Borderland Soundtrack: Nit koja povezuje

Novinarka Brankica Drašković svojim dosadašnjim dokumentarnim filmovima u kojima je spajala muziku, ljude i događaje, dodala je serijal koji se bavi rok muzikom i bendovima sa prostora bivše Jugoslavije. Serijal "Borderland Soundtrack", koji se od pre nekoliko dana prikazuje na RTS-u i sadrži deset polučasovnih emisija, specifičan je pogled na ono što se u poslednjih četrdesetak godina događalo na prostoru regiona u kojem živimo. 

"Serijal je inspirisan knjigom 'Sedma Republika' Ante Perkovića, koji je na žalost pre dve godine preminuo. Knjiga govori o raspadu bivše zemlje iz ugla rok kulture i celog fenomena ovdašnje muzičke scene", priča Brankica na početku razgovora za Oradio.

Šta nam novo donosi serijal "Borderland Soundtrack"?

Pokušala sam da se nadovežem na Antinu tezu koju je on u knjizi postavio - da je uprkos svemu što nam se dogodilo početkom devedesetih, uprkos fizičkom prekrajanju granica, ratovima i prekidou komunikacije, nit koja je povezivala neke ljude na određenim vrednostima, ostala neprekinuta. Tragom njegove teze krenula sam u snimanje serijala i nekako koncipirala u deset zasebnih, tematskih emisija. Ipak, knjiga je izašla 2011. godine, tako da sam dosta stvari iz vremena nakon objavljivanja knjige dodala.

Brankicino gostovanje u emisiji "Dnevna soba" možete preslušati ovde:

Kada je u pitanju muzika teško je ostati kompletno objektivan i zanemariti sopstvene muzičke afinitete. Kako je selektovano ko će od bendova i njihovih numera biti predstavljen u serijalu?

To jeste bio veliki problem, s obzirom na to da epizode traju po 30 minuta. Teško je ispričati priču za tako kratko vreme, a želela sam da sve sagovornike iz bivših jugoslovenskih republika nekako umrežim u jednoj priči i da svi zapravo budu jedan glas koji govori. Nije bila ideja da posebno radim emisije o tome kako je u Srbiji, pa u Bosni, Hrvatskoj, što bi realno bilo mnogo lakše. Ovako je zapravo dobijeno na težini, svi oni pričaju jednu priču i na kraju shvatamo koliko smo svi zajedno na neki način izgubili. Ispada da raspadom zemlje na kraju niko ništa nije dobio, a da smo svi zajedno mnogo izgubili. Sve nas isti problemi muče i tište, niko se do kraja nije oslobodio, bilo da su to problemi kredita i modernog sistema kapitalizma ili nerešivi problemi nacionalizma i mržnje, svi osećaju posledice tog tragičnog raspada. Bilo je i dosta onih koji nisu želeli da govore i raznih izgovora za to. Jedan sagovornik me je posebno dotakao, jer je rekao da "neće da slavi sopstveni poraz". Puno je faktora uticalo, naravno, izbor je bio takav da sam odabrala glavne aktere određenih delova priče i praktično smo u serijal stavili tri generacije muzičara.

Kada su u pitanju ovako veliki projekti, uvek ima i problema. Na kakve si sve probleme nailazila?

Na brojne (smeh). Od samih sagovornika, preko arhivskog materijala koji je užasno teško nabaviti, mada je to danas mladima nepojmljivo jer oni snimaju skoro svaki segment svog života. Devedesetih godina je jako malo snimano, a od toga što se beležilo dosta je obrisano i jako malo materijala je sačuvano. I to je na neki način određivalo delove priče, jer ako nemaš sliku, nemaš ni priču. Problemi su postojali i sa izdavačkim kućama i dobijanjem autorskih prava. To je prava zavrzlama i mislim da je to priča koja zahteva poseban dokumentarac. Desilo mi se, na primer, da sam od Televizije Slovenije, koja ima prava na pesme Pankrta, tražila dve kompozicije, a oni su pesmu računali 500 evra. Ovakav jedan neprofitan projekat nije moguće izjednačiti sa komercijalnim.

Šta će se dalje događati sa serijom, postoji li plan da se u celini ili delovima prikazuje na festivalima dokumentarnog?

Delove serijala sam već prikazivala na festivalima, po takozvanom regionu, na Art & Music festivalu u Puli, u Primoštenu na DORF festivalu, na Kvart Art festivalu u Zadru takođe, ali na žalost povod je bila smrt Ante Perkovića i to smo uradili kao neku vrstu omaža njemu. Nemam neke posebne planove, umorilo me sve ovo pa mislim da ću malo da se odmorim.

Kao profesor imaš mogućnost i priliku da predaješ mladima, pa i da pratiš njihov razvoj. Koliko oni uspevaju da shvate to što se nekad dešavalo u muzici?

