Istorija skrivena u ravnici

Vojvodina je od pamtiveka bila plodno tle za neke nove početke i priče koje je spajala multikulturalnost raznih naroda. Slučajno ili sa namerom, oni su svoje korenje puštali u svakom veku, a ta zaostavština je, u kulturnom smislu, veoma bogata i dragocena. Prostor današnje Vojvodine primio je i Holanđane, Makedonce, Ruse, Francuze, Ukrajince... Sudbina jedne zemlje perfektno je opisana i istorijski obrađena u knjizi "Izgubljeni u ravnici" koju je pripremio i realizovao novosadski novinar, kolumnista i muzičar Žikica Milošević. Stoga, zavirimo u zanimljivu istoriju koja nam se nalazi ispred nosa – u našem šoru!

Jeste, budući da sa svakim otkrivanjem svog porekla mi vidimo da su naša porekla veoma isprepletana i da vrlo često nismo ono što mislimo da jesmo, a to potpuno obesmišljava svaku rasističku, nacističku i nacionalističku priču, kojima smo prečesto okruženi. Moji su se preci "šetali" između identiteta Srba i Bugara decenijama i vekovima, a deo porodice potiče od slaviziranih Vlaha. Mislim da bi svako od nas trebalo da duboko zaviri u dubine svog porekla, da istraži i svoju DNK i porodično stablo, ali ne do pradede, nego do 14. veka. Tada ćete recimo saznati da su svi Bunjevci bili Vlasi do tog veka, da su se mnogi u Srbiji izjašnjavali kao Bugari a u Makedoniji kao Srbi i tako dalje. Što više znamo o tome, manje možemo biti isključivi, a isključivost je majka svakog nasilja.

Koliko tema/priča knjiga obrađuje i koje su njihove zasebne tematike?

Postoji 21 priča, koja obrađuje 20 nacija. Poslednje poglavlje je posvećeno nacijama koje nisu imale dovoljno građe da se od njih načini i celo poglavlje: slovenački rudari u Vrdniku, Čerkezi sa Kosova i slično. Pa ipak, 21. poglavlje koje zaključuje knjigu nam govori da se doseljavanje nastavlja, hiljade Rusa, Francuza i Sirijaca dolaze kod nas, a mi se iseljavamo. Vojvodina je uvek mesto za doseljavanje.

Zašto je Vojvodina bila i ostala zanimljiva raznim doseljinicima?

Između ostalog zato što je bila novoosvojena teritorija, kao Divlji Zapad. Ako si živeo u Beču, Pragu ili Pešti, zakoni su bili strogi, a u Vojvodini labavi, na periferiji, kao u Nebraski pre 150 godina. Zato su mnogi videli šansu. Zemlje je bilo puno, bila je jako plodna, delila se, a klima je bila sunčana, bez zmija i škorpija.

Što se tiče istraživačkog rada, od kojih godina kreće tvoja priča?

Neke priče dotiču Srednji vek, kao ona o Italijanima, koji su naselili Manđelos i razvili vinarstvo u Sremu, ali većina priča kreće od austrijskih osvajanja i povlačenja Turaka. Tada se stvara prazan prostor u koji svi žele da uđu i mnoge izbeglice iz cele Evrope dolaze ovamo: Srbi, Bunjevci, Mađari protestanti, Slovaci protestanti, Rusini... Uvek je bilo lako sakriti svoju različitost u mnoštvu drugih različitosti.

Koje su to najzanimljivije nacije koje su naseljavale (i naseljuju) teritoriju Vojvodine i čime su nas one zaveštale?

Meni su najzanimljiviji Španci, koji su osnovali Novu Barselonu, današnji Zrenjanin, Francuzi koji su do 50-ih godina 20. veka imali tri sela pored Kikinde. I Italijani, naravno i Albanci, koji su kolonizovali Hrtkovce i okolinu jer su sa Čarnojevićem pobegli, kao katolici, od Turaka, da bi na kraju postali Hrvati.

Spomenuo si britansku seriju "Who do you think you are?". Da li se po toj logici nameće pitanje šta mi mislimo da jesmo?!

Pa, bitno je da, ako mi mislimo da jesmo šta god, Srbi, Hrvati, Mađari, Albanci, govorimo neki jezik i imamo neku veru ili običaje, to je sve lepo i niko ne sme nikoga da mrzi zbog toga. Ali svako i treba da bude svestan da on pre svega nije ono što misli da jeste i da, kada bismo tražili etničku ili rasnu čistotu, nigde ne bismo došli. Zamisli da se počnemo deliti po boji očiju, koju sada niko ne primećuje, osim kao zanimljivost? E tako i sve ovo što smo mi je samo zanimljiv konstrukt i on ne može biti polazište za identitetsku mržnju. Nismo ono što mislimo da jesmo.

Da li je ovo početak nekakvog tvog spisateljskog serijala?

Nadam se da će ovo prerasti u ediciju, ne samo moju, već da će na isti način i drugi biti ohrabreni da osvetle istoriju, bila ona istorija građanskog života, muzike, nacija, običaja, svega.

Sa kojom zemljom bi ti uporedio Vojvodinu, u vezi sa tom šarolikošću?

Baš u knjizi kažem da je Vojvodina kao Novorusija - Odesa, Krim, Donjeck, Harkov. To područje je takođe bilo oslobođeno od Turaka i došli su ljudi sa svih strana. Takođe, u Evropi, Transilvanija. Ili hajde, Amerika, Kanada, Australija, Brazil, Argentina...

Autor knjige: Žikica Milošević

Koliko je na tom prostoriu bilo tolerancije, a koliko ne?

Fascinantno je koliko jeste bilo i koliko ima tolerancije, a koliko se naglo pretvori u nasilje. Evo ti Racija iz 1942. pa Holokaust, pa proterivanje i logori za Nemce posle rata, pa Rusi iz emigracije koje Crvena Armija odvlači nazad u SSSR posle 1945. Šteta što svi nisu ostali tu gde jesu, jer i sada nam je zanimljivo a bilo bi i još zanimljivije. Evo, Dagestan jedini od Vojvodine ima više zvaničnih jezika – 12. Mi imamo šest. Treba da se ponosimo time!

U nastavku poslušajte deo intervjua sa Žikicom Miloševićem