Društvo / Intervju

Milana Nikić: U potrazi za novom istinom

20.06.2020.

Vreme izolacije zbog koronavirusa polako je iza nas, mnogi su jedva dočekali da krenu u grad, posete razna mesta i sretnu poznate i nepoznate ljude. S druge strane, umetnicima su često potrebni mir i tišina radnog prostora, pa se neretko odlučuju na usamljenost u vreme kada stvaraju. Novosađanka Milana Nikić, koja je diplomirala režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, rešila je da smoizolaciju produži i da se, na određeno vreme, posveti se svom umetničkom radu daleko od gradskih dešavanja. Film, pisanje, muzika, samo su neke od stvari kojima se Milana aktivno bavi.

.

"Skapirala sam da neću da mi neko nameće do kada će moja izoalcija da traje. Da budem iskrena, baš mi se sve to osladilo. Cela situacija sa virusom i ostajanjem kod kuće na mene je uticala da počnem da preispitujem sve životne odluke koje sam donosila u vezi sa mestom boravka, okruženjem, poslom, stvaranjem... Ceo period bio je vreme za kontemplaciju. Sve to, mnogo slobodnog vremena, repriza serije 'Vratiće se rode' i posao koji obavljam preko interneta, dovelo me je do ideje da na neko vreme odem i malo živim banatski san. Odrasla sam u Novom Sadu, ceo život sam ovde, vezana sam za beton i grad, jednostavno sam htela da se izmestim iz komfor zone i vidim kako će jedna gradska devojka da se snađe u jednostavnom životu na selu", ispričala nam je Milana na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Kažu za reditelje da ih svašta zanima i vole da se bave srodnim zanimanjima, bilo da je u pitanju gluma, scenario ili muzika i često su u tome veoma uspešni. Kako je tebe privukao film?

Mene je u suštini režija privukla baš kao takva. Znam da, kada sam odlučivala posle Karlovačke gimlnazije šta bih mogla da studiram, stvarno se dijapazon mojih interesovanja nije zaustavljao na jednoj stvari. Umetnost jeste bila primarna stvar koja me je interesovala, ali ja sam jedna ekstrovertna osoba i socijalno biće, obožavam ljude i kontakt sa ljudima, obožavam iskustva i razmene energija. Uz to, obožavam književnost i nekako nisam mogla da se odlučim da li bi to bila psihologija, književnost ili možda filozofija. Nekako mi se režija otvorila kao jedini logičan sled, jer je ona jedina koja sve obuhvata. Za mene je režija kraljica umetnosti, zato što obuhvata sve i možeš i trebalo bi da budeš bilo ko, da bi razumeo karakter, jednostavno moraš da se u to uživiš. Osećala sam da je režija to nešto što treba da uradim, a kao i občno, sa mnom sve ide intuitivno. Ceo život i doživljavam kao jedno intuitivno putovanje, tako se odnosim i prema režiji i prema poslu. Trudim se da se ne ponvaljam, da osluškujem sadašnjost i da na osnovu toga započinjem neki stvaralački proces.

Film nastaje kroz saradnju ljudi različitih umetničkih discipilina. Ipak, sve kreće od ideje, odnosno priče. Kako odlučiš koja je priča dovoljno dobra da jednog dana postane film?

Čudni su putevi priče. Nekad inspiracija može da bude članak u novinama, nekad dijalog ljudi u autobusu, nekad dobra priča ili drama. Sve zavisi... Kako Godar kaže: "It’s not where you take things from – it’s where you take them to". Ja verujem u slobodu inspiracije i mislim da je jako važno da taj ko stvara ima naoštren osećaj za ono što ga inspiriše i da može da prepozna ono što je stvarno njegovo, istinito, a šta je ono što je produkt možda nekog trenda, nečeg što bi možda za godinu dana potpuno izgubilo smisao. Možda je to jedan od razloga zbog kojih sam rešila da se osamim i preispitam to značenje šta je za mene istina. Milsim da je najvažnija stvar u umetnosti da je umetnik u stalnom kontaktu sa svojom istinom.

milana jpg

Koliko današnji život liči na skup nepromišljenih poteza koje možda ne bismo povukli da je bilo malo više vremena za razmišljanje? Koliko se ponašamo kao muve bez glave?

