Aktuelna dešavanja sve češće tema i kod psihoterapeuta

Turbulentno vreme u kojem se nalazi naše društvo neminovno ostavlja posledice na svakog pojedinačno. Normalno je da smo svi različiti, pa je normalno i da različito reagujemo na razne događaje, kojih je u poslednje vreme toliko da se bukvalno ne mogu ispratiti. Pomešana osećanja, od straha i nesigurnosti do optimizma, sreće i hrabrosti, često nam se promene u jednom minutu, nezadrživo i bez kontrole. Neizvesnost je možda jedna reč koja povezuje sve ono što smo preživeli poslednjih više od 30 godina i teško je sa svim tim nedaćama izboriti se sam. Kako bi svaki posao trebalo da rade stručni i obučeni ljudi u svojim sferama, tako se ovim problemima, ali i onim iz svakodnevnog života u normalnim uslovima, bave psiholozi. Milica Stanisavljević, mlada psihološkinja sa bogatim iskustvom u radu sa klijentima, iz psihološkog savetovališta "Razvoj", ovih dana ima pune ruke posla.

foto: pexels.com

Prostesti su nam doneli nove uslove života, a uz sve to i veliki broj emocija. Ne živimo u običnom društvu sa uobičajenim temama i tempom, kako su tvoji pacijenti prihvatili ove izmenjene žvotne uloge?

Definitivno da su sada počele da budu aktuelne neke druge teme. Odnosno, lične su naravno uvek tu, ali sada su tu i teme koje nas pogađaju. Kao na primer, kada se desio pad nadstrešnice, te nedelje, od nekih dvadesetak klijenata, sa svima je to bila tema koju nisam nametala ja, nego ljudi, naravno, neko u većoj meri, a neko u manjoj. To su svakako teme koje dolaze i u moju terapijsku sobu, od početka ovih protesta postoje teme koje su lične, ali i koje su vezane za sve ovo što nam se dešava. Svako ima svoju perspektivu, zavisi od klijenata. Imam studente koji imaju svoje viđenje, imam klijente koji su roditelji dece koja sada idu ili ne idu u školu, tu su i prosvetari, ali i obični građani koji su preplavljeni svim vestima koje nam stižu svaki dan.

Mnogo ljudi danas, u toku ne samo jednog dana nego skoro u jednom minutu, ima uspone i padove, od sreće i optimizma do krajnjeg pesimizma. Koliko su to normalna osećanja?

Usponi i padovi su sasvim normalni u toku jednog dana. Naravno da različite stvari utiču na nas, nekad je dobar, a nekad loš periodu i sasvim je noramlno da nas neke stvari pomere. U kontekstu svega što se dešava, kada otvorimo društvene mreže vidimo jako puno vesti, koje mogu da nas dotaknu i da nas razneže, ili da nas u istom trenutku razljute i zastraše. To su normalne rekacije na ove, promenjene, možda i nenormalne uslove u kojima se trenutno nalazimo. Sasvim je normalno da celu ovu situaciju doživljavamo emotivno i da stvari koje se dešavaju izazivaju našu reakciju.

Milica Stanisavljević, foto: Vesna Raičević

Osećanje koje je već duže vreme prisutno je strah. Svi smo bili uplašeni da kažemo svoje mišljenje, pa čak i da lajkujemo nečiju objavu ako je ona bila kritička. Koliko misliš da smo makar dozu nekog straha prebrodili u ovom momentu?

Strah kao pojava je u suštini zdrava emocija, često nam je to znak da postoji neka opasnost. Milsim da je strah i ranije i sada često bio opravdan, ali mislim da je drugačije kada strah doživljavamo sami, a potpuno je drugačije ako je oko nas puno ljudi. Drugačija je raspodela snaga i osećamo da imamo neku podršku. Mislim da je to ono što se dešava, ljudi osećaju da nisu sami. Postoji povezivanje na raznim nivoima, između gradova, između profesija, poput na primer onog između prosvetara i advokata i odmah je to drugačiji događaj. Taj strah se menja i smanjuje zato što osećamo snagu zajednice. Na još višem nivou je kada shvatite da neko potpuno nepoznat želi da vam pomogne, bilo da su to kiflice koje su ljudi izneli pred studente ili taksisti koji ih besplatno voze. Lično mi je sjajan i veoma emotivan doživljaj kada stižu traktoristi i motociklisti na proteste, kada dolaze da podrže i štite studente. To je svakako jedan drugačiji osećaj koji budi nadu, i onda je i taj strah malo manji, a nada je veća.

