Bojana Vunturišević: Pobednički koncert će biti u Novom Sadu

Svakodnevno ljudi imaju izbor: ili da kažu i urade nešto ili da ćute i ne urade ništa. Reči ljudi sa scene imaju mnogo veću težinu, pa u teškim i komplikovam situacijama, kao što je ova u kojoj se nalazimo, nečije mišljenje, aktvinosti i dela postaju znatno vidljiviji i važniji. Jedna od onih koja je uvek otvoreno govorila i javno iznosila svoje stavove je muzičarka, kompozitorka i pevačica Bojana Vunturišević. Možda baš zato toliko dugo traje na sceni, a njene pesme, nastupi, koncerti i saradnje sa drugim muzičarima uvek su donosili novu, pozitivnu energiju.

Ovaj razgovor je trebalo da posluži kao najava koncerta u Novom Sadu, umesto toga, usledilo još jedno otkazivanje koncerta?

Ovo je drugi put da otkazujemo koncert u Novom Sadu, prvi je bio zakazan za kraj decembra prošle godine, a ovaj drugi za 14. mart. Svi znamo u kakvoj se situaciji nalazi naša zemlja, isto je bilo i krajem decembra, a sve se prelilo i na ovu godinu. Niko ne zna šta će se dešavati 15. marta u Beogradu, ali ono što smo videli je da su otkazani vozovi i autobusi i da je prevoz otežan. Stalno sam u kontaktu sa publikom u Novom Sadu i znam da će veliki broj ljudi doći i dan ranije na protest, a svi podjejdnako želimo da se nađemo zajedno i prisustvujemo najvećem skupu u Srbiji, pa sam vođena tom pozivom studenata rešila da otkažem koncert, do daljnjeg. Rešila sam da ne zakazujem novi datum nego da sa svojom publikom komuniciram tako da sledeći koncert u Novom Sadu bude pobednički koncert. Hajde da prvo počistimo naša dvorišta i sredimo sve što se srediti mora i što smo zapostavljali dugi niz godina, pa ćemo lako da se nađemo na koncertu gde ćemo da slavimo, možda čak i sedam dana, zašto da ne.

Svedoci smo da u zadnje vreme ima dosta otkazivanja događaja zbog cele ove situacije, posebno na polju kulutrno-umetničke scene. Otkazuju se mnogi koncerti, pozorišne predstave, čak i projekcije filmova, ali ti si otkazala nastup na izboru za evrovizijsku pesmu?

Da, trebalo je da nastupim u revijalnom delu, a bilo je dogovoreno sa urednicama da taj nastup ima neki aktivistički karakter. Ipak sam odlučila da se odazovem pozivu studenata Univerziteta umetnosti, možda najviše Fakulteta dramskih umetnosti jer sa njima najviše sarađujem i taj poziv mi baš, baš ima smisla. Nisam jedina koja je otkazala učešće, ali sam možda jedina iz tog muzičkog sveta koja je izašla u javnost sa tom informacijom. Mi muzičari nismo jedini koji smo otkazali saradnju Radio-televiziji Srbije, pored nas tu su, na primer, razni naučnici koji sarađuju sa našim javnim servisom i stvarno mislim da je to jedini logični korak. RTS nas decenijama obmanjuje, to decenijama nije javni servis njenih građana iako su građani Srbije jedini finansijeri ove ustanove. RTS je 35 godina glasilo vladajućih struktura, zvala nas je u ratove, huškala narod protiv naših komšije, a sada ne oglašava i ne izveštava ljude o realnoj situaciji u našoj zemlji i mislim da je bojkot najblaži korak koji smo mi mogli da preduzmemo. 

Teške situacije, poput ove u kojoj se nalazimo, često su i inspirativne za umetnike. Kako sve ovo utiče na tebe i tvoju stvaralačku energiju?

Mene ovo strašno inspiriše, ali je toliko intenzivno sve ovo što se dešava da ja uopšte nemam kapacitet da sednem i napišem neku pesmu. Stvaram neki novi umetnički kapital koji bih pretočila u nešto novo u narednom periodu. Svi me pitaju da li si napisala neku novu narodno-oslobodilačku pesmu, svi misle mi umetnici sednemo i samo sipamo pesme, priče, melodije, ali ova situacija, koliko god da je inspirativna, ona je i mač sa dve oštrice, jer umetnik može da ode u strašnu patetiku, a to svakako gledam da izbegnem. Pisaće se o ovome i pesme, knjige, snimaće se filmovi, možda sad nije trenutak za to jer je sve toliko intenzivno. Pa nama se pre dve nedelje desio Niš, pre toga Kragujevac, a između još sedamdeset života. Prosto nemam vremena da sednem, da se smirim i fokusiram, da napišem nešto, jer mi ovde, danas, skoro pa da spašavamo i živu glavu. Ima vremena za pesme.

