Bluz sa asfalta – priča benda The Bad Week

Kantri bluz bend iz Novog Sada po imenu The Bad Week već pet godina osvaja srca domaće i strane publike. Strahinja Jajić, pevač i gitarista, Stefan Stefanović Gile koji svira usnu harmoniku i Danijel Sethaler koji svira bubnjeve čine sastav ovog benda. Počeli su sa uličnim svirkama, a danas iza sebe imaju dva albuma, kao i razne nastupe, festivale i turneje. Strahinja i Gile su za Oradio ispričali neka svoja najveća iskustva, ali i dali savete za sve novonastale bendove.

Vaš prvi album “So It Was” izašao je 2022. godine-kako je bilo snimati i objaviti prvi album nakon dve godine od osnivanja benda? Da li i šta vam je bilo izazovno u tom procesu?

Strahinja: Bila je puka sreća da uopšte i snimimo taj album. Jedan čovek pod imenom Oktavijan nas je prepoznao na ulici, trebalo mu je nešto da snimi, i ponudio nam je studio za džabe. Mi u tom momentu uopšte nismo imali novca, svirali smo na ulici. Ušli smo u studio i sve smo snimili odjednom, tako da je to bilo profesionalno jer smo bili u studiju, ali nismo bili u zasebnim sobama i to nije predstavljalo neki šok za nas. Ubrzo nakon albuma se desilo da dobijemo i našeg prvog izdavača, Multimedia Music Beograd. Sve se desilo tako iznenada i sve smo dobili odjednom. Mogu da kažem da smo vrlo zahvalni na svemu i da nismo tako nešto očekivali.

Gile: Trebamo se zaista zahvaliti ulici i publici koju smo stekli tamo, jer pesme koje su se našle na prvom albumu su i nastale na ulici uz celu ekipu koja nas je sve vreme pratila te dve godine. Na temelju grada su utemeljene naše pesme, to sviranje na ulici se samo prebacilo u studio. Sav zvuk bez produciranja i kalkulisanja je prenet sa ulice na naš prvi album.

Pevate samo na engleskom jeziku-kako publika u Srbiji i regionu reaguje na to? Da li vam je to olakšalo ili otežalo razvoj karijere?

Strahinja: Voli publika. Svakako je recept za uspeh snimiti pesmu na srpskom jeziku što mi nećemo nikad uraditi, ali nam je mnogo drago što gde god da se pojavimo ljudi prepoznaju i pevaju naše pesme. Neki cilj benda i jeste da se poistoveti sa publikom, što i dobijamo polako. Jedina opcija jeste pevati na engleskom, drugačije ne znamo.

Vaš drugi album “It Is How It Is” izašao je prošle godine? Kako je publika reagovala na njega i šta vam je ta faza karijere donela?

Gile: Veliku zahvalnost šaljemo Nenadu Patkoviću koji je na oba albuma svirao bas gitaru, a na drugom malo i električnu gitaru, po čemu se drugi album i razlikuje od prvog. Takođe, usna harmonika nije samo akustična, već je svirana pomoću pojačala, što doprinosi novom, električnom zvuku. Pored svega ovoga, tu su i prateći vokali, kojih imamo više nego na prvom albumu. Definitivno smo se osetili slobodnije u kreativnom smislu. I ono što je još bitno jeste da sam se ja oslobodio kao tekstopisac na engleskom jeziku. Simbioza načina pisanja pesama Strahinje i mene je donela jednu raznolikost albuma, gde iz pesme u pesmu imate drugačiju vožnju koja govori upravo onako kako jeste.

Obojica ste tekstopisci, gde najčešće tražite inspiraciju?

Strahinja: Na klupi. Bez papira i olovke, razmišljam i pišem pesme, kako-šta uklopiti. Život mi je inspiracija i životne okolnosti i ostali članovi benda.

Gile: Spomenućemo i Danijela, uglavnom kod mene i Strahinje se pišu pesme, a kod Danijela smo imali par probi, koje su postavile odlučujuće aranžmane kako će neke pesme da zvuče. Strahinja i ja uz gitaru i usnu harmoniku imamo jedan zvuk, dok on sa bubnjevima i drugačijim stilom daje nešto svoje, i izvodi to na specifičan način, što daje i specifičan zvuk pesmama.