Koliko, ipak, ta masa ljudi u kojoj se neko nađe tokom protesta daje i neke lažne osećaje i vizije mogućnosti ?

Definitivno, kada smo u grupi osećamo se drugačije. Ono što je jako važno, bez obzira da li smo u grupi ili sami je da nastavimo da mislimo svojom glavom. To što je u nekom trenutku nečija inicijativa ili pokret ne mora da znači da se slažemo sa svime ili smo potpuno protiv. Grupa može da nas učini da se osećamo snažnim, ali neka zdrava doza straha je sasvim ok. U nekoj protestnoj šetnji možemo da osetimo razne emocije, od ljubavi, zajedništva, razneženosti, pa sve do straha koji svakako ima svoju funkciju u smislu sopstvene zaštite.

Postoji teorija da su protesti nastali kao reakcija na nasilje. Neumerena reakcija bi mogla da se desi kod pojedinaca, kako se boriti protiv toga?

Borba protiv nasilja je jedno zaista veliko pitanje. Milsim da ova borba koja je zajednička, ali u kojoj mislim svojom glavom, može da ponudi mali deo odgovora. Dugo je bilo raznih nepravdi, problema, korupcije, ali mislim da se u ljudima prelomilo kada je pala nadstrešnica kada su ljudi shvatili da sam to mogao biti ja, moja sestra ili neki prijatelj. Svi smo stalno išli vozom i taj osećaj da je mogao biti neko od nas, je ljudima postao vrlo jasan. Mislim da je zato tako puno ljudi stalo iza studenata. Naravno, postoji i onaj deo koji kaže dosta nam je, ali je dobar broj ljudi osetio da se to nije tamo nekom negde desilo. Mi se kao ljudi često štitimo razmišljanjem da se neće to baš meni destiti, to je neka zdrava odbrana, jer ako bismo stalno mislili šta bi sve moglo da se desi to bi bilo strašno. Međutim, u ovom momentu su ljudi stvarno počeli da gledaju iznad glave da vide da li će im nešto pasti na glavu, neki klijenti su mi rekli da više ni busom neće da idu, ili preko nekog mosta jer su to pravili isti ljudi. Razvio se neki strah za koji bismo u drugim situacijama rekli da je malo paranoičan, ali u ovoj situaciji je jedna adekvatna reakcija.

U pesmi benda Neozbiljni pesmimisti ima stih: "Na kraju ostaje samo dilema, sve to pljunuti ili progutati", a vezano za ostanak u našoj zemlji ili odlazak u inostranstvo. Koliko se često srećeš sa tim pitanjem, nevezano samo za odlazak nego kao princip?

Ima i jednih i drugih reakcija. Neki ljudi osećaju da im je previše svega, da im je stalno loše i da razmišljaju da odu. Često čujem rečenicu da ako ovo sad ne uspe definitvno idem. Ipak, mislim da se kod velikog broja ljudi pojavila neka nada, čak bih to nazvala i nekog novog vida patriotizma. Počeli smo da se zalažemo za čist vazduh, reke, planine, pa se onda nadovezala ova situacija gde ljudi pomažu jedni druge i javilo se neko novo razmišljanje da hoćemo da ostanemo ovde i da nam bude bolje. To je kod jednog broja ljudi, dok postoje i ljudi koji imaju stav da se ništa ne može promeniti u ovoj državi, čak i kad ovi odu doći će drugi, sve će uvek biti isto. Ima i jednog i drugog, ali zanimljivo je da smo videli i neke transparente iz inostranstva gde piše da žele da se vrate, da ne žele da žive u drugoj državi i slično. Dilema je to sa razlogom.

ilustracija: pixabay.com

U narodu je poznata izreka "bolje sprečiti nego lečiti", ali i pored toga imam utisak da je ljudima i dalje teško da se odluče na korak i odu kod psihologa?

