.
Trenutno
Music Mix by Bea
 Beata Kovač Božović
Društvo / Intervju

Nikola Končarević: Publiku ne treba lagati

03.05.2019.

Mladi reditelj Nikola Končarević polje svog delovanja nije usmerio samo ka jednom vidu izražavanja, nego je svoj rad i interesovanja podelio na više sektora, počevši od pozorišnih predstava, preko filmova i igranih struktura, pa sve do muzičkih spotova. Uskoro ga, u saradnji sa svojim profesorom i poznaitm rediteljem Nikitom Milivojevićem, očekuje predstava "Travnička hronika" na sceni SNP-a, čija premija je zakazana za početak sledeće sezone, oktobra 2019. godine.

.

Zanimljivo je da će za nekoliko dana, tačnije 9. maja, dve njegove predstave biti istovremeno igrane u dva grada. Predstava Pozorišta promena "Ručni rad ili Tajna jednog pisma" (po motivima komada Žan Klod Danoa) igra se čak dva put toga dana u Teatru 34 u Novom Sadu (od 19 i 21h), dok će predstava "Komandant Sajler" po tekstu Borislava Mihajlovića Mihiza biti takođe odigrana 9. maja u Zrenjaninu, u Narodnom pozorištu "Toša Jovanović" od 20h. 

"Ja sam završio režiju kod profesora Nikite Milivojeivća, pa me je on prošle godine pozvao da budem asistent reditelja na predstavi 'Veštice iz Salema', a saradnju smo nastavili i na 'Travničkoj Hronici', što mi je izuzetno drago. Iako roman Ive Andrića deluje vrlo introvertno za scenu, zapravo je vrlo, vrlo inspirativan i za sad nam divno ide", rekao nam je Nikola na početku razovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.  

Koliko je zahtevno staviti na pozornicu jedno ovako kapitalno delo?

Vrlo je zahtevno, jer je bezbroj načina na koji se to može učiniti. Mogu da kažem da je veoma teško.

Uvek me je zanimalo to kako pozorišni reditelj pravi priču. Postoje li neki markeri, bitni delovi dela ili je to prosto tvoje viđenje ukupnog romana?

Svakako da postoje markeri ili stubovi bez kojih priče nema, koji su nezaobilazni i koji su ključne tačke u celom delu i kasnije u predstavi. To je jedna jako složena, ali i osmišljena struktura. Za reditelja je jako važno da kod kuće i u dugom periodu rada, a pre početka prve probe, jako dobro pripremi šta će tačno raditi, pogotovo što se tiče strukture i same forme. Ovde sam naravno samo asistent režije, ali sa moje tačke gledišta, kada ja režiram ceo proces, to je zaista kompleksan posao, koji zahteva mnogo vremena i pripremnog rada, da bi glumci mogli da uhvate taj tekst kao nešto njihovo. Da se sa predstavom igraju i daju joj život. Asistent režije ima najviše posla oko organizacije, što ja realno uopšte ne volim (smeh), ali veliko je to iskustvo i privilegija da gledam kako starije i mnogo iskusnije kolege rade svoj posao.

nickea jpg

Kada si u ulozi reditelja, kako biraš delo kojem ćeš se posvetiti?

Uglavnom delo biram spram toga da li me se tiče i da li me pokreće da pričam ljudima o njemu, kao to i da li bih ja voleo da meni neko o tome nešto priča. Ako je to potvrdno, onda se "zakačim" za to delo, kao što je to, na primer, nedavno u Zrenjaninu u Narodnom pozorištu "Toša Jovanović" urađeno sa predstavom "Komandant Sajler" Borislava Mihajlovića Mihiza. Reč je o tome da svaka ideologija počiva na laži i da bi ideologija živela, istina mora da bude ubijena. Tako smo definisali o čemu se tu zapravo radi. Taj me je komad privukao iz više razloga. Prvo, zbog teme koja me itekako dotiče, s obzirom na to da sam odrastao tokom devedesetih godina, a s druge strane, imao sam mogućnost da napravim veoma dobru glumačku podelu. Uz to, komad je napisan vrlo inspirativno za glumce, jako su lepe uloge, pa je time posao na predstavi bio još lepši.

Da li ti se dešava da želiš nešto da postaviš na scenu, a ne naiđeš na odoboravanje institucije koja te finansira?

