Čaba Silađi: Ne vidim se u sportu posle karijere

Sedmo mesto na Evropskom prvenstvu u Londonu u trci na 50 metara prsno, samo je trenutni domet Čabe Silađija, jednog od trojice plivača iz Srbije koji će učestvovati na Olimpijskim igrama u Riju. On kaže da je taj rezultat dobar, imajući u vidu da u Pančevu, gde sada živi, ne postoji bazen u kojem bi mogao da trenira.

Olimpijske igre se približavaju, a ti si jedan od troje sigurnih plivača na najvećoj smotri sporta. Kakvu motivaciju čovek mora naći za ovakvo jedno takmičenje?

Čovek i ne treba puno da traži motivaciju, samim tim što predstavlja zemlju na Olimpijskim igrama jeste dovoljan motiv za sve, s obzirom na to da se OI održavaju svake četvrte godine. Malo ko može da se pohvali da je deo olimpijskog tima Srbije

Kroz šta moraš da prođeš u pripremama da bi bio spreman za olimpijadu?

Pored dobre fizičke pripreme mora da se radi na tehnici jer je to ključ svega. Od kako radim sa Sebastijanom Higlom dosta sam unapredio tehniku i zahvaljujući tome sam popravio svoje rekorde i ispunio normu. Dosta radim na mentalnoj snazi. Skoro dve godine radim sa sportskim psihologom i ona mi pomaže da prevaziđem neke svoje strahove, da se oslobodim pritiska i da podižem samopouzdanje kroz sezonu.

Hvalio si do sada često saradnju sa Sebastijanom Higlom. Šta je to konkretno promenio u tvom pristupu plivanju?

Sigurno da je njegov perfekcionizam dao taj retzultat, jer smatram da je on vrhunski stručnjak, pogotovo za moj stil i nema sumnje da je jedan od najboljih trenera u regionu. On ima neki svoj stil treniranja plivača. Dosta je teško pored fizičkog napora izdržati i stres koji je, kako s moje tako i s njegove strane, velik. On je veliki fanatik, što nekad i smeta, ali krajnji rezultat je najbitniji i svestan sam da taj zajednički rad daje rezultat.

Pre godinu dana burno si reagovao jer si za treninge morao da plaćaš ulaznicu na bazen, da li se bar to promenilo?

Pa naravno da se promenilo. To je bila jedna neprijatna situacija. Verovatno taj radnik nije znao da sam olimpijac ili je ugovor Saveza istekao sa bazenima. Malo su to mediji preuveličali, ali je fakat da sam morao da platim ulaznicu za trening. Posle smo se preselili na bazene na Dorćolu gde sam dobio termine i jednu stazu. Imamo svakog dana po dva sata i uslovi su na zavidnom nivou.

Odakle dobijaš najveću podršku?

Iskreno, najveću podršku dobijam iz porodice. Treba tu izdvojiti i Olimpijski komitet koji obezbeđuje da imamo ta kontrolna takmičenja. Ono što se svugde primećuje je da je štednja, pa tako i u Olimpijskom komitetu, Plivačkom savezu. Svugde gledaju da uštetede, manji broj plivača ide na OI. Budžet je skroman, ali bez tog budžeta nikuda ne bismo mogli da putujemo. Sve ostalo je parola snađi se, kao i uvek. Ja kao sportista se iskreno plašim posle OI odakle će sve to biti finansirano, jer Olimpijski komitet verovatno neće izdvajati novac za olimpijce, već će to morati savezi. A, svi znamo u kako je teškom položaju Plivački savez danas.

Kada uporediš uslove u kojima ti treniraš i olimpjce iz zapadnih zemalja, kolika je ta razlika?

Pa velika je razlika. Dosta putujem i dosta vidim. Bazeni su fenomenalni, startni blokovi su Omegini kakve mi nemamo, niti ćemo uskoro imati. Generalno, ne samo infrastrukturno imaju strašnu logistiku. Sve te zemlje na sva takmičenja idu sa ogromnim stafom. Idu pored trenera i kondicioni treneri koji rade zagrevanje, idu fizioterapeuti koji rade oporavak. Tu su i analitičari koji prate trke i analiziraju uspeh, potom i doktori. A mi se večito borimo da ide bar fizioterapeut sa nama. Uvek je borba da li da ide jedan ili dvojica, u zavisnosti od broja plivača. Na žalost mislim da je razlika ogromna. Briga o plivaču je tamo mnogo veća i želja da propratno osoblje bude što veće i raznovrsnije, a kod nas je to nemoguće.

Obećao si da ćeš do Olimpijskih igara završiti fakultet. Kako je to prošlo?

Ostala su mi dva ispita. Imamo još mesec dana. Videću da li ću uspeti sve ili ću dati jedna ispit do Rija, ali biće sve to završeno do kraja godine.

Kada ga uporediš sa sportom, koliko ti je obrazovanje važno?

Apsolutno je važno. Ja sebe ne vidim u sportu posle karijere, ni kao trenera ni sportskog radnika. Zato sam i upisao Tehnološki fakultet. Uvek me to zanimalo, volim to što studiram i mislim da ću uživati ako uopšte uspem da se zaposlim.

Petar Klaić

Poslušajte razgovor sa Čabom