Društvo / Intervju
Introspekcija kao sigurno mesto: Izložba Anje Preradović u Galeriji SULUV
Mlada novosadska umetnica Anja Preradović u Galeriji SULUV predstavlja izložbu “Introspekcija“, koja će biti otvorena od 18. februara do 6. marta 2026. godine. Diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a deo usavršavanja provela je i u Firenci, gde je dodatno oblikovala svoj figurativni izraz. Kroz ciklus autoportrеta i ambijente dubokih plavih tonova, ona istražuje unutrašnje konflikte, sećanja i proces samorefleksije, brišući granice između stvarnog i zamišljenog. Za Oradio govorila je o nastanku radova, ličnim preispitivanjima i introspekciji kao “jedinom zdravom načinu da postane bolja osoba za sebe“.
foto: Anja Preradović
Izložba “Introspekcija“ bavi se unutrašnjim konfliktima i samorefleksijom. Kada si prvi put osetila potrebu da kroz umetnost istražuješ sopstveni unutrašnji prostor?
Iskazivanje kroz sliku i crtež počelo je još u mom ranom detinjstvu i zapravo nikada nije prestalo. Ali potreba da svesno istražujem sopstveni unutrašnji prostor kroz umetnost javila se na prvoj godini akademije. Tada sam pokušavala da pronađem lični izraz, da odem dalje od svakodnevnih vežbi koje sam, mahom, sebi sama zadavala. Vremenom sam shvatila da inspiraciju za sopstveni rad ne želim da tražim spolja, već u sebi. Ipak, u tom periodu moja samorefleksija bila je površna. Svaki put kada bih pokušala da odgovorim na neka važna pitanja, odustajala bih i bežala od celog procesa. Vremenom sam se osnažila i shvatila da je introspekcija jedini, zdrav način, da postanem bolja osoba za sebe. Shvatila sam da unutrašnja stanja mogu da prevedem u vizuelni jezik. Kako je moj pristup figurativno slikarstvo, odluka je bila da stvorim prostor introspekcije onako kako ga zamišljam, prostor u kom boravim, preispitujem se i vodim dijalog sa sobom. Tako je unutrašnje sigurno mesto postalo i spoljašnji motiv.
Autoportret je centralni motiv ovog ciklusa. Da li ti on služi kao dokument ličnog iskustva ili kao univerzalni simbol sa kojim publika može da se poistoveti?
Ja stvaram za sebe i ne polazim od toga kako će neko tumačiti delo. Moja želja je upravo ta, da svako ko gleda slike sam učita značenja onako kako oseća. Zato ne volim kada me neko pita: "A šta znači ova slika?" Autoportreti su moje beleške realnih stanja. Na slikama želim da zadržim neutralan izraz lica, a kroz kompoziciju, kolorit i atmosferu pokušavam da dočaram stanje, više nego pukim izrazom poput sreće, tuge ili straha. Od publike dobijam različite reakcije, ali najčešće kažu da osećaju da se nešto dešava, da je prenet dublji osećaj; čak sam od kolega često slušala kako ih moje slike "plaše" na neki čudan način. Kada pravim fotografske reference, trudim se da zabeležim baš trenutak u kom se zaista nalazim u stanju koje me muči. Mislim da bi svako drugi na mom mestu imao neke drugačije simbole koji bi ga obeležavali.
foto: Instagram/anja_preradovic_
U radovima se ponavljaju gotovo identični ambijenti, plavi tonovi i crno-bele pločice. Koliko je ta repetitivnost svesna odluka i šta ona simbolizuje u kontekstu sećanja i misli koje se vraćaju?
Iz nekog neobjašnjivog razloga, na podsvesnom nivou, počela sam da skiciram prostore sa crno-belim pločicama. To je, zapravo, najbolji dokaz da svom radu pristupam otvoreno i spontano, verujem da se nijedan element ne pojavljuje slučajno. Najpre napravim seriju skica, a tek kasnije pokušavam da razumem šta je iz mene izašlo. Kao da naknadno prespajam kockice i tražim smisao u onome što je intuitivno nastalo. Vremenom sam shvatila da imam gotovo opsesivan odnos prema slikanju pločica; dok ih slikam, potpuno se isključim, ponavljam isti pokret satima gotovo meditativno. Upravo u tim trenucima javljaju se najintenzivnije misli. Vodim unutrašnje razgovore, vraćam se u sećanja, polemišem sa sobom iz prošlosti iz pozicije sadašnje sebe. Tu sam prepoznala jasnu vezu: repetitivnost motiva, repetitivnost pokreta i repetitivnost misli nisu nikada odvojeni. Oni su ista struktura koja se pojavljuje na različitim nivoima. Pločice tako postaju vizuelna manifestacija unutrašnjeg procesa: misli koje se ponavljaju, sećanja koja se vraćaju i dijalog koji nikada zapravo ne prestaje.
U opisu izložbe pominješ brisanje granica između stvarnog i zamišljenog. Koliko je proces vraćanja u prošlost kroz sliku za tebe bio emotivno zahtevan?
Retrospekcija je za mene izuzetno zahtevan proces, mentalno i emotivno iscrpljujuć. Vraćanje u prošlost kroz sliku nikada nije bilo puko prisećanje, već ponovno proživljavanje. Zahvalna sam na sposobnosti da svesno vršim duboku samorefleksiju, ali taj proces se nikada ne dešava planski. On se javlja u talasima, a često mi se dešava "aha efekat", gde samo u jednom trenutku shvatim nešto za čime sam tragala mesecima. Postoje periodi kada jednostavno moram da zaronim dublje i da tražim razloge sopstvenih reakcija, ponašanja, obrazaca. Pitam se gde je nešto počelo, kako se formiralo i zašto sam danas baš ovakva.
OBRATI PAŽNJU
Odgovori gotovo uvek leže u prošlosti. A suočiti se sa tim odgovorima zahteva veliku unutrašnju snagu. Nije teško samo razumeti određene stvari, teško je prihvatiti ih bez otpora i bežanja. Proces slikanja mi pomaže jer mi daje distancu. Ono što je nekada bilo lično i bolno, kroz sliku dobija oblik i postaje nešto što mogu da posmatram sa strane. Sve to postaje način da prihvatim i povežem svoje iskustvo, umesto da ga potiskujem.
Ovim ciklusom postavljaš pitanje koliko su ljudi spremni na samorefleksiju. Šta bi volela da posetioci ponesu sa sobom nakon što pogledaju izložbu?
Volela bih da makar na trenutak zastanu. Da zarone u sebe i iskreno porazgovaraju sa sobom bez krivice, bez opravdanja, bez potrebe da nešto ulepšavaju ili sakrivaju. Prošlost ne sme biti trajno opravdanje za obrasce ponašanja, može biti objašnjenje, ali ne i izgovor. Ako bi svako od nas makar na trenutak zastao i iskreno se suočio sa sobom, verujem da bi se dogodile suštinske promene.
Jelena Bursać