Mislim da sve više i više jesmo. Deluje kao da 24 sata nije više 24 sata. Mislim da bi svi, na individualnom nivou, trebalo da pokušamo da usporimo svoje vreme, jer ukoliko ga ne usporimo, samleće nas. Mislim da baš fenomen muve bez glave jeste fenomen 21. veka, moguće je odupreti mu se, ali je potrebno slušati unutrašnji glas i usporiti taj životni tempo. Na žalost, kapitalizam ne dozvoljava usporavanje, zato mislim da treba doneti tu glavnu odluku: da li juriti sebe i sopstvenu sreću ili društveni i socijalni kapital?

O čemu je onda tvoj film "Muva bez glave"?

To je film o svima nama. Dešava se u supermarketu, iz perspektive muve. Ona ima super moć, to je mene oduvek intrigiralo i ja sam nekako želela da imam tu moć, a to je da može da čita misli ljudi koji su u tom trenutku u supermarketu. Kako je za mene pozorište hram umetnosti, tako je i supermarket hram kapitalističkog društva i svaršeno je mesto koje pokazuje koliko su ljudi zapravo zajedno, a u suštini sami. Bavila sam se time koliko sve te kolektivne misli u toku jedne obične i svakodnevne stvari, kao što je kupovina, utiču na kolektivnu svest, stvarajući kolektivni mozak koji funkcioniše kao muva bez glave. To je komedija koja ima osvrt na tragični tempo današnjeg života i na poziciju individualca u današnjem društvu.

Na tom projektu si okupila sjajnu ekipu, kakav je bio rad na samom filmu?

Bilo je nezaboravno i neverovatno, a u isto vreme jako naporno. Mogu da kažem da sam kroz taj film najviše naučila od svih mojih radova koji sam radila na akademiji, pošto je to ujedno i moj diplomski film. Svakako je ekipa koja je radila na filmu učinila da ceo proces bude olakšan i funkcionisali smo svi kao jedan. I tehnička i glumačka ekipa. Sam scenario je nastao kao kratka priča, jer se nekako najviše povezujem sa tom formom i tako počinje svaka moja ideja. Nakon toga, tu kratku priču počinjem da prerađujem u scenario. Ispostavilo se da je najveći problem naći lokaciju, to je trajalo mesecima, jer nismo poznata filmska ekipa, ljudi koji bi nam izašli u susret u suštini ne profitiraju mnogo od toga, ali na kraju smo uspeli da ga nađemo. Pripreme su trajale jako dugo jer je moja zamisao bila da film bude iz jednog kadra, leteći i dok nismo našli genija za dron prošlo je dosta vremena. Kada se pojavio Filip Petronijević, koji je u suštini bio ta muva, stvar se nekako olakšala. Velika je stvar i da je ekipa do kraja ostala složna i da jedva čekamo da se ponovo okupimo.

milnana3 jpg

"Muva" na festivalima?

Počelo je ok, ali zbog koronavirusa sve je trenutno malo čudno. Imala sam čudnu priču, jer sam zvala jednu Japanku da mi glumi u filmu. Međutim, ona nije bila tu i nije mogla da glumi, javila mi se par meseci kasnije nakon što je otišla u Tokio, gde je sa svojom ekipom organizovala jedan festival. Zvala me je da joj pošaljem film, kako bi tamo imao premijeru. Super je što se setila da sam je kastingovala za film, povezala sam se sa nekom strava ekipom odande i film "Muva bez glave" je premijerno prikazan u Tokiju. Preko skajpa sam dirketno imala Q&A sa publikom tamo, imali su neverovatna pitanja i videla sam da su skapirali humor. Mislila sam da je to baš nekako srpski humor, a oni su to shvatili. Jako mi je drago da su ljudi iz jedne potpuno druge kulture nego što je naša prihvatili film i shvatili sve ono što sam želela da kažem. Mislim da je za umetnika najvažnije da ideja korespondira mnogo više od nekog lokalnog ili državnog nivoa. Kada radiš nešto, poenta je da što više ljudi to razume. Mislim da je veoma važno iskustvo koje doživiš konzumirajući neko umetničko delo. I u pravcu režije razmišljam kako obogatiti publici iskustvo gledanja filma ili pozorišne predstave, a da to nije samo obično percipiranje sadržaja preko ekrana. Mislim da će nam vreme koje dolazi svakako tako nešto omogućiti. Zapravo, sanjam kada će se film i pozorište spojiti u jedno, ali ne, kao, putem projektora, nego na jedan specifičan, multimedijalan način.

Jedan moj prijatelj je preporučio Valjarevićev "Komo". Kakva su tvoja iskustva sa tog mesta?

Uh, pa ja sam i tim mestom i tom knjigom oduševljena. Odande nosim jedno potpuno ezoterično iskustvo. Kada sam pročitala taj roman, neke 2013. godine, znatno je uticao na mene i na moj odnos prema pisanju i knjiženosti, jer obožavam Varaljevićev stil. Iskren, sirov i istinit, a što sam starija i što više konzumiram umetničke sadržaje, prezasićena sam laži i stilizacije. Željna sam istine i istinitog izraza. Jako sam zavolela taj roman i toliko sam ga pominjala, hvaliala i pričala o njemu, da sam prošle godine dobila priliku da odem baš u Komo, na umetničku rezidenciju u sklopu filmskog festivala "Lake Como Film Festival". Ništa od tog ne bi bilo da nije bilo moje drugarice sa klase Dušanke Belade sa Cetinja, koja me je pozvala jedne vrele letnje noći i pitala da bih htela da idemo na Komo za desetak dana. Sve smo na brzaka organizovali, otišle smo tamo, a koncept tog dela festivala je da se prijavljuje sedam ekipa od po tri člana, dobije se mapa jezera i postoje određene lokacije na kojima može da se snima film. Tema je slobodna i za sedam dana se obavlja i snimanje i montaža i postprodukcija. Dobijeni filmovi se prikazuju u revijalnom delu festivala. Snimanje za kratak vremenski period, upoznavanje novih ljudi, rad pod pritiskom, sve to ima svoju draž. Ali mislim da je meni taj put bio jedna od najznačajnihi stvari koja mi se desila u životu, jer taman posle studija sam počela da razmišljam o tome da li time treba da se bavim ili možda da se preusmerim na nešto drugo. Nekako, kad god počnem da se preispitujem, pojavi se neka tako važna stvar. Upoznali smo jako puno zanimljivih ljudi, na primer, jednog kolekcionara Citoren vozila koji nam je za potrebe snimanja pozamio svoje dve Dijane. I tamo i ovde volim da mi život bude kao film, ono tamo, što se snimi snimiće se, ali volim da uživam do kraja.

milana4 jpg

Aktivna si i na drugim poljima, nedavno si u Prostoru bila domaćin zanimljivog razgovora. Kakva je ideja celog događaja?

Upravo sa Prostorom pokušavam da okupim ljude koji su aktivni na sceni i koji svojom aktivnošću doprinose. Milsim da scena u Srbiji nije velika i zato je bitno da svi mi koji aktivno radimo na njoj budemo tu jedni za druge, da se povezujemo, znamo ko šta radi i razmenjujemo iskustva. Gošće su bile Staša Vukadinović spisateljica iz Novog Sada i Maša Seničić, dramaturškinja iz Beograda. Veoma je zanimljiv njihov odnos prema društvnim mrežama. Staša je postavljala svoje tekstove na mreže i testirala fidbek, što je jedan od načina da se tržište proveri i mislim da društvene mreže jesu jedna od dobrih platformi za promociju sopstvene umetnosti i sopstvenog rada. Danas, mislim da je neophodno da svaki slobodni umetnik bude i svoj menadžer, jer drugačije jednostavno ne može da opstane. Dok je Mašin stav, iako je urednica Before after portala, protiv deljenja poezije i radova na društvenim mrežama. Bilo je zanimljivo da vidim njih dve, sa poptuno različitim stavovima, da dolaze do velikih uspeha. Jako je dobro sučeljavati ljude koji se bave sličnim stvarima, a imaju različite stavove o tome, jer mislim da se onda i drugi ljudi ohrabre da svoju priču isfuraju do kraja. Razlika je i u tome što dolaze iz dva naša najveća grada i činjenica je da se u Beogradu dešava mnogo više stvari, što je i normalno, ali mislim da Novi Sad ima još dosta potencijala, a kako sam i sama deo našeg grada, osećam se delom i odgovorna. Sadržaj moramo napraviti, neće se on sam desiti. Svakako bi umrežavanje scene, ne samo između ova dva grada, nego i svih ostalih iz naše zemlje doprinelo svima. Poučena ovim mojim seoskim iskustvom, shvatila sam da na selu ne postoji nikakva scena. Mislim da je strašno to što mi uopšte ne razmišljamo o svim tim ljudima koji žive u malim mestima i koji bi možda i konzumirali neki sadržaj, ali za njih tog sadržaja nema. Aktivno razmišljam i o ponudi sadržajima van gradova.

Onda logično stižemo i do još jedne stvari koju radiš, a to je puštanje muzike. Kako biraš pesme, za sebe ili za publiku?

Meni je to režija na delu. Kada si DJ, na neki način kreiraš atmosferu, što radiš i kada si reditelj. Puštanje muzike može da ima jako narativni tok, ukoliko se dobro pripremiš. Muzika je sastavni deo mog života, oduvek, muzika je moje gorivo i obožavam to da podelim sa mojom publikom Kada puštam muziku, puštam ono što slušam privatno, ali takođe, jako volim da osetim publiku, da možda prepoznam šta je ono što bi se njima dopalo da čuju. Recimo, ne uživam toliko u elektronskoj muzici, tehno, haus ili nešto slično, iako naravno nemam ništa protiv, ali takve vrste žurki su mi po principu svako je tu za sebe. Jeste to neki kolektivni čin, ja ga ne osećam tako. Ja sam zaista fan dobrog diska, dobrog hiphopa, fimske muzike, dobrog jugoslovenskog diska. Uživam da sve te stvari koje mene isnpirišu i dok pišem i dok stvaram, da nekad, kroz događaje, u vidu žurke, podelim sa ljudima. Prvenstveno volim dobro da se provedem i uživam sa ljudima i volim to da podelim.

Dakle to su šljokice. A gde je beton?

U srcu! Jako sam vezana za grad i dalje ne mogu da dokučim šta je to što me vuče ka gradskom životu, raznim štekovima iza zgrada, mostovima, soliterima, košarkaškim terenima... Obožavam grad, njegovu vibraciju, puls asfalta, a beton je nekako simbol gradskog života. Beton i šljokice nisu ni klasičan alter ego već neke dve stvari koje mene čine. Tu može da se vidi gde sam i šta radim.

Šta onda donosi bliska budućnost koja se trenutno dešava na selu?

Iskrena da budem, ne bih mnogo da pričam o tome, jer ne znam šta će mi doneti. Tek sam na pola tog iskustva, odlučila sam da ostanem tamo celo leto, za mene je to ekskluzivna prilika da sa 24 godine imam vremena i mogućnosti da mogu sebi to da priuštim. Nadam se da će da donese neku novu istinu i izlazak iz zone komfora na koji sam do sada navikla. Volela bih da nakon tog boravka u Banatu, a sigurna sam da će se to i desiti, bilo da napravim dokumentari film, kratku priču ili nešto treće, napravim svedočenje o jednom životu koji je u jednom momentu rešio da prekine sve i ode da potraži neku novu istinu.

Milanino gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija poslušajte ovde:


Jovan Vanja Marjanović

Fotografije: privatna arhiva

Možda te još zanima:

.

Vredi pročitati: "Pena dana"

Novosadska rediteljka Milana Nikić, koja se i sama bavi pisanjem, preporučila nam je ljubavni roman poznatog autora Borisa Vijana.

.

Realna cena maski je ona pre korone

Sećate li se onog perioda karantina i "pikova", kada su jednokratne maske koštale i po 120 dinara? I kada je…

.

Online premium class

Dok se većina naših učenika "smara" čak i od polovičnih obaveza nastave na daljinu, za buduće, domaće i strane stručne…

.

Gladnih sve više u svetu koji baca hranu

Međunarodni dan svesti o bacanju hrane i umanjenju zagađenja obeležava se od 2019. godine i već u drugoj sezoni dobija…

.

Ni prst pred nosom

Astronomi provode mnogo vremena u posmatranju noćnog neba. Dok tragaju za udaljenim svetovima postaje im jasno i šta se to…

.

Muzikom se procesuiraju emocije

Deveti TAKT Fest se završio proteklog vikenda, a pobednik je Filip Marić. Iako je u takmičarski deo prošao sa pesmom…

  • 00:00 Music Mix by Majkić
  • 05:00 Music Mix by Majkić
  • 11:00 Leto na O radiju

Anketa

Šta vam najviše nedostaje u "novoj normalnosti"?

Oradio logo