Od filozofije "zero waste" udaljeni smo decenijama

Ekologija je najozbiljnija tema kojom ćemo morati da se pozabavimo na putu ka Evropskoj uniji, a ta tema ne dobija ni malo prostora u medijima, nastupima političara i državnih službenika. Jedan od najvećih problema u tom resoru je upravljanje otpadom, što je oblast iz koje Srbija već decenijama baštini neprolaznu ocenu.

Darija Šajin iz organizacije Arhus centar govorila je na tribini „Kakva je sreća živeti bez smeća“ u organizaciji EU Info pointa Novi Sad, a povodom Svetskog dana zaštite životne sredine. U Eko kući na Telepu, sedištu Eko kurira, razgovarali smo sa njom o „zero waste“ filozofiji, o poglavlju 27 za pridruživanje Srbije Evropskoj uniji, šansama da se ikada rešimo smeća uz nemar kakav danas pokazujemo.

Darija je dugogodišnja politička aktivistkinja, jedna od najvećih ekspertkinja za izborni proces u Srbiji, poslednjih godina fokusirana na promociju ekološke svesti. Bila je gošća naše emisije Dnevna soba.

Šta podrazumeva "zero waste" filozofija?

Podrazumeva da živimo u okruženju u kojem je poštovan princip da ostaje nula otpada u zajednici. Nula otpada u jednoj jedinici lokalne samouprave podrazumeva da se otpadom upravlja na organizovan način i da se nakon nastanka otpada razmotri mogućnost njegovog ponovnog iskorišćavanja za proizvodnju nekog oblika energije, za reciklažu pre toga i da se bezbedno odlaže, tako da nema opasnosti po zdravlje stanovništva.

Odakle potiče ta ideja?

Primenjuje se u razvijenim zemljama Evrope gde neke države već tako posluju i EU ima direktive o upravljanju otpadom i direktive o ambalažnom otpadu koje Srbija treba da primenjuje kroz svoju domaću zakonsku inicijativu.

Kako izgleda ta linija iskorištavanja otpada?

Ljubljana je, recimo, grad koji teži principu nula otpada i tamo sam posednji put videla kako to funkcioniše. Postepeno se dolazi do tog principa i dugogodnišnji je proces koji traje preko dve decenije. Nemačkoj je, primera radi, trebalo 30 godina da počne da iskorišćava komunalni otpad u potpunosti. Prvi korak koji moramo da preduzmemo je edukacija građana. Nemačka je prvo edukovala najmlađe u vrtićima i odatle počela taj proces, da bi 30 godina kasnije bila uspešna u zero waste filozofiji.

Koliko smo mi daleko od svega toga?

Postoji nekoliko loklanih samouprava koje se trude i zalažu da upravljaju otpadom u skladu sa zakonom, ali smo, iskreno, daleko od toga. Imamo poražavajuće podatke da u Srbiji postoji oko 6000 divljih deponija, od toga 165 su lokalne deponije. Još uvek se kod nas ne upravlja otpadom u skladu sa zakonom. Zakon je donet pre 10 godiuna i do danas sve lokalne samouprave su donele planove za upravljanje otpadom, država čak ima i strategiju za to, ali se ništa od toga ne poštuje. Ta strategija ističe sledeće godine, a lokalne samouprave uopšte ne ulažu u infrastrukturu i upravljanje otpadom, ekologija je tema na marginama i u državnoj politici i to je jako loše, jer je otpad najteži problem naše zemlje.

Šta možemo očekivati od Poglavlja 27 i koliko smo daleko od direktiva iz Evrope?

Pregovaračka pozicija Srbije za Poglavlje 27 napisana je već drugi put i predata Evropskoj komisiji. Ima najava, a tako je rekao i ministar, da će u 2019. godini to poglavlje biti otvoreno. ali ja sam skeptična po tom pitanju i mislim da neće. Do 2025. godine, što je rok za pristupanje EU, trebalo bi da ispregovaramo sve u vezi sa tim poglavljem. Što se tiče posla upravljanja otpadom, Srbiji je potrebno oko četiri  milijarde evra za izgrađivanje infrastrukture, regionalne bezbedne deponije, što je ogromna investicija za nas. Podsetiću samo da mi već sedam godina otvaramo jednu regionalnu deponiju u Subotici i ona još ne radi onako kako bi trebalo, po zakonu, jer ne ispunjava uslove. Izgraditi jednu regionalnu deponiju je ozbiljan projekat jer zahteva finansijske i ljudske resurse što je problem za nas. Evropska komisija nas je 2016. godine upozorila, u godišnjem izveštaju, da bi Srbija morala da izgradi Zeleni fond koji bi podržao te velike razvojne projekte, ali mi nemamo taj fond jer je ukinut 2014. godine. Još uvek je naš Zeleni fond budžetska linija koja se troši na neke druge stvari. I sada smo dobili izveštaj Evropske komisije koji je negativan u mnogim, pa i u oblasti ekologije...

