.
Trenutno
Music Mix by Bea
 Beata Kovač Božović
Društvo / Intervju

Ako osluškuješ život, priče su tu

09.08.2017.

Novi roman Bojana Krivokapića "Proleće se na put sprema", koji je nedavno objavila beogradska izdavačka kuća "Red box", donosi priču o Gregoru, dečaku-čoveku kroz kojeg se upoznajemo sa različitim likovima i njihovim transgeneracijskim pričama – o siromaštvu, nepravdi, borbi, bolesti, smrti, preživljavanju, ljubavi. To je roman o dečaku koji je voleo da plete, o desetak baba od kojih su neke motale duvan i decenijama gledale u more, o bolnicama, smokvama u Skadru, o Istri, kolonistima, Jugoslovenima, o izmicanju tla pod nogama, o borbi – za bolji život. To je ono što piše na koricama, međutim kao i u drugim njegovim pričama, u fokusu je život, bilo da je ispunjen lepim, manje lepim, ružnim ili teškim momentima. On ga svojim pisanjem čini prihvatljivim i podnošljivim. Čitaoca če neretko naterati da se nasmeši i da nakon tačke koja označava kraj rečenice ili priče pomisli: "Da, to je život i to je sasvim okej." 

.

U kom momentu si poželeo da unutrašnji svet, kroz pisanje, predaš i pokloniš drugima?

Mene veseli pomisao da neko čita to što napišem. Kad sam to shvatio, i kad sam shvatio da je to u redu, počeo sam da objavljujem tekstove. Pišem od pre nekoliko godina, od tad i objavljujem. Pre svojih dvadesetih godina nisam pisao, ili bar nisam bio svestan da mi se piše, svih tih godina. Onda sam, nakon završetka studija, shvatio da je to ono čime želim da se bavim i da na raznim poljima/poslovima mogu da pravim kompromise, ali u književnosti ne. I sad se trudim da život organizujem tako da što više vremena imam za književnost. Nije lako, ali miče se, kotrlja, ide dalje, i ja sam srećan zbog toga.

Ovaj roman nastao je zahvaljujući rezidencijalnim boravcima za pisce, u Rijeci, Tirani, Pazinu, Gotlandu. Koliko su važni rezidencijalni boravci za pisce i umetnike, odnosno za tebe?

Meni su književne rezidencije izuzetno važne, jer pružaju mogućnost da se izmestim iz svakodnevnog konteksta koji je obremenjen različitim (egzistencijalnim) problemima i da se u tom novom okruženju najviše posvetim književnom radu. Nekad je taj rad pisanje, nekad čitanje, nekad samo promišljanje. I sve je to važno za nastajanje knjige. Takođe, uvek sam u tim gradovima (Sarajevo, Priština, Tirana, Rijeka, Pazin, Vizbi) upoznavao i neke nove dobre ljude. Ima mnogo dobrih ljudi svud oko nas i to treba ponavljati češće, jer lako zapadnemo u mašinu čemera, cinizma i odustajanja, pa pomislimo da sve ovo nema nikakvog smisla, a ima.

U novom romanu upoznajemo dečaka Gregora, ali i neke babe. Blizak si i rad govoriti i pisati, družiti se i zbližavati s mladima i starima, razumevati njihove živote i empatisati s njima. Šta o društvu govori odnos prema mladima, a šta odnos prema starima?

Ovo što se dešava oko nas je ugnjetavanje, ponižavanje, maltretiranje, otimačina pred očima i iz usta. Živimo na granici teškog siromaštva i potpune bede. I što je najstrašnije, polako se navikavamo na to. Godinama je na snazi uništavanje javnog sektora, a šta to znači? To znači da će uskoro samo bogati moći da se školuju i plaćaju lečenje, na primer. A šta je sa ostalima? Ništa. Svakako je najteže najslabijima, najranjivijima. Pred mladima je bar taj biološki život, nekakva snaga, pa i nekakve šanse da se izbore za dostojanstven život. Starima se oduzima i mogućnost da dostojanstveno umru. Pred nama je težak zadatak, da prepoznamo i imenujemo to gde jesmo i kako nam je, i da se onda udružimo i borimo – za bolji život.

knjiga3 jpg

Svakojaka istraživanja, bezbroj tekstova, medijska slika koja se pravi o mladima najčešće nekako navodi na pomisao da su oni nezainteresovani, demoralisani i pogubljeni u društveno-političkom smislu. Jesu li?