Što se tiče predstave koju smo realizovali u Zrenjaninu, tamo smo imali sreće jer se pozorište nije naročito mešalo u naš rad, zato što smo napravili isplativu predstavu, koja je izašla vrlo jeftino po njih. Samim tim, tekst i tematika ih se nisu previše ticali. Niko iz uprave nije previše dolazio na probe, nisu nas gnjavili i nije ih zanimalo šta mi to tačno radimo (smeh). Tamo smo, na primer, imali neočekivanu slobodu, ali sam kao asistent režije Andrašu Urbanu imao prilike da na predstavi "Čas anatomije" prisustvujem tome da nam na probu dođu direktor drame i  upravnik. Oni su zahtevali da se nešto iz teksta promeni, jer se njima činilo da je politički škakljivo ili je nepodobno, pa bi moglo da izazove neke reakcije. Kada se neko ko je uprava boji reakcije publike, to samo znači da slobode baš i nema.

nickec jpg

foto iz predstave "Opsednuti"

Koliko rešenje leži u tome da se više prave projekti koji su finansirani privatno i koliko su privatni teatri budućnost pozorišne scene kod nas?

To svakako jeste budućnost, samo što je za to potreban jedan "ilegalni" rad (smeh). Dugo vremena treba da provedete po nekim stanovima ili neuslovnim prostorima za potrebe pripreme predstave, kako bi nakon toga ta predstava počela sa gostovanjima, festivalima i da bi se došlo do nečega za šta biste mogli da tražite finansijsku podršku. Kod nas je to problem, jer čim se to nešto institucionalizuje, čim prolazi kroz sistem, to već umara čoveka i stvara osećaj da to neće ići nimalo glatko. Mnogo je lakše raditi tamo gde imate odrešene ruke, kao što se nama, srećom, desilo u Zrenjaninu. Ili poput rada u Teatru 34 na predstavi "Morski plodovi" po Mrožeku, gde smo mogli da radimo šta god smo hteli, ali na žalost taj prostor ima jako loše grejanje (smeh), a mi smo radili u decembru mesecu i dobro smo se namučili i posmrzavali dok je nismo završili.

Koliko ti vremena i posla treba da sve skockaš u jednu celinu i napraviš predstavu?

Mislim da mi ukupno treba neka dva meseca. Pre svega, iako taj proces može trajati od nekoliko meseci, pa do nekoliko godina, veoma je bitno da reditelj tačno zna šta hoće i da već na prvu probu dođe veoma spreman, sa idejom gde je cilj, pa da usput otkriva detalje kako će do cilja sve i dovesti. U pozorištu mora biti lutanja da bi se stiglo do cilja.

Šta je ono što ti zadaje najviše glavobolje i muke tokom postavke jedne predstave, ako izuzmemo finansije?

Pa finansije su ili toliko slabe ili ih nema, pa to i nije neki problem (smeh). Možda mi najviše glavobolje zadaje to što je teško odlučiti se, preseći, doneti odluku da li je to opcija A ili opcija B u nekoj sceni, na primer. Najteže je kada i jedna i druga opcija izgledaju dosta dobro, onda se stvara dilema. Pogotovo ako glumci tvrde jedno, a ja drugo. Na kraju, ako ja njih poslušam, to može da bude vrlo dobro ili jako loše. To jeste kolektivni rad i treba slediti svoju intuiciju, ali nekada vas glumci prevare, iako su nekada apsloutno u pravu.

nickeb jpg

A koji momenat u radu najivše voliš? Da li je to priprema komada, probe ili aplauz nakon premijere?

To je zapravo trenutak kada osetimo da smo "uhvatili" materijal kojim se bavimo, onako kako treba. I da smo mu udahnuli život, koji mi prepoznajemo iz pravca publike, kao autentičan i moguć. Trenutak kada na probi svi koletkitvno osetimo da smo na dobrom putu, jeste trenutak koji naviše u radu volim. Ovo pre, ali i posle, je samo rad, rad i rad.

Tvoj rad svakako nije vezan samo za pozorište. Šta bi izdvojio iz svog prethodnog rada?

