Bez prenosa znanja drugima, sport nema mnogo smisla

Tamara Cvejanović Kuran je legenda domaćeg konjičkog sporta. Do tog statusa je stigla prelazeći dug put, kasom i galopom i preskačući brojne prepone i prepreke koje su se na tom putu našle. Nosila je velika ljubav prema konjima, prirodi i mladim ljudima. Snage i entuzijazma za svakodnevno bavljenje konjima nalazi više od četrdeset godina, bez obzira na sve promene koje je vreme donosilo globalno i lično. Sada planira da pojača tempo.

Kada si počela da se baviš konjičkim sportom?

Više od četrdeset godina se bavim konjičkim sportom. Imala sam sreću da uhvatim period kada je ova zemlja bila mnogo velika. Imali smo prijatelje, sportiste iz cele Jugoslavije. To više ne postoji. Počela sam da treniram sa devet godina u konjičkom klubu Graničar, koji je tada bio jedini klub ovde. Do njega se moglo stići bližim putem, dvanaest kilometara, ili dužim, preko auto-puta, dvadeset kilometara. Stizali smo na najrazličitije moguće načine. Biciklom, pešice, nekada nas je neko povezao, pa nas ostave na pola puta, pa mi nastavimo peške. Toliko je bila velika želja da stigneš na trening. Ja bih jako volela da moja deca imaju neku takvu strast, jer je to predivno. Živela sam za odlazak na trening, bez obzira na vremenske uslove, bez obzira na godišnje doba.

Kada su krenula takmičenja?

Počela sam da se takmičim sa dvanaest godina u kategoriji deca. Kako sam odrastala, tako se menjala kategorija. Učestvovala sam na prvenstvima Vojvodine, Srbije, Jugoslavije, dosta smo putovali u inostranstvo. Išli smo na međunarodne turnire. Tako je bilo sve do devedesetih, kada je sport potpuno pao u senku. Tada je sve bilo teško. Nastavili smo nekako da se borimo. Sve smo smanjili na male krugove. Bavili smo se i dalje svakodnevno sportom. Takmičenja su bila samo u Novom Sadu, Beogradu i eventualno Nišu. Ipak, sa takmičenja najviše pamtim druženje i veliki broj sati provedenih u štali, uz konja, ljut ili srećan, u zavisnosti od rezultata.

Sada, kada se okupi moja generacija, ipak prepričavamo samo druženja. Imali smo mnogo vremena za to. Na turnire se odlazilo na po nekoliko dana, pa je bilo dosta druženja. To je bilo neko predivno vreme, a mi smo uživali u svemu. Često smo samo sedeli i gledali ili slušali konje kako krckaju zob i bili omamljeni mirisom sena. I danas kada osetim miris sena, sve muke prestaju. Devedesetih smo se malo mučili.

Nakon toga je došla nova era konjičkog sporta i počeli su da se otvaraju privatni klubovi?

Ja sam učestvovala u formiranju jednog takvog kluba, koji postoji i danas na Tvrđavi, a osnovan je pre trideset godina. Tamo sam nastavila da se bavim sportom kao trener. Vodila sam taj klub, vodila sam decu na takmičenja i ja sam se takmičila. Nastupio je period mog života u kom sam se zaposlila i zasnovala porodicu. Međutim, vikendom i u popodnevnim satima sam uvek bila u sportu. Na rekreativnim treninzima ili kao savetnik takmičarima i mlađim naraštajima, čak sam i sudila dugo godina kao savezni sudija na preponskim takmičenjima, uvek sam bila tu. Kada mi se rodilo treće dete, shvatila sam da mu treba mali konj, jer velika deca idu sa velikim konjima, mala deca idu sa malim konjima. Tada sam smislila da napravim nešto što se zove Poni kutak i evo ga postoji trinaest godina. Poni kutak je izveo jako puno klinaca koji su počeli sa dve ili tri godine, sada imam takmičare koji imaju dvanaest, trinaest godina, počeli su sa dve, praktično su ceo svoj život u sedlu.

Uživam u njihovom razvoju. Uz njih sam shvatila da sport bez prenosa znanja drugima, nema baš nekog smisla. Imam utisak da se danas više radujem njihovim uspesima, jer je to dugotrajnije nego moji uspesi u jednom periodu života.

Na šta bi trebalo da budu spremna deca koja počinju i njihovi roditelji?

Roditelji moraju da budu spremni da prate dete, jer deca su mala da bi dolazila sama. Od kada postoji Poni kutak, dete bi trebalo da dođe u najranijem uzrastu, gde se igra sa konjem, ostvaruje prvi kontakt sa konjem, instiktivno radi radnje na konju i kada stigne do devet, deset godina, kada počinju takmičenja, oni su toliko čvsti, kao da celog života jašu, kao da nisu silazili na zemlju. Kada krenu jako rano i ukoliko se održe, pre svega jako kvalitetno rastu, na otvorenom, uz životinje, sa drugom decom, stalno trče, bez mobilnih telefona i sličnih sprava. Takođe, moram reći da ne mora svako da bude sportista da bi bio srećan. Mi organizujemo takmičenja za malu decu, Poni kup, na kojim svako pokaže šta je naučio, obuče bele pantalone i belu majicu, koje možda nikada inače ne bi obukli, ali mu mi omogućimo da se tako oseća.

Takmičenje danas nije jeftin sport. Više ne postoje državni klubovi. Moraš da kupiš svog konja i moraš da mu plaćaš boravak u klubu. To je nekada bilo drugačije, ako si se trudio, redovno dolazio i zimi i leti, bio vredan u klubu, onda si zaslužio nekog konja iz državnog kluba i onda si se sa njim takmičio. Toga više nema. Međutim, mislim da postoje brojni načini da oni budu takmičari koji nisu na vrhunskom nivou, da se takmiče kao rekreativci, postoje discipline jahanja kao što je recimo daljinsko jahanje, to je jahanje kroz šumu, terensko jahanje sa nekim računanjem vremena, jako lepa disciplina, postoje takmičenja u dresuri, u rekreaciji. Postoje takmičenja u kojima možete da zadovoljite takmičarski duh, a nije neko vrhunsko takmičenje. 

Mogu li da se bave odrasli, koji nemaju iskustva?

Naravno da mogu da se bave rekreativno. Nekima je to bila životna želja, ali nisu mogli to sebi da priušte dok nisu postali odrasli. Oni mogu da dolaze redovno na treninge, pa oni koji su malo više sportski tipovi, mogu da nauče dovoljno da odu na takmičenje daljinskog jahanja. To je takmičenje koje ima određenu kilometražu. Jašeš kroz predivne predele u kasu, ne moraš da juriš u galopu, da se trkaš s nekim. Uživaš u prirodi, a u mogućnosti si da te neko boduje i da možda čak osvojiš neku medalju. Nije sve u preponskim takmičenjima. Preponska takmičenja su ogromno odricanje, ogroman rad, mnogo truda, mnogo je važno kakav ti je konj i kako si se uklopio sa njim, a pre svega jako puno rada.

Kako vidiš budućnost konjičkih klubova i konjičkog sporta?

Lično ne vidim neku veliku razliku u samom sportu u odnosu na trenutno stanje, jer je sport veoma skup i ne može svako da ga priušti. Veliki sam optimista u razvoju sporta kod mladih, u kvalitetnom odrastanju. Klub može svakog vikenda da organizuje takmičenje, pa da deca budu presrećna i motivisana za sledeći trening. Puno zavisi od trenera i njihove energije. Mi je imamo, imamo puno ideja, pre svega za decu koja ne mogu da dođu do vrhunskog sporta, mogu da budu zadovoljna i da se osećaju kao takmičari, a da to ne bude na tom nivou na kojem je sada. Mora puno da se poradi na konjičkom sportu, prijala bi pomoć države. Nemamo više ergele, pa konji moraju da se uvoze, što mnogi ne mogu. Može da se poboljša rekreacija i masovnost. Najviše treba uložiti u to kvalitetno odrastanje dece koja imaju prave vrednosti.

Počeli smo tvojom prošlošću, hajde da završimo tvojim planovima za budućnost. Na čemu radiš?

Uvek su mi životni san bile bele ogradice oko manježa. Uvek me podsećaju na konjičke klubove. Sada pravimo jedan takav konjički klub. Sudbina je okupila nekoliko ljudi. Neko ko je moćan finansijski, neko ko zna, neko motivisan sa puno energije. Gradimo ranč kod Beočina. To će biti mesto za sve. Za najmlađe, za sport, za rekreativce moći će konji da budu u pansionu kod nas. Naslonjeni smo na nacionalni park Fruška gora, tako da nas odvaja dvadest metara od putića kojim se ide na terensko jahanje. Biće to veliko okupljalište ljubitelja konja i prirode, planinara koji pored imaju stazu. Tu vidim sebe u nastavku života.

Razgovor sa Tamarom poslušajte u plejeru:

A. Bujić

fotografije: Pony kutak i privatna arhiva