Izvorište domaćeg rokenrola

Poslednjih godina o ex yu rock sceni napisane su brojne knjige, dragoceno svedočanstvo o istoriji jednog značajnog perioda popularne kulture. U tu grupu nezaobilaznih publikacija, pre nekoliko meseci, ušao je još jedan zanimljiv naslov: "Tajna Vračarskog trougla -  prvih pedeset godina rokenrola na Vračaru" na istorijsko – romantičarski način opisuje početke rokenrola kao veoma važnog subkulturalnog punkta jedne, tada, nove mladosti. Euridika, Dadov i Božidarac bili su (i ostali) izvori ritma, plesa i pesama koji su okupljali zaljubljenike u tu poletnu, buntovnu i inspirativnu strane života.

Šta je, dakle, to što posle više od pet decenija uspeva da okupi i spoji veliku grupu ljudi, šta je to što oduzima moć vremenu, prostoru i izobličenoj medijskoj slici stvarnosti? Upravo to možemo otkriti na stranicama knjige čiji je autor beogradski rok novinar i muzičar Aleksandar Žikić.

Prvo pitanje će nas, istorijski, uvesti u problematiku vračarskog "trougla". Da li je, i na koji način, rokenrol stigao u pravo vreme na ove prostore?

On nije mogao da, bukvalno, stigne u pravo vreme. Morao je malo da kasni taj signal, ali to nije bilo specijalno karakteristično za tadašnju Jugoslaviju ili za Beograd. Pomenuti signal je kasnio svuda. Međutim, u jednom trenutku je stigao i do najudaljenijih krajeva sveta, jer je jednostavno bio takve snage. Dakle, morao je da pogodi cilj! Kod nas je rokenrol stigao prilično rano, već negde 1958. imali ste ljude koji su na koncertima izvodili Fetsa Domina (Ain't That A Shame, Blueberry Hill...) ili Elvisa Prislija. Posle toga je stigao strašan talas koji je prouzrokovao sastav The Shadows (Engleska). U Beogradu su svi skidali njihove kompozicije a to je, opet, bilo prenošenje jednog plemenitog duha. I onda je to krenulo da se širi. U jednom momentu su se stvorili institucionalni uslovi, a to se sve dogodilo upravo na Vračaru zahvaljujući kultnim mestima, Dadovu i Euridici. Knjiga i nosi nazi "Tajna vračarskog trougla" upravo zbog Dadova, Euridike i Božidarca. Zanimjivo je reći da je Božidarac najstariji od svih, osnovan je krajem četdresetih godina prošlog veka. Dakle, onog momenta kada se pojavio klub u kojem možete da nastupate, uz publiku koju je to interesovalo, rokenrol je počeo da buja u Beogradu. Na Vračaru je to bilo najizraženije, tamo se nalazi i Četrnaesta beogradska gimnazija iz koje su izašli i Zlatni Dečaci i Crni Biseri i još gomila bendova. 

Grupa Siluete - prva postava (1961)

To je taj krug ljudi koji su tada imali po 14/15 godina, a svirali su neke vrlo ozbiljne stvari. Stalno su učili, oni pojma nisu imali ni šta je električna gitara, kako se to koristi, niti na koji način nabaviti pojačalo. Kako kaže Vlada Džet (Crni Biseri, Tunel, Vlada Džet Bend) nije to bilo nikakvo zlatno doba. Naprotiv, bilo je teško i nezgodno. Ovde je svako vreme takvo, ali je rokenrol doneo jedan neverovatan zamah koji je tim mladim ljudima konačno ponudio nešto samo njihovo. A onda je i vladajući režim shvatio da to sve može da iskoristi. I na koji način.      

Crni Biseri u crno-beloj tehnici. Spot za pemu "Nisam više taj" (1968)

Koliko je vaša knjiga istorijska a koliko romantičarska? Kakav je tu odnos snaga?

Dobro pitanje. To je romantizovana istorija. Možda bi bolje bilo reći poetizovana. Ona nije netačna i sve te informacije su proverene. Sudovi su takođe prilično objektivni. Ali, sa druge strane sam se potrudio da to sve bude prikazano na jedan poetizovan način. Moji sagovornici su se isto tako poneli jer je u pitanju bio vrlo važan deo mladosti, koji im je olakšao taj grč odrastanja. Jednostavno, bilo je važnije i značajnije u društvu pričati o rokenrolu, saznavati o novim stvarima, diskutovati o novim trendovima... Baviti se time na jedan ozbiljan način. I zato je tako puno bendova bilo u to vreme. 

Zlatni Dečaci (1963)

Dakle, Vračar je bio rasadnik nečega što će se kasnije proširiti celom zemljom, a statusni simbol je bio nastup u klubu "Euridika". Postoje statistike, u jednoj anketi se 96 odsto gradske omladine izjasnilo da sluša rokenrol. Kod radničke omladine taj procenat je bio 86 odsto. Znači, svi! Em je bilo kul slušati tako nešto, em je bilo lako odazvati se na to. Možete da plešete i da uživate kroz sviranje. To je sve bilo specifično u tom ranom periodu rokenrola, koji je prilično bio čista i nevina zabava. Zanimljivo je reći kako se kapitalizam plašio da će rokenrol uništiti tradicionalne vrednosti i odvesti mladost ulevo, a u zemljama u kojima je postojao pravi levičarski režim su smatrali da ova vrsta muzike vuče ka kapitalističkim, desnim vrednostima. Potpuni paradoks, jer rokenrol upravo ignoriše takvu vrstu realnosti.