Mislim da njih to generalno ne dotiče. Meni je to ok, jer ako ih jednog dana bude zanimalo oni će to pronaći, pročitati i pogledati. Ipak, mislim da bi malo više trebalo da se bave ovom temom, jer mi realno još uvek živimo posledice svega toga što se dogodilo. I kada u narednom periodu odu u Hrvatsku ili Bosnu, treba da odu tamo bez predrasuda, da se ne plaše i da pokušaju da upoznaju svoje vršnjake izbliza i da ostvaruju kontakte. Zanimljivo je da, kada se studenti nađu na regionlnim druženjima, to protekne bez ikakvih problema i ja sam jako srećna kad vidim da su neki od njih zaista postali dobri prijatelji, a da se taj kontakt nastavlja i kada dobiju posao u raznim medijskim kućama. Bez obzira na to što se danas političari upinju da nam dokažu koliko smo različiti, mi zapravo to uopšte nismo. Imala sam prilike da jednu epizodu pustim studentima tokom boravka u Zagrebu. Oni su to pogledali, nije bilo nikakavih pitanja i deluje mi da im je to još uvek jako daleko.

Kada se tako pogleda, razne grupacije ljudi sa ove i one strane granice normalno se druže komuniciraju, bez obzira na to da li su u pitanju studenti, rok muzičari, bajkeri ili obični ljudi. Ipak, kada pratimo vesti, deluje da smo jako daleko i da smo strašno posvađani.

Muzika apsolutno nije imala nikakav diskontinuitet. I to ne samo rokenrol, nego i ova druga muzika, koju podržavaju i vole široke narodne mase. Muzika je nešto što je izdržljivije i trajnije od svega, a mene je upravo taj, sociološki aspekt povezanosti muzike i politike zanimao. Mnogi su tih godina potpali pod uticaj ideja raznih političara i bili deo ratnohuškačke propagande i to se dešavalo sa svih strana granice. Upravo naredna epizoda koje se emituje u utorak, govori o ljudima koji su digli glas protiv nacionalizma, rata, mržnje... I koliko god ljudi to danas osporavali i govorili da su te akcije bile minorne, uopšte nije tako. Mislim da je mnogim ljudima to značilo i da je svaki glas otpora bio jako važan. Muzika svakako ne može da diže revolucije, ali može da utiče na pojedinca, na njegovu svest. Baš u ovoj epizodi Vlada i Alen iz Goblina kažu koliko je njima taj trenutak, kada su čuli Rimtutituki na ulicama Beograda značio i da su se tada osvestili. I da treba reći NE ratu.

Kako je moguće da deca koja nisu bila ni rođena u vreme nastanka određenih pesama iz bivše države, danas to i dalje pevaju, znaju, vole i prepoznaju se u njima. Govori li nam to da su te pesme bile jako dobre, da danas takvih nema ili nešto treće?

Mislim da je sve to troje (smeh). Milsim da su to vanvremenski autori, koji su napravili važne i kvalitetne pesme koje su značile nama, a znače i klincima danas. To se u naučnom diskursu zove ercez nostalgija, preneta nostalgija i taj talas jugonostalgije koji je krenuo sredinom dvehiljaditih, uz glorifikaciju osamdesetih, u jednom trenutku je izgubilo kontrolu. Mislim da su zapravo mediji bili krivi za to. Kod nas postoje neke komercijalne radio stanice koje stalno vrte te pesme iz osamdesetih. Sve je to banalizacija nostalgije i to je problem, jer je u dobroj meri blokira nove bendove. 

Šta bi današnji muzičari trebalo da urade kako bi se jednog dana našli u sličnom serijalu?

Mislim da oni rade. Ne slažem se sa tvrdnjom da danas nema velikih i bitnih autora. Danas je ceo kontekst, društveni, kulturni, drugačiji od onog ranije. Mislim da postoji dosta vrednih sastava u različitim muzičkim žanrovima koji su nastavili put i da oni već sad prave neku svoju drugu ili treću republiku.

Mnogi umetnici su se bavili aktivizmom sa više ili manje uspeha. Koliko generalno kroz kulturu možemo doći do promena?

Nije kultura dovoljna za promeme ali ne treba odustajati, a umetnici su ti koji treba da budu društveno angažovani. Ne moraju bendovi u tekstovima da se bave dnevnopolitičkom situacijom i da to pretoče u svoje pesme. Mislim da je mnogo važniji društveni angažman, u kojim se oni pojavljuju što više u medijima, govore i ukazuju svojoj publici. Ne mislim samo na muzičare, nego generalno na umetnike i na njima leži velika odgovornost. 

U prethodnim radovima spajala si muziku i pokretne slike. Imaš li u planu neki novi projekat na sličnim osnovama ili će te budućnost odvući u sasvim druge vode?

Još uvek nisam razmišljala o budućim projektima. Ovo me je dosta iscrpelo, radila sam jako dugo, da ne kažem zadnjih deset godina sa prekidima, a poslednje tri godine baš intenzivno. Definitivno će to opet biti muzika ili nešto sa ratnom tematikom, jer to su dve stvari koje su, na žalost, obeležile moj život. Dok nas je muzika oplemenila, rat nam je sve to razmrskao i izbacio nas iz šina, tako da je i normalno da se svi mi vraćamo tim pitanjima.

Jovan Marjanović