Da, pričalo se dosta o tom izveštaju iz kojeg su se mahom izvlačile političke poruke, ali negativne ocene stanja ekologije u Srbiji niko i ne pominje...

Tako je. To je jako loše za nas jer na agendi politike Vlade Srbije ekologija je na dnu. Građani bi trebalo da, zajedno sa institucijama, stave tu temu na značajno mesto. Postoje građanske inicijative koje zagovaraju zaštitu životne sredine, ali to je na nivou aktivizma. Država mora da preduzme značajne mere da bi ojačala institucionalni sistem koji će se baviti zaštitom. Imamo Ministarstvo zaštite životne sredine i situacija je malo bolja naročito u oblasti komunikacija sa civilnim sektorom i sa medijima, ali još je to nedovoljno, naročito za upravljanje otpadom. Mi imamo još uvek situaciju da se opasni otpad odlaže svud po Srbiji i mi to ne možemo da sprečimo jer ti tokovi nisu kontrolisani. Sledeći problem su lokalne samouprave jer u njima, često, imamo po jednog inspektora zaštite životne sredine koji radi pored toga još nekoliko poslova i ne stiže da reaguje na sve.

Slika iz Srbije koja je obišla svet prošle nedelje bio je bagerista koji uklanja smeće sa jedne strane mosta kod Novog Pazara i baca ga na drugu? Šta vam ta slika govori?

Videla sam taj snimak i poražavajući je, jer vidite na kom nivou je svest građana koji to rade. Ništa neće dobiti prebacivanjem otpada sa jedne strane mosta na drugu. Problem je taj što kod nas još uvek važi pravilo da komšiji crkne krava, naši građani još nemaju stav prema zaštiti životne sredine na način da svaki milimetar treba da čuvamo. Ovo što se dogodilo kod Novog Pazara moralo je biti sankcionisano. Imamo inspektore i institucije, a ja nisam videla da je iko preduzeo neku meru zbog toga.

Kada pitate političare zašto ne rešavaju ekološke probleme, kažu da nema novca. Da li je baš sve do novca ili ima nešto i do naše želje i svesti?

Sve se može. Jedna kanta za domaćinstvo nije velika investicija. Sistem dve kante u svim lokalnim samoupravama bi već uveo disciplinu da razdvajamo PET ambalažu od ostalog otpada, ali mi ni to ne radimo. Mislim da nam nije problem novac već donosioci odluka koji odlučuju kako se troše budžeti. Može nam pomoći EU i samo nas integracije mogu uvesti u neki red uz evropske fondove.

Ali evropski fondovi nam neće biti dostupni ako i samo ne uložimo u uvođenje reda...

Tako je. Pa vidite, mi nećemo postati deo evropske porodice do 2025. godine ako se ne trgnemo. Neće niko iz EU rešiti naše probleme ako sami to ne uradimo. Saradnja javne uprave, civilnog serktora i građana može da da velike rezultate, ali ponavljam, tu je ogroman faktor donosilac odluka.

Vi dolazite iz Arhus centra. Čime se bavi ta organizacija?

Arhus centar Novi Sad je civilna organizacija sa ciljem promocije sva tri stuba Arhuske konvencije. Prvi stub je informisanje građana, što niko ovde ne radi i mi nikada ne znamo da li smo u nekoj opasnosti. Drugi stub se odnosi u uključivanje građana u donošenje odluka i treći stub se odnosi na pravnu zaštitu. Arhus centar je dosta radio u zagovaranju cirkularne ekonomije, smanjenja rizika od prirodnih katastrofa, posvećeni smo obrazovanju građana, održali smo mnogo javnih debata, između ostalog i o klimatskim promenama...

P.K.