Sa kojim ste periodom završili ovu muzičku priču?

Ta priča traje do danas, zapravo. Klub "Euridika" je u jednom momentu prestao sa radom, a toga se svi sa nostalgijom i nekom vrstom tuge sećaju. Kada kažem svi, mislim na sve ljude koji su bili moji sagovornici za ovu knjigu. Dadov se tamo negde početkom osamdesetih vratio na scenu, sa onom čuvenom serijom koncerata koja je imala direktan odjek umedijima. Sva ta dešavanje su prenošena u emisiji "Veče uz radio" (Radio Beograd), a već posle nekoliko dana je izlazila recenzija, odnosno, prikaz koncerata Saše Gajovića u dnevnim novinama Politika ekspres. Robert Nemeček (Pop Mašina, Rock Mašina) je bio zadužen za ozvučenje u Dadovu. On je želeo da mladi bendovi osete binu, jer je imao tu vrstu blagonaklonog i prijateljskog odnosa prema tim ljudima. 

Robert Nemeček za miks pultom (u pozadini se vidi Vlada Džet)

Znači, ta sprega talenta i dobre volje je dovela do toga da Dadov postane veoma bitno mesto. Poslednjih godina je primat opet preuzeo "Božidarac", najstarija ustanova. Sve se to desilo prvenstveno zbog ideje koju je imao Duško Milojević (Dža ili Bu), koji je kreirao scenu pod imenom "Vračar Rocks!" i gde su bendovi nastupali pred punim salama, dok je Dule uspeo da živi samo od rokenrola. Znači, to je moguće u Srbiji.

Koliko je taj pomenuti, poetizovani pristup, vama pomogao da osvežite neka sećanja na te davne periode i na koji način ste istraživali građu?

Moja sećanja na šezdesete godine su nedoživljena, pošto ja generacijski nisam mogao da se uklopim u njihovu priču. Bio sam premali. Ja sam svoju građu, naravno, morao da pravim na sećanjima drugih ljudi, razgovaram sa njima dok nije došao momenat da se i ja uključim sa svojim ličnim iskustvima. Tu su i brojni arhivi, jer su morali da se provere odrieđena podaci ili našla neka ilustracija. Ali, sve je to proizašlo iz sećanja ljudi koja nisu ni čak toliko kontradiktorrna, koliko bi smo mi to očekivali. 

Video zapis prve beogradske gitarijade (1966)

Jer svi vole da se sete onoga što je bilo dobro, a posebno vole da se sete takvih stvari koje su bile povezane sa njima. To je upravo deo tog poetizovanog/romantizovanog odnosa. Ne treba baš da "kopamo" zbog svakog podatka i informacije koju nam neko da. Mene je prvenstveno zanimao taj prodor rokenrola u Beograd i Srbiju. A ko je bio povezan s kim, ko je bio generalsko dete, to me uopšte nije zanimalo prilikom rada na ovoj knjizi.

Da li možete da nam objasnite zašto je u to vreme prosečan Jugosloven voleo i slušao rokenrol?

Pa zato što mu niko nije branio da ga voli i zato što ga nisu gurali prema nečemu drugom. Vi niste imali pritisak državnih medija. Niste imali pritisak i, nazovimo ih, "narodnjake" na državnoj televiziji svaki dan. Ta vrsta kulture je tada bila underground. Tu su se ljudi odazvali na nešto što su doživeli kao potpuno njihovo i uopšto im nije bio važno da li taj fenomen dolazi iz Engleske, Amerike ili iz Italije. Oni su se jednostavno odazivali na ritam, na harmoniju i na nešto što je pozivalo na ljudsku univerzalnost. Rokenrol je zaista nešto što aktivira ono univerzalno u ljudima, od plesa do razmišljanja. Dakle i fizičko i duhovno. I to radi na jedan beskompromisan način, ako je autentičan. 

Aleksandar Žikić

Šta ovu vašu knjigu čini pozitivnom?

Ja sam se trudio da ta knjiga bude veoma pozitivna i da nešto afirmiše. Nije u redu da se ima bilo kakav negativan odnos prema takvoj vrsti skoro nevinog entuzijazma koji je vladao u to doba i kada vidite kako blistaju oči ljudi kada vam govore o tom vremenu.

Zašto se knjiga završava citatom "The best is yet to come”?

Pa to je omiljena izreka Vlade Džeta. On je, za one koji ne znaju, bio basista Crnih Bisera i ta njegova izreka mi se učinila prigodnom prvenstveno zato što je tačna. A drugo, zato što dolazi od ličnosti koja je značajna za razvoj vračarskog i beogradskog rokenrola

Vračar Rocks! Deo nastupa super grupe Trese Lupa Udara na Božidarcu

Ako očekujemo da će stvari ovde propasti, kao što deluje da propadaju, ako očekujemo da će rokenrol da se ugasi, onda smo na krivom koloseku. Mislim da je to potpuno pogrešno. Jer on će kao i sve što ima veze sa kulturom jednog naroda postojati dokle god bude talentovanih i sposobnih ljudi koji su spremni da, u tom kontekstu, doprinesu nečemu dobrom u ovom društvu. Nikada ništa ne umire, samo menja upotrebnu vrednost. Tako je i sa rokenrolom.

U nastavku posušajte deo intervjua sa Aleksandrom Žikićem.

Dušan Majkić