Mladi traže ljubav, a ne znaju ko su

S taksistom, brokerom nekretninama, blogerom i gradskom facom Ćazimom Salihijem pričali smo o životu, društvu, mladima, taksiranju, automobilima, asfaltu i svemu što nas koči da živimo kao normalan svet. 

Uvek je radio dva posla, a taksista postao slučajno. "Voziš relativno dobar auto i najlepše u taksiju je ta prividna sloboda. Kada sam bio momak, svirao, mogao sam da organizujem vreme, sada, kada sam porodičan čovek i opet radim dva posla, taksi vozači su u lošoj situaciji. Moraš deset, 12 sati da radiš. Imaš slobodu u teoriji, ali novčano ne smeš da praviš pauze", govori nam Ćazim Salihi, popularni Ćaza, koga smo refleksno pitali zašto postoji takav disparitet cena taksija u Novom Sadu i Beogradu:

Beograd je ipak milionski grad. Kolega mi je pokazao famoznu "turbinu", kada ablenduje nekome, blica, onda taksimetra podivlja. Velika je gužva, stresnije je i opasnije voziti. Kod nas je funkcionalnije, ali je ipak kupovna moć Beograđana i Novosađana drugačija.

Da li Beograđani 'deru', ili su Novosađani prejeftini?

Mislim da smo mi prejeftini. Neka bude prosečna vožnja od stanice do centra 500 dinara, onda bih mogao više para da odvojim za sebe i porez. Auto dođe na red kada se pokvari i mahom vozimo loša kola. Nije da ga ne održavam, ali toliko je rupa u gradu... Nov auto nije rentabilan, divim se kolegama koje voze Mercedese, koga oni voze? Realno, to nije realno.

Zašto ne vozite automatike češće, zar oni ne umaraju manje na duge staze?

Možda zbog održavanja, menjač košta više nego kod redovnih automobila. Savet za sve ljude, kada si u nedoumici koji auto kupiti, pogledaj taksiste šta voze. Dačija logan je "magare" od auta, to se ne kvari. Ružan je, sve stoji, ali prelazi jako puno kilometara.

Da li su taksisti, kao u filmu Noć nad zemljom Džima Džarmuša, romansirani hroničari urbane stvarnosti?

Realno da, ali zavisi od taksiste do taksiste. Na mom blogu taxiprice.rs, sve priče koje su u principu negativne napisao sam uslovno rečeno sa pozitivnim krajem, koji opominje da ne prođeš i ti tako. To je život, susrećemo se sa dobrim i lošim u gradu, nažalost, čini mi se sve lošijim. Šokirao sam se koliko žene piju! Sada će da me napljuju, ali to je činjenica. Ako se držimo Laze Telečkog, 80 posto devojaka je "razvaljeno" od alkohola, gube vezu sa svešću, razum. Toliko nemaju pardona, blama i poštovanja, ni prema sebi ni prema drugima, a još veći problem je što je to naša budućnost. One su studenti.

Svi su u potrazi za nečim. Ljubav je njima nešto imaginarno, misle da ne mogu to da dobiju, traže, pa kompenzuju kroz seks, drogu i alkohol, a muškarci manje piju, prosto neverovatno. I sve se svodi na seks, preko kog možda dođemo do ljubavi. Devojke mi plaču u taksiju, pa ne verujem! Pitaju me šta mislim, pa, ja mislim da ti ne misliš. Ljubav nećeš naći kroz seks. Paradoksalno, žene nisu bile roba kao danas.

Kako racionalizuješ to što se u patijarhalnom društvu dame ponašaju skandaloznije?

Mi živimo u patrijarhalnoj sredini po potrebi. Pljujemo po Amerikancima i Evropi, a ponašamo se gore od njih. Ne poštujemo svoju sredinu, okruženi smo velikim braćama i živimo tako. Opet se vraćam na potragu za ljubavi, a ona je sve dalje i dalje. Kad već pominješ "pagansko pravoslavlje", čudno je da ja kao Ćaza Salihi pričam o pravoslavlju ali...

Nema problema, ja sam katolički nevernik.

...mislim da o pravoslavlju znam više nego većina pravoslavaca. To što nosiš krst ne znači da si religiozan. Kažu mi "zašto slušaš stranu muziku, pa ovo je naše", misleći na Cecu i slično. Alo, budalo, to nije tvoje, braća Teofilovići, Bilja Krstić, oni imaju veze s tobom. To je taj apsurd, preterujemo u svemu. Devedesetih u nacionalizmu, danas u pacifizmu i evropejstvu, a zapravo smo nedefinisani, ne znamo šta hoćemo, ne znamo kuda idemo, nemamo svrhu i suštinu i to je najveći problem mladih danas. Voleo bih da se definiše gde živim. Šta smo mi: za Rusiju, Evropu, NATO? Mi smo u feudalnom sistemu, nismo robovi jer nas plate i "ovo" nema veze sa demokratijom i kapitalizmom. Kapitalizam je u Nemačkoj. Imamo obaveze i to je to, ovi što nas zapošljavaju mogu da rade šta hoće.

Kako nam se grad menjao godinama, fizički i duhovno?

Radim u udruženju koje je izrazito vojvođansko i novosadsko i vozim ljude koji mi ulivaju nadu da nije sve tako crno. Umeju da kažu "dobar dan, kako ste, hvala, doviđenja". Transformacija društva i mladih je nametnuta. Nekada smo pornić čekali posle dva ujutru, danas ide kada god hoćeš. Zaprepastila me je slika s dečjeg rođendana, ide Severina na lapotpu, u donjem rublju, kao na šipci. Gledam roditelje, dete, bože, pa ovo dete je budućnost ove zemlje. To je pitanje za roditelje - kuda idemo i šta radimo. Studenti su proizvod "demokratije", mi smo živeli pod Miloševićem i imali rok, bunt, borbu protiv lošeg, a onda je "demokratija" ubila smisao razmišljanja. Oni su počeli priču o Velikom Bratu, a ovi novi-stari su samo nastavili tu priču i još više umanjili važnost misli.

Najveća opasnost po mlade su dakle glupost i neznanje?

Siromašno stanje duha i mozga. Devedesetih nismo puno putovali, patim zbog toga, ali koliko ljudi nije izašlo iz Srbije, iz Novog Sada? Odatle potiče "ja, ja, ja, ja sam najbolji, najlepši". Samo ponekad zaboravimo ono "ja sam najgluplji". Mladi moraju da izađu iz Srbije, da vide kako ljudi drugde žive, pa će shvatiti razliku.

Kako je moguće da se u Novom Sadu jedne te iste ulice stalno krpe i popravljaju?

Postoji propis koliko asfalt treba da bude debeo. Nemci su finansirali put do Rumenke, gde živim, i zahtevali su da se ostave rupe u putu da bi mogli da izmere debljinu asfalta. Naravno, negde debljina nije odgovarala i rekli su "prvo ćete da popunite, ili nećete dobiti pare". Tu je caka, kada malo kraducneš, koji milimetar asfalta, ostane ti više, ode u nečiji džep, ali ne tvoj ili moj. Danas stojim na semaforu i njih osmorica krpe dve rupe. Četvorica kao rade, a četvorica stoje, srećom pa nije bilo političkog zapošljavanja inače ne znam gde bi stajali. Mi ovo sve kroz šalu, ali se nadam da će se narod jednom zapitati šta se dešava. 

Da li je moguće reći "Sprska Atina", a ne umreti od smeha ili stida?

(smeh) Nismo mi više ništa, ni Atina, ni Srbija, ni Novi Sad, mi ne znamo šta smo. Mi se razlikujemo od ostatka Srbije, što ne znači da smo bolji. Treba svako da se zapita, a to je i tvoj kolega Jovan Stojanović Cope pokrenuo – šta je novosadski? Mi samo umišljamo da smo bolji od ostalih. Postoji samo ostatak kulture iz prošlog veka i roditelji koji danas to prenose deci, mit o novosadskoj kulturi i čistoći. Tačno je da bivše Jugoslovene i dalje iznenadi lepota i čistoća grada, ali to više nije to.

Ekološke akcije Jovice Vukše, projekti udruženja "Košnica", to je novosadski?

Naravno. Nije Novosađanin onaj ko se ovde rodi, nego onaj ko ga prihvati kao njegov grad, ko postane njegov deo. Da se ne lažemo, najviše pljujemo po Bosancima, a upoznao sam toliko dobrih ljudi da me ne zanima odakle su. Jesi ti gari? Jesi, e, to je suština. Mladi nemaju odnos prema ovome, suzili su im mogućnosti. Naša generacija je imala neki cilj, želju, nadu da ćemo promeniti nešto delovanjem. Oni to nemaju. Ako se i priključe partiji prvo gledaju svoj interes, političko delovanje se svodi na rad za sebe. A selfiji u taksiju su novi trend.

Kako to pravdaju, zašto to čine?

Mislim da ne razmišljaju o tome. To se prosto radi, to svi rade. Danas je najveći izgovor roditelja, a pričam o dečijim proslavama u rođendaonicama koje mi se ne dopadaju, kažu "to svi rade", što je strašno. Nismo stado, individue smo koje zajedno mogu nešto da urade.

Osećaš li se bezbedno?

Nisam uplašen ali se osećam nebezbedno, jer sutra može da me nema. Kao ni tebe, samo ako neko odluči. Zato pazite kome se zamerate.

Da li će ograničenje rada kafića i klubova uticati na bezbednost u gradu?

Ma kakvi, kafana nema veze s tim. Vaspitanje, način života, školstvo, to je važno. Kada daš učenicima pravo da psuju i gađaju nastavnika, a roditelj kaže "to moje dete nije radilo", tu počinje problem. Država, to jest, ovo gde mi živimo to podržava i taj haos joj odgovara.

Odluke važne za naš život donose osobe koje žive u paralelnom svetu?

Imaš četiri dimenzije, one što žive sa 15 do 20 hiljada i srećni su što to imaju, imaš nas od 40.000 koji smo "juhu, nama je bolje", imaš ove sa 80.000, oni su baje i tripuju da su jako moćni i imaš one koji su zastrašujuće moćni i bogati. Partijski kadrovi grčevito se bore da zadrže svoje poslove. Idu po firmama, među prijateljima i skupljaju glasove da bi sačuvali posao, a to su još četiri godine našeg života koje - PUF!, odu negde. Nestalo.

Srećeš li mlade koji su svesni da punoletstvo pre svega znači pravo da biraju i budu izabrani, pa tek onda mogućnost da se venčavaju, voze, piju i kockaju se?

S ljudima koji su oko mene - ne. "Šta ja tu mogu promeniti?" - to toliko puta čujem i iznervira me. Odlučio sam da ne živim život zato što sam rođen, hoću da ga kreiram i aktivno učestvujem u ovom svetu. Ima zaista ambicioznih, svaka čast, ali većina misli da će živeti s roditeljima do kraja života, naslediće kuću ili stan, prodaće ih za manji, imaće 10, 20 hiljada evra, miran san, a deset godina prođe i šta posle? Gde si bio, šta si radio? Nedostatak nade i svesti da može nešto da se promeni savršeno odgovaraju nekome. Mladi moraju preuzeti odgovornost za svoj život i postupke.

Kako izgledaju i šta rade ljudi koji ti vrate nadu i osmeh?

Uvek se nađu, ali ne dolaze do izražaja. Ne guraju se, ne laktaju, nije to za njih. Mene oduševi najobičniji čin, kada vidim da je neko spreman da pomogne. A ima takvih, kavaljera, gospodina, recimo naš Brica Bugarski, koji je pravi šmeker. On ne može drugačije. Isto tako, ima dece koja uđu u auto i kažu "dobar dan, kako ste", pa se zbunim. To je obično moj tekst.

Igor Mihaljević