.
Trenutno
Lampica
 Novinari O radija
Društvo / Intervju

Igor Pavlović: Ne pravim razliku između amatera i profesionalaca

23.03.2019.

Akademski glumac Srpskog narodnog pozorišta Igor Pavlović već godinama svoje interesovanje i rad na polju pozorišta proširuje i rediteljskim angažmanima sa omladinskim i amaterskim pozorištima. Ovog puta, Igor je sa Amaterskim pozorištem "Stevan Sremac" iz Crvenke postavio predstavu "Slučajna smrt jednog anahriste" koja se bavi istinitim događajem iz Italije pre pola veka, a prema delu italijanskog pisca Darija Foa. Tema koju obrađuje ovo delo i danas je, na žalost, veoma aktuelna. 

.

"Amaterskom pozorištu iz Crvenke me je preporučio moj kolega Radoje Čupić koji sa njima radi već nekoliko godina i ima odlične rezultate, ali ove godine nije mogao da sarađuje s njima zbog drugih obaveza. Kako sam ranije radio sa omladinskim pozorištima i imao iskustva u takvom radu, brzo našli zajednički jezik i napravili saradnju", ispričao nam je Igor na početku razogovra u emisiji "Dnevna soba" Oradija.

Sam komad, iako nastao pre skoro 50 godina i dalje ima aktuelnu temu?

Reč je o istinitom događaju koji se odigrao 1969. u Italiji. U to vreme bila je veoma turbulentna politička situacija, sa puno sukoba i protesta između vlasti i policije sa jedne strane i anarhista sa druge, koji su tražili neke bolje uslove za ljude, život i ceo svet uopšte. Nisu oni bili nenasilni u svojim delima, ali za ovo konkretno delo, a u pitanju je postavljanje bombe od koje je stradalo 16 ljudi, nisu bili krivi. Vlast u Milanu, gde se sve ovo i dogodilo, odmah je optužila anarhiste i uhapsila dvojicu aktivista bez ikakve provere i istrage. Jednog od njih, Đuzepe Pinelija, policija je ispitivala tri dana i tri noći da bi ga, nakon svega toga, bacili kroz prozor sa četvrtog sprata policijske stanice i on je od posledica pada preminuo. U tom trenutku se odvijala konferencija za štampu, tako da su novinari ovom događaju mogli i da prisustvuju. Počelo je pravdanje da je on počinio samoubistvo zbog griže savesti, ili da je to bilo slučajno, pa zbog toga i naslov dela i predstave jeste "Slučajna smrt jednog anarhiste". Dario Fo, pisac ovog dela, inače je anarhista koji je zajedno sa svojom ženom posvetio svoj rad ovoj i sličnim temama. Kasnijom istragom, koja je zvanično obavljena nekih pet godina posle, utvrđeno je da anarhisti nisu bili krivi za ovaj bombaški napad, kao ni za većinu sličnih akcija za koje su ih optuživali, nego su u pitanju bili bivši Musolinijevi sledbenici koji su u tom periodu bili abolirani od strane vlasti, bez ikakve odgovornosti. Bio to pokušaj da se uništi anarhistička struja, možda je to i paradigma ovom vremenu, našem načinu i opštem traženju nekog normalnog, slobodarskog života.

Igorovo gostovanje u emisiji Dnevna soba poslušajte ovde:

Pitanje terorizma jako je aktuelno i danas, kao i stanje u pravosuđu, kažnjavanju okrivljenih i selektivnog sprovođenja zakona. Kakvi su komentari publike, glumaca, autora predstave?

Nismo pravili ništa što bi trebalo da ima veze sa današnjim vremenom. Mene je interesovao sistem koji je stao iza nepromišljenog gesta malih šrafova tog sistema, kako bi ih odbranio samo zato što bi to moglo da ugrozi i sam sistem. Svi mi to na neki način doživljavamo, svi imamo lokalne moćnike koji rade stvari koje nikako nisu dobre, ali se odobravaju. To ipak nije bila moja tema. Mene je zanimao pojedinac u odnosu na sistem. Funkcionisanje tog pojedinca, koji odlučuje da prestane da bude svesna i normalna osoba koja ima svoju savest, intelekt, koji živi u ideologiji koju je sebi u prethodnom periodu opravdao. Taj momenat kada prestane da živi normalan život i odluči da postane mašinerija sistema koji se samo tako zove, a realno služi isključivo za samoodržanje sebe na vlasti. Tako je upravo u ovoj predstavi, gde imamo i jednu novinarku koja je došla u potragu za istinom, ali biva ucenjena i prelazi na stranu sistema. To je taj trenutak kada se lomi čovek i sam sebe tako izbriše. U ovom komadu je strah prevladao, a nekad je to podmićivanje. Štap i šargarepa.

igore jpg

Kakvi su glumci amateri u odnosu na profesionalce?