Nisu. Mladi su deo društva, deo celine. Nije im lako, jer žive u vremenu u kojem se insistira da si sam kovač svoje sreće. I nesreće. Da je sve samo od tebe i do tebe. A oni vide da nije baš tako. I sasvim je normalno da se plaše takve ideologije, jer su svesni da nismo svi isti, neki mogu sve to što se od njih zahteva, neki ne. I svesni su da postoji polje individualnog, ali i polje zajedničkog. Mislim da je važno da generacije koje dolaze imaju svest o kontinuitetu, da je postojalo nešto pre njih i da će postojati nešto i posle njih. Da su deo procesa, a ne neki izdvojeni entitet.

Ima li nešto o čemu više nemaš snage da diskutuješ, da razjašnjavaš, ili nešto što se nadaš da se podrazumeva na ovoj tački civilizacijskog razvoja, poput manjinskih prava?

Postoje trenuci, i to sve češće, kad pomislim da više nemam snage za tzv. razgovore iz početka. O fašizmu, nacionalizmu, homofobiji. Jer to često nisu razgovori, već histerični monolozi. Često se ne slušamo i ne čujemo. I svi smo nervozni. Ali nije vreme za odustajanje. Pogotovo kad shvatiš da ima dobrih duša koje su zabasale u to ludilo i da među vama postoji potencijal da zajedno napravite pomak. Dobre duše treba da daju šanse jedna drugoj, jer je svaki mali pomak nabolje – dragocen.

Kako se odnosiš prema podeli na javno i privatno u smislu ličnog i onog što delimo s javnošću, online i offline sveta?

Sve je prozirnija granica između ta dva. S tim da je online svet/život skoro čista manipulacija. Na primer Facebook, gde se svi trudimo da se pozicioniramo, da nas određeni ljudi ili krugovi ljudi prihvate, da pripadamo. Ko kaže da to nije istina – laže. Ima još nešto, ja često svoje lično iskustvo volim da delim sa drugima, jer za mene ono nije samo moje. Moje lično iskustvo je kontekstualizovano, samim tim ono je političko. Baš zato što živimo u vremenu čiji imperativ sve teže možemo da ispunimo, deljenja iskustava, dobrih i loših, radosti i tuga, strahova – nešto je što nam pomaže da shvatimo da nismo potpuno prolupali i sami, i da nije baš sve što nam se dešava u životu samo do nas.

Rođen si 1985. godine, pripadaš generaciji koja se ne seća Jugoslavije, već njenog raspada. Međutim upravo taj postjugoslovenski prostor je prostor u kom se razvijaš kao ličnost i kao pisac, putujući i boraveći po predelima bivše Jugoslavije tkaš spone među ljudima koje se razvijaju u prijateljstva. Pišeš našim, srpsko-bosansko-hrvatsko-crnogorskim jezikom.  Kako se odnosiš prema pojmu Sedme rebublike, imaginarnom prostoru (popularne) kulture koja je rođena i uzgajana u SFRJ i koja ju je i nadživela?

Odrastao sam na tekovinama antifašizma i idejama i praksama jugoslovenskog socijalizma. Pripadam jugoslovenskoj kulturi, a ne nacionalnoj (srpskoj, hrvatskoj, crnogorskoj, kojoj god). I insistiram da "to nešto" imenujemo kao "Jugoslavija", a ne da izmišljamo ove i one prostore, regije i regione ili ono od čega se sav stresem, ono EU-birokratsko "Zapadni Balkan". Na snazi je istorijski revizionizam, rehabilitacije raznih zločinaca, izvrtanje činjenica koje se odnose na jugoslovensku prošlost. Ako počnemo da se izvinjavamo što izgovaramo reči: Jugoslavija, antifašizam, socijalizam – pretvorićemo se u totalne idiote, zastrašene mučenike ispranih mozgova. Postoje razlike i finese, jugoslovensko, postjugoslovensko, neojugoslovensko, ali time se sad ne bih bavio. Važno je da ne zaboravimo da smo u istom jeziku, kulturi, sećanjima, istim strahovima i nadanjima. I da budemo srećni što ne moramo biti zarobljeni tim u malim nacionalnim torovima u koje nas guraju pro-demokratske političke elite.

knjiga1 jpg

Kakav je tvoj odnos prema radu, neradu i slobodnom vremenu, odnosno, ima li diktature multitaskinga i punog CV-ja?