Izdvojio bih jedan film koji snimamo već duže vreme, a kakva je situacija i snimaćemo ga. Robert Gondi, Elida Mesaroš Lajko, Stanislav Kralj, Predrag Novković i ja radimo na filmu koji se zove "Dobar, loš, ilegalan", a koji se bavi estetskom katastrofom u Novom Sadu. Glavni junaci su petoro mladih ljudi, koji studiraju u našem gradu različite fakultete i na ilegalan način se bave upravo estetskom katastrofom. To bih izdvojio od nečega što trenutno radim i što ću još duže vreme raditi. Snimali smo u prethodnom periodu razne spotove, sada je to malo stalo, ali imali smo prilike da radimo za Atheist Rap, Nikolu Vranjkovića, za Kilo Kilo bandu i to su uvek bili značajni radovi, ali i kao vežbe za film. Lično, moja prva ljubav je muzika, tako da mi je to bilo divno iskustvo.

Pretpostvaljam da sebe u budućnosti vidiš u više sektora režije. Šta je ono što bi najviše voleo da radiš?

Najviše bih voleo da se bavim svim tim stvarima, od pozorišta, preko muzike do filma. Sve naravno koliko mi to vreme dozvoljava i koliko je sve to isplativo za život. Možda sam baš zbog toga studirao multimedijalnu režiju, jer nikad nisam želeo da se odlučim da li bih se bavio samo pozorištem ili samo filmom. To dvoje, inače, striktno razdvajam u glavi i prosto ne želim da pravim nikakve paralele ili da se opredeljujem. Kada radim u pozorištu, ja to zaista volim, a kada radim na filmu onda sam tome potpuno posvećen i obožavam film. Ne bih voleo da se opredelim i da budem samo pozorišni ili samo filmski reditelj.

nickes jpg

foto iz predstave "Komandant Sajler"

U eri modernih tehnologija deluje da je pozorište ostalo "kao nekad". Gde i kako vidiš razvoj modernog pozorišta?

Teško je reći šta bi bilo moderno pozorište. Ono deluje da je "kao nekad", ali to i nije tako. Imam utisak da su u svakom vremenu to incidentalni slučajevi, koji posle uđu u istoriju. Takvi slučajevi se kasnije prikazuju kao plodna era. Nravno, svakom se njegova era čini manje plodnom od onih prethodnih. Verujem da će za nekih dvadesetak godina publici delovati da su današnje predstave bile ingeniozne i da su njihove mnogo manje bitne, a to zapravo nije tako. Mislim da je ključno za pozorište da ono bude autentično i živo, kao i da komunicira s publikom. Ako ljudi koji učestvuju u predstavi i publika, bez koje takođe nema predstave, osete neku zajedničku energiju i vide da je to nešto autentično, da tu nema laži, onda je to prava stvar i mislim da je to put. Sve ovo deluje vrlo opšte zato što ne može tako lako da se definiše. Mislim da bi moderno pozorište trebalo da povede računa o tom "četvrtom zidu" koji postoji, a za koji se pravimo da nije tu, odnosno, da se što više poigrava sa tom voajerskom pozicijom publike. Trebalo bi da se to što više demistifikuje, da se publika što manje laže, kao i da se što više uključuje u predstavu. Zanimljiv je dokumentarni teatar koji je tu otvorio čitav niz pitanja za budućnost.

Ako je u pitanju film, kojim žanrom bi želeo da se pozabaviš u budućnosti?

Što se filmova tiče, svaki žanr mi je dobrodošao. Nekako, nikad u životu nisam posebno mario za horore, mada je to verovatno moja greška. Bilo bi idelano kada bih mogao da snimam moderni vestern, pošto mislim da je tu osnova. Mislim da nijedan značajan svetski reditelj, nikada u svojoj karijeri, nije propustio da snimi nešto što ima makar aluzije na vestern. Mislim da je to žanr koji je izrazito filmski. Najfilmskije moguće je usamljeni jahač koji ide putem života. To svakako jeste jedan žanr koji je danas potpuno skrajnut, mada bih preporučio ljudima da pogledaju seriju "Westworld" i da vide kako se spaja vestern sa pričom koja je smeštena u budućnost.

Razgovor s Nikolom u emisiji "Dnevna soba" poslušajte ovde:


Jovan Marjanović

.
Dugogodišnji novinar, rok kritičar i muzičar, profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, a od nedavno i doktor…
.
Gitarista Daniel Beža i French Jazz Band održali su veoma posećen i hvaljen koncert u Kulturnoj stanici Svilara. Uz Daniela nastupili…
.
Jedno od najvećih tehno imena današnjice Dax J, uprkos užasnom vremenu, nastupio je poslednje večeri Exit festivala. Pre nastupa…
Program
Kalendar događaja
Jul 2019.
PonUtoSreČetPetSubNed
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
    
Anketa

Da li vidite Srbiju u EU?