Darko Bajić: Ne kreće uvek sve iz početka

Jedan od naših najpoznatijih reditelja, Darko Bajić, nedavno je završio svoj dugogodišnji projekat, rad na dokumentarnom filmu posvećen njegovom ocu. Darkov otac, Miloš Bajić, bio je poznati jugoslovenski umetnik, slikar, ali je njegov život obeležio i strašan period Drugog svetskog rata i boravak u jednom od najozloglašenijih logora Mathauzenu, iz kojeg je uspeo da izvuče živu glavu. Sve to ovekovečeno je kroz dokumentarni film "Linija života" čija će novosadska projekcija biti večeras (petak 17. maj u 19h) u Kulturnom centru Novog Sada. 

foto: youtube screenshot

"Posle premijere filma u Beogradu i velikog apaluza koji sam dobio u prepunoj sali, pred više od 1.500 ljudi, rekao sam 'uh, što je ovo dobro'. Dok pravite film, gledate ga ne nekim ekranima u montaži, ali pravi utisak dobijete tek onda kada taj film zaigra ispred publike na ogromnom platnu. Onda kroz komunikaciju koju pravite sa publikom dođete do pravog osećaja šta taj film zapravo znači", kaže nam Darko na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Siguran sam da vam film, lično, puno znači?

Tako je. Otvorio sam folder prošlosti, koji svi mi nosimo s genima, iako stalno mislimo da su stvari koje radimo instiktivne. Nisu. One su znakovi, simboli, mašta i još mnogo toga što nam u tim folderima ostavljaju naši preci. Na taj način sam ušao u ovaj film i napravio ga, jer, suštinski, na određeni način, sve se nekako nastavlja. Trebalo bi da razmišljamo na taj način. Ne počinjemo mi sve prvi put, niti sve kreće iz početka. Na kraju krajeva, zato nam je i lakše. Upravo zbog toga moramo da upoznamo prošlost i moramo da upoznamo one koji su nas stvorili i koji su nas uputili na naše živote i životne odluke.

Koliko je vaš otac imao uticaja na životni poziv koji ste odabrali?

Mene je otac uputio na umetnsot i zaista sam u njemu imao ne samo oca, nego i prijatelja, a kasnije smo jedan drugog zvali "burazeru". Došli smo do toga da je on, kao umetnik, meni dao input da se i ja time bavim. S druge strane, moj otac je bio sanjar, čovek koji je preživeo strahote Mathauzena i kada je jednom bio oslobođen, nikada više nije dozvolio da ga iko uhapsi i da mu iko išta zabrani u životu. Težio je i tragao za slobodom u umetnosti i tako je došao do toga da je napravio svoja prva apstraktna dela i postao poznat kao prvi naš apstraktni slikar, u vreme socrealizma. Uz to, nije bio zadovoljan što je u tome prvi, nego je nastavio dalje da traga, a njegova sledeća opsesija bio je kosmos. To mu je bila velika inspiracija i pravio je veliki broj slika i crteža posvećenih toj temi. Napravio je i veliki spomenik, obelisk u Bačkoj Topoli, koji je posvećen kosmosu, koji liči na raketu okrenutu negde prema gore. Bavio se i aprstaktnim mozaicima po celoj Jugoslaviji. Na neki svoj način želeo je da oslobodi umetnost, da oslobodi sebe, ali i da uđe u neki osnovni motor, a to je u umetnosti moderna koja je stvorila osnovu za dalje proširivanje i otvaranje. I danas, kada mladi ljudi dođu na izložbu Miloša Bajića, oni nekako osećaju da je on njihov, poput nekog savremenika.

Miloš Bajić, foto Wikipedia

Koliko je napora i vremena trebalo da se realizuje ovako složena ideja?

Dokumentarni film, generalno, traži od vas puno energije. Način na koji dolazite do podataka, bitnih elemenata koji treba da uđu u film je uvek kompleksan i zahteva predanost u radu. Kada pričate o ljudima kroz dokumentarni film, morate da ispitate puno stvari i da istražujete vreme u kojem su oni živeli. Na taj način se stvara atmosfera, ali treba i da doprinesete da film pređe granicu onog što je dokumentarno i stvorite gledaocu ono na šta je navikao, a to je igrani film. S druge strane, vi kroz film prenosite emociju. U tom smislu je to teži zadatak, ali ako u njemu uspete onda ste napravili pravi posao. Mislim da je "Linija života" uspela da napravi tu komunikaciju. Veliki broj ljudi mi je posle premijere prilazio i pričali su mi o svojoj porodici. Jednostavno su počeli da osećaju potrebu da i oni o svojim roditeljima i precima nešto ispričaju, kažu, da možda naprave neki film ili nešto napišu o ljudima koji su, u stvari, njima udahnuli život.

Koliko je onda teško preneti široj publici nešto što je vama toliko lično i blisko?

To je odlično pitanje. Suština je u tome da sam ja želeo da izazovem emociju, kako bi se na taj način komuniciralo i da bi onda ljudi ušli u film. To je u određenom smislu trik igranog filma, ali sam se u isto vreme plašio da ne budem patetičan. Naravno, jako sam blizak priči i samim tim, ako ja hvalim svog oca, to bi mogao da bude problem. Trudio sam se da nađem njegove intervjue i u celom postupku mnogo mi je pomogao Laza Ristovski, koji je inače i narator u ovom filmu. On je uspeo da dočara Miloša onakvog kakav je on zaista bio u godinama kojima se film bavi, a to su ratne godine, pa sve do njegove smrti 1995. godine. U svemu tome sam shvatio da i ja moram da se umešam u celu priču, jer sam od svog rođenja 1955. imao priliku da sagledavam priču iz mog ugla. Strašno sam se plašio da to ne bude patetično i da u celoj priči ne budem ja taj koji je nerealan. Međutim, mislim da je u svemu tome pobedio Miloš Bajić. Pobedio je svojim slikama, svojom slobodom, traganjem, razmišljanjem, pobedila je njegova ljubav prema slobodi prostora i slikarstva. U tome niko ništa ne može da mi zameri.

foto: N. Milošević/blic.rs

Očekuje vas i novosadska premijera, kakav je plan za dalji život ovog filma?

Novosadska premijera filma je 17. maja u sali KCNS i plan je da on ima svoje bioskopske projekcije i publiku. Svakako bih pozvao mlade umetnike, ljude koji hoće da se bave umetnošću ili one koji se time već bave, da dođu i pogledaju film, upravo zbog toga što mislim da će ih on osloboditi i da će im dati tu energiju da time nastave da se bave. Nije sve u talentu, stvar je u tome šta želiš i koliko si spreman da to i stvoriš. Ideju koju u sebi osećaš treba da prikažeš, bez obzira ne to da li je u pitanju slikarsko ili filmsko platno, knjiga, skupltura ili muzika. Potrebno je biti hrabar i prevazići strah u sebi. Što se tiče stranih festivala, to je stvar naše pojedinačne borbe. Srpska kinematografija nema svog predstavnika koji će prezentovati sve svoje filmove i onda smo mi autsajderi, gde god da odemo i moramo lično, sami da se izborimo. Nadam se da će se ovaj film izboriti bolje nego šta ja znam da se izborim za festivale. Ima već nekih naznaka gde će ići, tako da ima najava da će film imati svoj dobar festivalski život.

Tu je i rad na filmu o životu i delu Svetozara Miletića. Kako teku pripreme za ovaj film?

Mnogo mi je lakše da napravim igrani, nego dokumentarni film. Volim spektakle i mislim da je osnova tome u istoriji. Svetozar Miletić je imao veoma buran život i bio je izuzetno važan kada su Srbi u pitanju, pogotovo u Vojvodini koja je tada bila deo Austrougarske. On je želeo da uspostavi sve ono što mi imamo danas, kao osnovu svega da bi mogli dalje da se razvijamo. Pitanja poput jezika, autonomije, crkve i generalno slobode. On se za to borio i ta borba je meni izuzetno intrigantna, pogotovo što se u poslednje vreme sve manje i manje filmova bavi junacima, a sve je više onih koji se bave gubitnicima. Svetozar Miletić je junak. Takođe, veoma mi je zanimljiva priča o Milici Miletić, njegovoj kćerci, koja ga je dobrim delom nasledila u vreme kada je bio u tamnici i koja je pisala tekstove za koje su svi mislili da ih piše sam Svetozar. Bila je i žena koja se borila za ravnopravnost žena, a to je bilo krajem 19. i početkom 20. veka, kada su žene o tome tek počele da pričaju. To je i priča o novinarstvu, njegovoj slobodi. U to vreme, "Zastava" koju je izdavao Svetozar Miletić je bio jedini list koji se izdržavao isključivo od čitalaca, za razliku od drugih listova koji su se finansirali iz Pešte ili Beča. Tu može da se vidi koliko to nekad liči na današnje vreme. Mnoge stvari se nisu promenile. Balkan, koji je još uvek ostao nerazjašnjena priča, od povlačenja Turaka na ovamo, ostao je jedan prazan prostor između istoka i zapada, gde bi i jedni i drugi želeli da reše u svoju korist i sve to, na žalost, po našim leđima.

foto: Z. Jovanović

Autor ste nekoliko filmova koji su ušli u legendu naše kinematografije, uradili ste ovaj veoma značajan dokumantarni film, šta je ono što bi moglo da vas privuče u narednom periodu?

Volim da kažem da sam i pozorišni reditelj. Obično u šali kažem da leti snimam filmove a zimi pravim pozorišne predstave. Nedavno je u Novom Sadu igrana predstava "Feliks", bila je i "Klasutrofobična komedija", "Osama-Kasaba u Njujorku" i sve su to predstave koje sam uradio u prethodnih par godina, u okviru Zvezdara teatra. Svako, naravno, razmišlja o sledećem projektu, a voleo bih da uradim jednu priču za koju mi iz nepoznatih razloga još 2000. godine nisu dali sredstva. Verovatno tada nisu voleli Momu Kapora, a danas su mu valjda zaboravili šta god da su mu zamerali. Voleo bih da napravim film po njegovoj knjizi "Foliranti".

Gostovanje Darka Bajića u "Dnevnoj sobi" Oradija preslušajte ovde:

Jovan Marjanović