Mogu da kažem da su glumci amateri specifični (smeh). Naravno, nije da sam prvi put radio na takvom projektu, iako sam uglavnom radio sa mladim glumcima. Meni je sve to jako zanimljivo, bio sam razoružan u svakom smilsu, ali i oduševljen, jer njihove profesionalne vode su nešto drugo. Ima ih koji rade u pošti, pa na osiguranju, u butiku, jedan je konobar i ta koordincaija kada će i kako da se proba bila je vrlo komplikovana. Probe su nam počinjale dosta kasno, negde oko osam ili devet uveče, što meni nikako nije odgovaralo, jer bi se dešavalo da posao završimo duboko iza ponoći. Međutim, oni su dolazili na probe sa takvim žarom i uzbuđenjem, da ja prosto nisam mogao ništa da im kažem ili zamerim. Veoma su talentovani i nije zato što sam radio sa njima, ali oni zasita spadaju u sam krem amaterskog pozorišta naše zemlje, što dokazuju i rezultati i nagrade koje su osvajali. Praktično, sve što smo hteli, tamo smo i napravili. Kod profesionalaca je ipak malo drugačije. Ne možemo reći da amateri "vole pozorište", jer i profesionalci vole svoj posao. Drugačiji je odnos prema celom procesu, kod amatera sve to deluje nekako čistije. Dođeš umoran sa posla i onda još pet sati sa Igorom imaš probu. Za to stvarno treba imati volje.

Pretpostavljam da je vreme, uz finansije, najveći problem prilikom stvaranje predstave. Šta je tebi bio najveći probem?

Ne mogu da kažem da smo imali neki poseban problem, jer sve što smo u suštini zamislili uspeli smo i da ostvarimo. Problema ima i u profesionlanim pozorištima, kada na primer nekom nešto ne leži kao uloga, pa se onda na tome više radi. Problem je bio napraviti i upotrebiti scenografiju koju sam lično smislio. To je jedna velika kartoteka koja ima mnogo fiokica, koje se otvaraju i koriste jer se kroz to prolazi, u jednom momentu fioka postaje sto, kasnije klupa, pa prozor. U jednom momentu se pojavljuje fioka dužine četiri metra, koja je metafora celog sistema koji sve to kontroliše. Ako mogu da kažem da smo imali problema prilikom pravljenja predstave, onda je to funkcionisanje tog celog sistema i upotreba scenografije na predstavi. Trebalo je popamtiti kad šta treba da se uradi i dosta je živo za vreme predstave iza kulisa. Takođe, ta koordinacija vremena sa članovima ansambla, ali i tehničarima je svakako problem sa kojim smo se susreli. Svi oni, pa i ja, su mnogo svojih profesionalnih ali i privatnih obaveza morali da prilagode ovom. Lično, sa dvoje dece i trećim na putu, baš mi je bilo teško da se uklopim, ali ipak smo svi nekeko uspeli u tome.

igorb jpg

Kakav je generalno status amaterskih pozorišta kod nas?

Sve zavisi, kako koje pozorište. Crvenka ima odlične uslove jer ih podržava opština, pa dobijaju i neke finansije za putovanja i festivale. Mogu da kažem da smo imali sasvim korektnu finansijsku podršku da napravimo ovaj komad. Ali, Crvenka je mala, oko 9.500 stanovnika i oni nemaju neke druge kulturne sadržaje osim onih koji se događaju u pozorištu. Sve to prati i izuzetno dobar ansambl koji je na okupu više od 20 godina, što znači da se vrlo dobro poznaju. Kada uz sve to krene da se događa i neki uspeh, onda je i sama opština primorana da obrati pažnju i ulaže u njih. Tako je bilo i sa ovom predstavom, iako sam ja navikao da pravim predstave bez dinara (smeh). Tako da je meni ovde bilo zaista super da radim.

Kao akademski glumac deo si ansambla SNP-a. Kako bi ukratko mogao da nas provedeš kroz svoju karijeru?

Jeste, ja sam profesionalno glumac, Akademiju sam završio u Novom Sadu, u klasi profesora Miše Janketića ali sam se pre toga veoma zanimao za režiju, čak sam imao ideju da upravo to upišem na akademiji. Međutim, ipak sam otišao na glumu, nakon toga sam četiri godine bio u Subotičkom pozorištu, a onda, evo već 13 godina u SNP-u, gde je i moja majka Ksenija Martinov Pavlović takođe bila glumica dugi niz godina. Mislim da me je želja za režijom koja je ipak gorela u meni terala da se, kad god sam imao priliku, bavim i ovim poslom. Trupu "Arterija" sam osnovao 2008. godine, gde sam režirao predstave, igrao u njima, a 2009. sam dobio poziv iz Bečeja da radim sa klincima, budućim glumcima ili amaterima. Već prva predstava "San letnje noći" bila je veoma uspešna pa sam eto, već punih deset godina tamo. Dobili smo i mnogo potrvrda našeg rada, u vidu nagrada, pa je za sve ove godine koliko radim sa njima stiglo i nekih 60 nagrada. Sad smo se vratili sa festivala u Kragujevcu "Zlatna kulisa" gde smo dobili nekoliko nagrada, a možda najvažnija je otšla u ruke i najmlađem glumcu na celom festivalu, koji ima tek 12 godina, Borisu Dimitrijeviću. On je u zaista jakoj konkurenciji dobio nagradu za najbolju mušku ulogu. Zanimanje za režiju sam iskoristio pa sam sad i student (smeh), upisao sam master na Akademiji kod profesora Davića, a valjda je moja faca postala zanimljiva ili sam došao u te godine pa me zovu i da snimam neke serije.

igorc jpg

Pretpostavljam da je pozorište i sve što je u vezi s tim, tvoj plan i budućnost?

To svakako. Ne mogu sad sebe da zamislim da režiram neki film, nemam ni to obrazovanje, a i prosto me zanima pozorište, tu se nekako osećam najbolje. Iskreno, apsolutno ne pravim razliku između amaterskih i profesionalnih pozorišta. Toliko sam lepo radio sa mladim glumcima i pravio, barem za mene, dirljive i uzbudljive predstave i mislim da bih mogao da nastavim samo time da se bavim. Ostvarujem se u finom radu sa ljudima koji žele da rade sa mnom i to me ispunjava. Volim da snimam za TV i film, to mi je isto jako zanimljivo, a što se tiče uloga koje bih igrao, na to nikada nisam tako gledao. Nemam neku posebnu želju da igram Hamleta ili bilo šta slično. Uvek te neko drugi bolje vidi onako kako ti sebe ne vidiš.

Šta je ono što te očekuje u narednom periodu?

Uskoro će biti gotov moj master rad "Rozenkranc i Gildesrtern su mrtvi" koji će biti u nekom od novosadskih pozorišta. U subotu, 23. marta na sceni Novosadskog pozorišta biće izvedena predstava "Slučajna smrt jednog anarhiste", Amaterskog pozorišta iz Crvenke, dok će 27. marta u Think Thank studiju biti izvedena predstava "Gospodar muva" koju sam režirao, a za koju smo dobili nagradu festivala u Kragujevcu.  

Jovan Marjanović

.
Ekologija je najozbiljnija tema kojom ćemo morati da se pozabavimo na putu ka Evropskoj uniji, a ta tema ne dobija ni malo prostora…
.
Goran Rakić ima 26 godina i dolazi iz Obrenovca. Ovaj veoma talentovani momak je diplomirao animaciju na Fakultetu primenjenih umetnosti…
.
U okviru promocije predstojećeg Arsenal festa Maja Cvetković i njen bend E-Play svirali su širom Srbije najavljujući deveto izdanje…
Program
Kalendar događaja
Jun 2019.
PonUtoSreČetPetSubNed
     
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
Anketa

Da li vidite Srbiju u EU?