Na koji način snimate spotove?

Strahinja: Imamo drugara koji se zove Duško Rastović, i uglavnom kako on kaže, tako će i biti. Mi se tu ne pitamo puno. Jedna interesantna priča je nastala za vreme snimanja spota “If you wanna do it”. Vraćali smo se sa turneje i tu noć pred snimanje spota nas je uhvatio stomačni virus. Bilo je toliko loše da sutradan nisam ni primetio kako me je frizer loše ošišao, još na sve to, napolju je bilo jako toplo i još toplije u prostoriji gde se snimao spot. Na kraju je sve to dobro ispalo, na spotu se ništa ne vidi, naša bol, ali moja loša frizura se svakako vidi.

Kako ste došli na ideju da imate svoj vinil?

Strahinja: Izdavač nam je predložio i mi smo pristali. Kada je on izašao to je bila jako velika stvar za nas, jer retko koji bendovi danas imaju svoj vinil. Nije da je izašlo iz mode, već je skupo za napraviti i kada je izdavač to predložio da uradi za nas, bili smo izuzetno srećni jer mi to ne bismo mogli sebi da priuštimo. Lepa vest je ta da će do kraja godine izaći vinil i za drugi album.  

Da li ste primetili da ima većeg interesovanja za kantri bluz žanr od kad ste se vi pojavili, pogotovo kod mladih?

Strahinja: Ja često volim da kažem da ako ima 100 ljudi u gradu koji nas slušaju, to je dovoljno. Naravno ne u tom kulturološkom smislu, ali mi bismo stvarno voleli da ostavimo neki uticaj na našoj sceni, što vidim da već i radimo. Ne možda u toj meri kao što bi neki pop izvođač, ali svakako da nas ljudi prepoznaju po različitim gradovima i cene našu muziku, što je nama dovoljno. Imali smo par primera koji su mene oduševili. Kada smo svirali na Hrvatskom primorju, došla je devojčica ispred bine od šest-sedam godina i pevala je našu pesmu. Malo po malo ostavljamo uticaj na mlade, što se nadamo da će jednom uroditi plodom, da žanrovi alternativnijeg tipa opet dođu na snagu.

Gile: Od kad smo mi počeli da sviramo, primetili smo da je starost publike recimo od nekih 15 do 75 godina. Kada smo svirali u jednom klubu u Novom Sadu prišli su nam neki klinci-srednjoškolci i sa sve persiranjem nas pitali da li mogu da kupe ploču od nas. Super je kad dođe stara škola, generacije koje su rasle uz ovakvu muziku, ali posebno je kad dođu mlađe generacije i traže fizičko izdanje naše muzike u ovom našem digitalnom svetu.

Prošlogodišnji, ali i ovogodišnji koji tek treba da se desi u novembru, nastup na Blues Alive festivalu u Češkoj i pobeda na Blues Aperitiv takmičenju- kako su ta iskustva uticala na vas?

Strahinja: Mi smo se izborili da nastupamo na tom festival jer smo dobili nagradu publike na takmičenju, to je bio jedini uslov da nastupamo na Blues Alive-u, jer taj festival inače sam poziva izvođače da nastupaju, osim ukoliko neko ne dobije nagradu, koju smo mi dobili. To je jedan ogroman festival sa tri do četiri hiljade gostiju i dve bine. Većina izvođača koji su tamo nastupali su ljudi koje smo mi slušali tokom naše mladosti. Meni se ostvario dečački san jer sam imao priliku da budem na sceni sa Robertom Lutijem i odsviram pesmu “Stand by me”, koju sam preslušao 1000 puta, i to je nešto što je mene muzički oblikovalo danas, a ono što je najlepše od svega, jeste što se njemu moje izvođenje dopalo.