Slobodno vreme moramo braniti kao poslednji bastion slobode. Ne dati ga raznim poslodavcima, udruženjima i organizacijama. Mislim da je i osam sati rada dnevno previše i nepotrebno, ali hajde prvo da dođemo do tih osam sati, sa deset ili dvanaest. Da ne nosimo posao kući, da nismo stalno dostupni preko raznih mreža i aplikacija, da nismo na klik. Ideja imanja slobodnog popodneva ili slobodnog vikenda, postala je idilična slika prošlosti, te jugoslovenske prošlosti u kojoj su stasavale i radile generacije naših roditelja. Vreme kad je godišnji odmor bio neupitan, povremeni izleti, gledanje filma subotom i nedeljom popodne. Vreme bez ovolike nervoze i straha od nesigurne budućnosti. Kao neko ko godinama radi u nevladinom sektoru, na projektima, za honorare, bez kontinuiteta, i sam sam jedan od tih koji na svakih nekoliko meseci (ili nedelja) sređuje svoj CV, da bih se dopao raznim komisijama za odabir. I sam se borim s tim da ne postanem sasvim rastrzan u vremenu, na bezbroj obaveza i zadataka, a da opet nađem način da zaradim dovoljno da ne padnem ispod donje granice siromaštva. Tako i gomila mojih prijatelja i prijateljica koji se bave književnošću, rastrzani smo između terora vremena koje traži antiljudsku brzinu, sposobnosti i produktivnost, i bivanja u književnosti, pisanja, objavljivanja. Ali, svi smo deo društva, pa je i pred nama zadatak da prepoznamo gde smo i vidimo s kim možemo da se udružimo i odbranimo bar neka svoja prava, i slobode.

Šta te ohrabruje, a šta obeshrabruje?

Ohrabruje me nešto što se vrlo jednostavno zove ljudska dobrota. Ta sintagma se smatra praznom i prevaziđenom, a mi zaboravljamo da je svima nama preko potrebna ljudska dobrota, jer iz te dobrote ide pomoć, solidarnost i podrška. Nemanje ljudske dobrote je nešto što me obeshrabri i izbezumi. Nemanje osećaja za druge, za čoveka pored tebe. Kad naletim na đubre od čoveka. A naletim, jer ima nas raznih.

Ceniš li small talk, ima li on vrednost, odnosno da li svi razgovori treba da budu duboki da bi bili značajni ili više jedni o drugima saznajemo iz sitnih, jednostavnih rečenica?

Najvažnije je da razgovaramo, delimo, razmenjujemo misli i stavove, pitanja, želje, čežnje, strahove. O komunikaciji ne razmišljam u kategorijama plitki-duboki razgovori. Volim ljude, a ljudi su razgovori, gledanje u oči i dodir. To je onaj minimum koji nam niko ne može oduzeti.

Mislim da ljudi ćute o svojim slabostima, o onome što im pritiska ramena i navlači oblake na duh. Stidiš li se da kukaš, da se požališ, s obzirom na to da živimo u društvu bržih, jačih, boljih?

Kao što sam rekao, nameće nam se da je sve samo individualna stvar, stvar lične odgovornosti. A nismo svi isti i ne možemo svi sve, jer nam nisu iste pozicije s kojih krećemo. Ne upasti u ulogu žrtve, a podeliti s drugima svoja loša iskustva nije lako. Ono što ja sebi stalno ponavljam je da ne smem da izgubim strpljenje, za ljude, situacije, procese. I to je svakodnevna borba. I da pred drugima ne smem da delujem kao crni kukavac. Jer, to bi bilo poražavajuće.

Bojana je važno čitati sada i komunicirati s njim kroz njegove priče u ovom vremenu i prostoru. Da nema čitalačke publike i njegovih susreta s tim ljudima, on ne bi ni pisao, jer kako kaže ne treba mu priznanje posle smrti, već hoće da se ispričamo, da se družimo, da proputujemo, da se to sve dogodi sada, te da ti sadržaji oplemene život i sva njegova priključenija.

Audio prilog poslušajte u plejeru:

Jovana Zdjelarević

Foto: Pera Knežević

.
Milorad Milinković je reditelj, tragač u kvizu Potera, sportski komentator (konkretnije, fudbalski), muzičar i kompozitor. Uz sve…
.
Svi oni koji su bili mladi početkom devedesetih i slušali novu, alternativnu i kvalitetnu muziku sigurno se sećaju Dušana Kaličanina.…
.
Ženski novosadski bend Tri Kapljice nastao je pre punih deset godina. Iako je u njihovom radu postojala duža pauza, devojke su se…
Program
Kalendar događaja
Novembar 2017.
PonUtoSreČetPetSubNed
  
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
   
Anketa

Da li treba dozvoliti prevoz kućnih ljubimaca u javnom prevozu?