EHO 77: Umetnost kao opomena

Pre nekoliko dana, tačnije 15. januara, otvorena je multimedijalna izložba EHO 77 u Kulturnoj stanici Svilara, posvećena Novosadskoj raciji 1942. godibe. Izložba, koju je organizovao Vojvođanski građanski centar, sastoji se od četiri konceptualno različita dela koja se kroz intermedijalnu komunikaciju međusobno nadopunjuju, tvoreći tako kompleksno polje razumevanja jednog od najtraumatičnijih događaja u istoriji Novog Sada. 

Tokom jednomesečnog boravka u Novom Sadu, Bojan Josić iz Srbije, Kiril T. Konstantin iz Makedonije, Martina Lapica iz Bugarske i Despina Antoniu iz Grčke posetili su kulturne institucije i organizacije u Novom Sadu, upoznali i istražili umetničku scenu grada, a učestvovali su i u javnim programima tokom kojih su publici prikazali svoj umetnički rad.

Iz njihovog rada i umetničkog istraživanja proisteklo je gotovo 20 različitih umetničkih dela na platnima, skulpture, kao i jedna interaktivna instalacija i performans. 

Vaši radovi u okviru izložbe Eho 77 evociraju uspomene na jedan tragičan događaj. Bojane, ti si se posle nešto više od mesec dana istraživanja opredelio za površinu kao jednoj vrsti metafore, odnosno, mestu jednog strašnog susreta ljudi. Kako je tekao tvoj način istraživanja?

Bojan: Ono što je zajedničko za sve autore je činjenica da smo mi istraživali faktografske podatke, postojeće spiskove žrtava. U jednom momentu smo doživeli, ja bih rekao, jedan jako dobar preokret, jer smo krenuli da razgovaramo i sa ljudima čije su porodice bile deo racije ili su sasvim slučajno preživeli. Kada čujete takve izjave, to vas podstakne na razmišljanje o tome šta biste vi uradii u takvoj poziciji, I na kraju krajeva, kako je uopšte moguće da dođe do takve situacije. 

Ta dehumanizacija o kojoj ja govorim me je prventsveno inspirisala za rad. Bilo mi je interestantno a i potrebno da postavim posetioce u jednu stilizovanu formu, na lokaciju/mesto zločina. Mislim da je udobnost njihovog dnevnog boravkada ono što ljude često odvaja od sentimenta i emocije, pa se osećaju svejedno dok na ekranima gledaju tragediju. Kada te iste ljude stavite u položaj žrtve, onda to ima neki uticaj na njih.

Šta su bile glavne teme u istraživanju Novosadske racije?

Despina: Naslov mog rada/perfomansa se zove Mračno nasleđe. U početnim danima našeg istraživačkog rada, posetili smo gradske muzeje. Tamo smo prisustvovali predavanjima u vezi sa samim događajem. Takođe, gomilu informacija smo našli i u Matici srpskoj, kako bi se što bolje pripremili za realizaciju naših radova.

Performans Despine Antoniu

S obzirom na to da dolaziš iz Grčke i da si jako mlada, na koji način si se susrela za ovom tematikom?

Imala sam malo znanja o samoj raciji pre nego što sam došla u Novi Sad. Ovde sam dosta saznala od samih stanovnika grada, sve one detalje koje ne možete naći na Vikipediji. Najstrašnija slika mi je ipak ona kada mađarski okupatori bacaju žrtve u zaleđeni Dunav. I upravo sam taj detalj iskoristila kao polaznu ideju za performans.

Da li možeš malo da nam pojasniš svoju instalaciju?

Plivam kroz zamišljenu hladnu vodu i na tom putu nožem cepam crne balone koji su puni vode. Na kraju perfomansa skupljam sve puknute balone u jednu korpu. Tu je i jedan novi balon, koji ja duvam i tako metaforično pojašnjavam kako se istorija ponavlja, a mi ne znamo na koji način će se ona ponoviti.

Kirile, na koji način si ti pristupio istraživačkom radu?

Pa, pošto dolazim iz Makedonije, siguran sam da nam je takva istorija slična. To znači da u startu nisam imao problem da razumem sve tragične stvari na Balkanu. Naravno, svakom umetniku je teže da pristupi realizaciji svog dela koje se crpi iz jednog takvog traumatičnog događaja, kao što je to Novosadska racija. U gradskoj biblioteci i u arhivu grada sam doša do gomile zanimljivih podataka. Najbitnije za mene je bilo to da povežem sve tačne informacije, šta se događalo sa svim tim ljudma, pre i nakon racije... Isto tako sam pregledao gomilu knjiga i fotografija, što mi je olakšalo proces pripreme i inspiracija. Rekao bih da su neki moji radovi jedna vrsta rekonstrukcija upravo tih fotografija.  

Lajtmotiv ovih tvojih radova je krik. Odakle on dolazi?