Gile: Inače taj festival ima dugu tradiciju dovođenja svetskih bluz imena, koja znače ljudima koji su u svetu bluza. Zaista giganti svetske bluz scene su nastupali tamo i biti deo svega toga i čuti izvođače koje ne bi imao priliku da čuješ na ovim prostorima je jedno veliko iskustvo. I velika stvar je osvojiti publiku kao jedini bend sa ovih prostora.

Pored svih nastupa, svirki, koncerata, turneji i festivala koji su vam se desili proteklih godina, šta je ono što bi vi još kao bend izdvojili da vam je značilo i da vas je oblikovalo?

Strahinja: Bili smo predgrupa Ane Popović, to je bilo veliko iskustvo za nas, da vidimo svetsku legendu, opet Beograđanku, koja dolazi u sosptveni grad i izvodi koncert na svetskom nivou.

Gile: Interesantna je priča kako smo došli do toga. Objavljeno je bilo da Ana Popović ima koncert u Beogradu, ali nema predgrupu. Otvorio se konkurs i ljudi su tagovali nas na društvenim mrežama. Mi smo se prijavili i nekoliko meseci kasnije, dok smo bili na turneji saznajemo da smo izabrani da budemo njena predgrupa. Ono što je jako bitno, jeste da nismo izabrani od strane nekog organizatora, već je sav materijal lično slat Ani Popović i ona nas je odabrala.

Da li kod nas ima dovoljno prostora za mlade da uspeju na muzičkoj sceni?

Gile: Postoji prostora, ali mislim da mlade generacije trebaju da ga zasluže i da ga prokrče.Nije dovoljno samo dobro svirati, to može većina. Morate pokrenuti ljude, pogotovo u svetu elektronike odakle potiču svi žanrovi i gde imamo sve manje instrumenata koje sviraju ljudi. Klinci moraju da se lože na živu svirku i na jednu zajednicu koja se zove bend, praviti priču sa njima i praviti muziku sa tim ljudima i saživeti se sa njima. Sve je to jedna filozofija benda, nisu to samo svirke i probe, sve to mora nekako da legne i da bude kao jedna porodica.

Koji bi bio savet za novonastale bendove?

Strahinja: Da prihvate bend kao porodicu gde će dosta puta doći do razilaženja mišljenja. Video sam dosta bendova se sastavi, pa se rastavi, kao nisu spremni. Moraš pregurati neke stvari kako bi sve procvetalo i kako bi se došlo do nekog zajedničkog jezika. Gile je na početku bio totalno drugačije muzički orjentisan od mene, i tu je trebalo dosta strpljenja i prilagođavanja da bi naš bend danas bio to što jeste. Koliko god da zna nekad da bude zamorno, ovaj posao ne bih menjao ni za šta. Imaš konstantnu potrebu za dinamikom i ovo postaje adikcija.

Gile: Mi smo konstanto zajedno i ustvari je jako bitno stvoriti toleranciju i prihvatiti tu drugu osobu onakvom kakva jeste, pronaći neku simbiozu i shvatiti da ne može sve funkcionisati kako si zamislio. Savet za bendove je da ako želite ovim da se bavite, mora da  bude iskreno i sa ljubavlju i da vam postane ceo život. Uživajte u tome što radite, ne mora ništa da bude perfektno, važno je kako ćete energiju preneti ljudima. Kako ćete se osećati vi i kako će se neko drugi osećati zbog vas. I na kraju, nemojte da brinete za pare, ne ulazite u ovo zbog love, jer nećete uspeti. Budite iskreni, krenite sa obradama, ali stvarajte i svoj materijal i najvažnije, volite to što radite.

Koji su vam planovi za ostatak leta i neku blisku budućnost?

Gile: Sredinom avgusta nastupamo u Hrvatskoj u Daruvaru na Rock City Festivalu. Imamo dosta naših privatnih zabava na kojima ćemo nastupati, a naši Novosađani mogu da nas čuju ovde po klubovima. Pratite nas na društvenim mrežama, tu ćemo sve objavljivati, pa se nadamo da se negde vidimo.

Strahinja: Vidimo se sutra, u subotu, u Gorskom smešku.

Ceo intervju poslušajte ovde: 

foto: zg_crnjak

Jelena Bursać