Godinama si na sceni i bina ti svakako nije strana, ali govor pred ljudima u Novom Sadu je bilo nešto ipak malo drugačije. Kako si ti to doživela?

Iskreno, osećala sam se kao na pank koncetu, neku takvu energiju sam osećala dok sam bila na bini i dok sam govorila. Odazvala sam se pozivu studenata Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i moj doalzak i govor imao je neku proceduru koju sam morala da ispoštujem. Govor sam morala da napišem par dana ranije i da pošaljem studentima i da taj govor prođe na plenumu. To je sve prošlo kako treba, a moja uloga je bila da pozovem ljude na petominutnu buku. Želela sam da nas tada, u tom trenutku sve podsetim na sve što se ružno dešavalo, a bili smo skloni zaboravu poslednjih 13 godina. Zaboravili smo porodicu Milivojević iz Lučana koja je ponižena nakon smrti svog sina u fabrici, podsetila sam ih da u našoj zajedničkoj borbi ne smemo da zaboravimo roditelje dece iz Ribnikara, koje ova država nije prigrlila već ih je ostavila same, a takvih primera ima na žalost još dosta. Htela sam i da podsetim ljude da nadstrešnica u Novom Sadu treba da bude poslednje što će se desiti u ovoj zemlji i nešto što nikako ne smemo da zaboravimo.

Većina nas nije mogla da pretpostavi da u studentima leži takva energija, odlučnost i spremnost da krenu u neke promene. Tvoja publika je mahom mlada, da li si mogla da predvidiš i pretpostaviš šta će se sve dešavati?

Ništa slično nisam očekivala. Sećam se prvog protesta ispred Vlade Srbije, milsim da je bio treći ili četvrti novembar, pada je kiša i nas je bilo jedva 500 na ulgu Nemanjine i Kneza Miloša. Toliko sam bila tužna u tom trenutku, jer sam pomislila da se, evo, desio još jedan zločin, niko više ne reaguje na smrt, postali smo neosetljivi na smrt ljudi. Milsila sam da ćemo se okupiti još tri ili četiri puta i to je to, onda ćemo se ponovo vratiti našim životićima. Onda su se pojavili studenti, probudili su se i priključili se našoj dugogodišnjoj borbi, volim to tako da kažem jer smo mi godinama, decenijama na ulici. Pojavili su se neki mladi ljudi koji su konačno kanalisali našu borbu i usmerili je u nekom pravom smeru. Čini mi se da smo, od kako smo upoznali studente i mi stariji postali bolji ljudi.

Izgleda da vaspitanje mladih ljudi i nije tako loše koliko smo mi mislili. Kako gledaš i radiš sa onima koji će tek doći, a pevaju u tvom horu?

Radim sa decom poslednjih deset godina, a neka moja deca iz prve generacije hora, oni su danas srednjoškolci i blokiraju Petu beogradsku gimnaziju. Kada ih vidim na ulici u onim redarskim prslucima, ja sam baš ponosna. Takođe, imam i studente, još 2014. godine oformila sam bend dečaka iz osnovne škole Ribnikar, oni su se zvali VIS Pakleni Ritmičari, oni su danas studenti i u prvim redovima su na prostestima. Moja današnja deca, oni idu u vrtiće i osnovne škole, kao i njihovi roditelji i ja im govorim o tome šta se dešava na ulicama naše zemlje, šta su stidenti pokrenuli i non stop insistiram na toj solidarnosti koju su studenti pokrenuli. Imali smo i jedan mini horski protest - otišli smo ispred Rektorata Univerziteta u Beogradu i otpevali smo im našu pesmu "Suncokreti". Ni roditelji ni ja ne sklanjamo decu od onog što se danas dešava, sklanjamo ih jedino od potencijalnog nasilja, ali u ove humanitrne akcije, koje građani Srbije svakodnevno sprovode, gledamo da decu maksimalno uključimo. 

Onda, ipak, uskoro koncert u Novom Sadu?

Nadam se da se vidimo uskoro u Novom Sadu i nadam se da će doći svi muzičari i da baš tu održimo pobednički koncert jer to je grad u kojem se sloboda najviše brani.

Bojanino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija