili smo ravnopravni sa ljudima koji su galiji afinitete prema narodnoj muzici. E, od devedesetih je intelektualna polovina počela selidbu na zapad, tako da smo mi drastično izgubili na toj ravnoteži, ostavši devastirani u mogućnosti da nas neko uopšte nešto i pita. Mi smo nekomercijalna manjina, jer ne možemo da ispunimo osnovne kriterijume funkcionisanja muzičkog biznisa. Ne govorim samo o muzici, slična je situacija i u ostalim vrstama umetnosti.

rizbo123 jpg

Zajedničko verovanje u jednu zemlju: Ivan St. Rizinger i Saša Lošić (Plavi Orkestar)

Knjiga se jako dobro prodaje. Javljaju se ljudi sa svih strana bivše Jugoslavije sa svojim impresijama. Da li je i to bio neki tvoj cilj?

Evo, javilo mi se puno ljudi koji su bili pripadnici generacija koji su zauvek otišli iz Jugoslavije, a koje je knjiga baš pogodila. Imao sam problema da objasnim ljudima da to nije samo knjiga intervjua. Oni predstavljaju samo interesantne vinjetice, mnogo je bitnije ono meso između kostiju. Jedan dobar deo priče vezan je za Novi Kneževac - mesto na severu Banata u kome sa provodio svoja leta. Zapravo, mnogi Vojvođani su reagovali prilično emotivno jer su i oni neka "mala Jugoslavija", koja je opstala i ostala tamo da živi zahvaljujući toj multinacionalnoj strukturi. Oni najbolje znaju o čemu sam ja ovde pričao i pisao.

Tu upravo dolazimo to kafkijankse igre reči u naslovu knjige. Da li ta naša zajednička priča ostaje začaurena, bez mogućnosti pozitivnog raspleta?

Svakih deset godina se borimo za neke promene i nadamo se nečemu boljim. Kao u onoj anegdoti, kada pitaju babu zašto plače jer su konačno svrgnuli diktatora, a ona im na to odgovori da plače jer zna da je svaki sledeći vođa gori od prethodnog. Ja nisam ni skeptik ni pesimista, naprosto, ovo sve je evoluiralo, tako da ne vidim na koji način može da se restartuje. Meni je maltene svejedno danas i sve nas je manje. Mislim na istomišljenike, koji i dalje brane priču o jednoj uljudnoj zemlji u kojoj smo živeli, a da nam se ljudi ne podsmevaju sa izjavama kako pričamo bajke. Ja sam svedok toga da smo bili bolji ljudi.

U nastavku poslušajte pesmu "Živjela Jugoslavija" riječkog sastava Paraf

Dušan Majkić

Možda te još zanima:

.

Kontrola navodnjavanja mobilnim telefonom

Doktorantkinja Andrea Salvai je asistent na Departmanu za uređenje voda na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Učestvovala je u IPA…

.

Uskoro počinje Belgrade Youth Fair

Belgrade Youth Fair predstavlja jedan od najvećih projekata za mlade u regionu. Ovo je događaj karijernog tipa na kome učestvuje…

.

Birokratija je ubila mačku

Znate li ono pravilo: vaš red je uvek najduži i najsporiji, a svi drugi redovi se kreću brže od vašeg.…

.

Brazilsko novosadska samba

Različite vrste plesa specifične za određene države ili regije odavno su prešle granice svojih postojbina pa ljudi šrom sveta, sa…

.

Održiva moda – budućnost ili trend?

Dobro je što sve veći broj kompanija tvrdi kako su njihovi proizvodi "zdravi, ekološki i zeleni". Iz toga bi se…

.

Prazni gradovi plešu

Pre par dana zvanično je objavljen prvi dugosvirajući album novosadskog benda Lepša Brena pod nazivom "Prazni gradovi plešu". Ovaj duo…

  • 00:00 Music Mix by Majkić
  • 10:00 Pre podne na O radiju
  • 10:30 Tehnologija

Anketa

Šta vam najviše nedostaje u "novoj normalnosti"?

Oradio logo