Zavisi to dosta od generacije. Deluje mi da mladim ljudima psihoterapija nije više takav tabu. Ljudi pričaju između sebe i onda se odluče da dođu. To više nije nešto što se krije i što je sramota nego je nešto što se deli. Praksa je pokazala da su generacije koje su sada u dvadesetim otvorenije za razgovor, nego one koje su u pedesetim. Često čujem izreku šta će ti to i zašto neko da ti govori šta treba da radiš. Suprotno shvatanju, mi ljudima ne govorimo šta treba da rade, što je nekad drugačije od njihovih očekivanja, ali imam utisak da se to menja. Postoje privante firme koje pokrivaju troškove određenog broja seansi kod psihologa i ljudi to kortiste, čak i oni koji nikad nisu bili na terapiji, čak i ljudi starijih generacija zato što je dostupno. Situacija jeste malo bolja, iako ima deo populacije koji smatra da se ide samo ako si lud ili je u pitanju neka druga vrsta predrasude, ali mnogo ljudi jednostvano dolazi i otvoreni su za to.

Postije ljudi koji razgovorom mogu da prebrode određene probleme i dileme, ali ima i onih kojima nekada treba tajmaut od svega pa uzimeju neke lekove za smirenje. Imam utisak da toga ima zaista mnogo, kakav je tvoj stav, da li je to prava pomoć ili je to glava u pesku?

Odgovor na ovo nije jednostavan. Verujem da ako možemo da radimo na nekim kapacitetima koje čovek ima i da jačamo neke snage da se ti lekovi izbegnu da je to najbolja opcija. Ono što je relanost je da nekada ljudima u životu bude toliko teško i toliko im se telo izmori da je u redu da potraže i tu vrstu pomoći. Definitivno, ne mislim da su dobra opcija samo lekovi bez psihoterapije, jer samo kroz lekove prođe jedan simptom, ali se odmah javi neki drugi. Svi problemi koji nam se javljaju u životu su tu sa razlogom. Naše telo nam nešto govori, kao kad pojedemo nešto pokvareno pa nas boli stomak.

ilustracija: pexels.com

Iako si mlada, imaš mnogo iskustva u radu sa klijentima, koliko te neka priča koju čuješ na poslu prati kod kuće?

Postoje teme koje mogu da se poklope sa onim što se nama dešava u privatnom životu ili nas prosto neka priča pogodi. Ako se to desi postoji podrška u vidu neke supervizije ili intervizije kada pričamo sa svojim kolegama. Sada mi se to dešava mnogo ređe nego na početku karijere, uspevam da odvojim deo koji je na poslu od onog što doživljavam privatno i distanciram jedno od drugog.

Kažu da treba učiti na tuđim greškama ili iskustvima, koliko te je tvoj posao doveo do nekih situacija za koje nisi ni znala da postoje?

Pa da, raznih priča sam se naslušala i milsim da je empatija ključna reč za ovaj posao. Nekada svi mi imamo predrasude, pa naiđe klijent koji odgovara tim predrasudama i onda shvatimo da je osoba upravo tu zbog tih određenih razloga. Sve mi to pomaže da bolje razumem, iako se dešava da se pojavi neko ko nije deo moje realnosti i tada dobijem informacije o žvotu i izazovima sa kojima se ljudi nose, a koji stvarno umeju da budu teški. Sve mi to daje nova iskustva i nove dimenzije.

Milica Stanisavljević, foto: Vesna Raičević

Gde potražiti dobrog psihologa?

Mi često radimo preko preporuke, ali postoje i oni koji nas pronađu putem sajta ili duštvenih mreža, a Ima i onih koji su se tek doselili u Novi Sad pa nas potraže putem interneta. Sa svojim kolegama imam psihološko savetovalište "Razvoj" gde radimo sa svim grupama ljudi, pojedinčano ili kolektivno. Ja sam porodični sistemski terapeut, ali meni su uvek bili zanimljivi razvojni zadaci koje imamo u različitim fazama života. Razvojne krize u različitim dobima života su nešto što ja volim da radim, ali nemam neku usku specijlnost.

Koliko neku novu osobu u svom životu propuštaš kroz psihološki filter?

Moram ti reći da ga nula propuštam kroz filter (smeh). Mnogi to misle, još od studentskih dana. Verovatno neki deo mi je ugrađen, ali naša životna iskustva su mnogo snažnija od onoga što smo pročitali.  Kada je neko na seansi onda se bavim tom osobom na jedan drugačiji način, dok se u slobodno vreme, makar kod mene, taj filter skroz isključi.

Ko je Milica kada nije psihološkinja?

To je takođe veliko pitanje (smeh). Volim da se družim, plešem, provodim vreme sa prijateljima, momkom, porodicom i veoma volim muziku.

Milicino gostovanje u emisiji Dnevna soba Oradija možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović