Jahačka čizma i baletska cipelica

Aleksija Tubić je Novosađanka koja je u najranijem detinjstvu na jednu nogu obula jahačku čizmu, a na drugu baletsku cipelicu. I od tada ih ne skida. Nedavno je osvojila treće mesto na Prvenstvu Vojvodine u jahanju, a pre toga i nekoliko manjih pehara. Gotovo identična situacija je i u baletu. Planove za budućnost gradi i kroz školovanje u Srednjoj medicinskoj školi u Novom Sadu. Energična i dobro organizovana, ne ostavlja mesta sumnji da će sve svoje ciljeve uspešno ostvariti.

Kako bi, u najkraćem, opisala svoju jahačku karijeru?

Jahanjem se bavim dvanaest godina, od svoje treće godine. Počela sam u Poni kutku. Treniram na konju koji se zove Akorino. Takmičim se već dve godine i imamo nekoliko uspeha. Do toga nismo došli lako, postepeno smo podizali nivo.

Da li se sećaš prvih treninga?

Naravno da se sećam, to se nikada ne zaboravlja. Zagrevali smo se kroz vežbe koje su bile zanimljivije od ovih sada. Radili smo zagrevanje na konju, umesto na zemlji, nabacivali smo obruč na čunj dok smo jahali, okretali se naopačke… Tako smo se istovremeno zabavljali i trenirali.

Aleksija i Akorino u akciji

Posle dvanaest godina treniranja, znaš li koliko si vremena provela jašući?

Baš puno. Sigurno više od dve hiljade dana. Jako mi je drago zbog toga. To je postao moj identitet. Svi znaju da treniram jahanje i koliko mi je to važno u životu. Mislim da idem dobrim putem i jako mi je drago što sam izabrala baš ovaj sport, jer on spaja druženje sa životinjama i boravak na otvorenom. Ne volim da sedim unutra, a jahanje mi omogućava i fizički i psihički razvoj.

Koliko vremena, mimo treninga, provodiš sa konjima?

Više vremena provodim s konjem van samog treninga, nego tokom vežbanja. Upoznajemo jedno drugo, uklapamo se i to mi je možda i važnije od samog treninga pred takmičenje.

Da li su ti dani tokom godine koje ne provodiš uz konja dani odmora ili dani u kojima nestrpljivo iščekuješ povratak u klub?

Naravno da nestrpljivo iščekujem da odem u klub. Kada ne idem na treninge, imam puno slobodnog vremena koje ne znam kako da iskoristim. Treninzi mi tada baš nedostaju.

Postoji li, uz toliko angažovanje, vreme za neku drugu zanimaciju ili hobi?

Postoji. Bavim se i baletom, koji sam počela u istom uzrastu kao i jahanje. I tamo sam uspela da osvojim neke nagrade. Treniram u timu, a ne solo. Oni koji kažu da pored jahanja ne ostaje vremena ni za šta drugo, zapravo samo ne žele da rade.

Kako si stigla do baleta?

Mama poznaje vlasnicu studija, pa me je tamo upisala. Imala sam previše energije kada sam bila mala i mama nije znala kako da je usmeri. To mi se veoma dopalo. Imali smo jako interesantne vežbice i morali smo da zapamtimo male koreografije, ali to za nas nije bilo teško.

Jahanje ili balet?

To me svi pitaju. To je jako težak izbor, ali možda za nijansu dajem prednost jahanju.

Na tvoju veliku sreću, tu je i škola. Da li ti je ona na prvom mestu?

Da. Šalim se.

Jahanje i balet - dve ljubavi još od najmlađih dana

Imaš li planove za buduću profesiju i da li oni uključuju nešto od onoga čime se trenutno baviš?

Idem u Medicinsku školu, na smer za fizioterapeute. S konjima provodim svaki dan i volela bih da to povežem. Saznala sam da u inostranstvu postoje škole za fizioterapeute specijalizovane za konje. Planiram da posle srednje škole odem u inostranstvo, da bih usavršila ono što želim da radim. Kada naučim nešto što kod nas ne postoji, želim da se vratim i pomognem nekome ko to želi da radi, a nema mogućnosti da ode u inostranstvo.

Razgovor sa Aleksijom možete čuti ovde:

A. Bujić

foto: privatna arhiva