Na mnogim slikama se nalaze ljudi sa otvorenim ustima i to je taj krik rata. Takođe, svi moramo da učimo iz svojih grešaka. Zato sam u svojim radovima koristio neke nekarakteristične boje za takvu tematiku. Nazvao sam ih srećne boje, što predstavlja pravi kontrast. Pored pomenutih grešaka, čovečanstvo mora i da uči iz svoje nehumanosti kako bi budućnost bila sagrađena od što manje negativnih stvari koje se ciklično ponavljaju. Veselim bojama sam zapravo predstavio Feniksa, jer se njegova metafora smrti i ponovnog rođenja poklapa sa ideologijom želje za životom koja je jača od rata.

Kiril T. Konstantin

Bojane, tvoj rad/instalacija zapravo je sučeljavanje sa prošlošću i sa jednim velikim zločinom. Zanimljiva je i priča o tome kako si došao do ideje i kako si tokom snimanja materijala stigao do nekih jako ozbiljnih zaključaka.

Bojan: Ja sam, kroz svoje istraživanje, polako počinjao da se fasciniram tom lokacijom na keju. Onda sam u glavi sklapao slike tog događaja ali mi je sve vreme bilo neverovatno da na minusu stojim go dok čekam smrt u toj ledenoj rupi – apsolutno strašno! Prilikom snimanja materijala potrebnog za instalaciju, na lokaciji u Petrovaradinu, pored reke, toliko sam se smrzavao u zimskoj garderobi. Tu sam povezao svu strahotu koju su doživeli svi ljudi – žrtve racije.

Jedan doživljaj pakla koji se dogodio na zemlji. Dakle, nije bila vizija?

Smatram da je taj tragični događaj apsolutno suludan u današnjem vrmenu ali, nažalost i to je prikaz neke ljudske prirode, koji uopšte nije dalek ni dan danas. Sve se to može desiti ponovo u bilo kom momentu. E, zato je važno da govorimo o ovoj temi, da joj dajemo i prostor i vreme i pažnju.

Martina, koje impulse si ti iskoristila prilikom stvaranja svojih radova?

Martina: Sa devet slika koje sam naslikala tokom boravka u Novom Sadu, htela sam da rekreiram fragmente tuđih uspomena i tako podsetim starije da ne zaborave svoje priče, a mlađe da ih upoznaju. Kroz svoj rad, pokušala sam to da ostvarim prezentovanjem sopstvenog osećaja prema tim pričama i događajima. Napravila sam ilustraciju omnibusa tragedije i horora koji su ljudi sposobni nanositi jedni drugima kroz mržnju i rat. Iznenadila me je količina inspiracije koju mi je tema davala, a slike su mi se u glavi pojavljivale velikom brzinom. Za jednu sam bila direktno inspirisana spomenikom "Porodica".

Martina Lapica

Da li je ovo najkompleksnija tema sa kojom ste se suočili do sada na svom umetničkom putu?

Despina: Sigurno da je tako. Imam samo 22 godine, ali je ova tema jako kompleksna. Ona me je stavila u jednu sasvim drugačiju i novu situaciju. Uvek želim, kao performer, da stvorim pravu atmosferu, da iskoristim svoje telo uz dosta simbolike.

Da li si sebe stavila u ulogu žrtve?

Radije bih rekla da sam tu spojila nekoliko ličnosti. Žrtvu, vojnika i ratnika koji se bori za svoj život.

Današnje društvo ponovo ulazi u jednu vrstu kriznih odnosa. U Evropi i regionu doživljavamo porast desnice. Finansijka kriza u velikoj meri pogađa ovaj region, što opet zateže međusobne odnose između suseda. Da li se po tebi ljudi dovoljno bore za podsticanje svesti?

Bojan: Što se tiče ove teme, ne moram da pominjem Evropu jer mogu ostati samo u okviru Balkana. Situacija nije tako sjajna, jer ljudi prelako zaboravljaju stvari, a svako ko se bavi ovim temama zaslužuje što veći prostor. Rođen sam u Bosni 1995. godine i apsolutno shvatam koliko je važno govoriti o konfliktu, šta negovorenje o određenom sukobu može da nam donese i koliko to može ljudima izmeni živote na totalno pogrešan način. Zlo je, nažalost, univerzalno.

Kako danas predočiti ljudima težinu ovog strašnog događaja?

Bojan: Nadam se da će ljudi kroz ovo samo malo pokušati da razmisle o tome šta nam se dešavalo. Bio bih jako srećan ako bi što više njih povezalo paralele, kako bi u svojim glavama stvorili odnos i stav prema tome šta je nasilje i šta je dobro za naše društvo a šta ne.

Umetnički projekat kao zajednička opomena čovečanstvu: Kiril, Despina, Bojan i Martina

Na koji način ste dai nadu ljudskom duhu?

Kiril: Dali smo mu iskru koja treba da motiviše čitav ljudski rod i da ih vodi ka rešavanju problema. Naročito za žrtve koje su u ratnim stradanjima izgubile čitave porodice. Jedino rešenje je da kreneš dalje na svom životnom putu i da zaboraviš na osvetu. Jer ako razmišljaš suprotno, tvoj Feniks neće ponovo poleteti. Ostaće u pepelu.

U nastavku poslušajte deo intervjua sa Bojanom Josićem.

Dušan Majkić

Fotografije: Jelena Dukarić (Vojvođanski građanski centar)