FILMOSKOP: BIĆEMO PRVACI SVETA

Dva sata u reketu (Ocena: 6/10)

   Kada je režiser Darko Bajić najavio snimanje filma „Bićemo prvaci sveta“, prva reakcija publike bila je: „Još jedan Montevideo?!“. I taj će upitnik i uzvičnik živeti sve vreme prikazivanja ovog, bezmalo dvosatnog, ostvarenja koje, u isto vreme, govori o prvoj zlatnoj generaciji košarkaša Jugoslavije i onoj koja je reprezentativnu košarku stvarala od nule.

   Dva su očigledna razloga za takav stav. Bajić je angažovao nekolicinu mladih glumaca koji su proslavljeni Montevideom, pre svih Miloša Bikovića, Ninu Janković, Tamaru Dragićević, Aleksandra Radojičića kojima valja dodati i Sergeja Trifunovića.

   Drugo, vizuelni identitet neodoljivo podseća na sportski filmski prethodnik budući da su se kreatori u dobroj meri poigravali digitalnom animacijom, čime je epoha posleratnih i godina u kojima naši košarkaši postaju prvaci sveta, veoma pristojno prenesena do današnje publike.

   No, tu se svaka sličnost završava.

   Glavni lik filma „Bićemo prvaci sveta“ je Nebojša Popović, prvi trener Crvene zvezde i selektor jugoslovenske reprezentacije kojeg, pomalo stidljivo, igra novo ime u srpskom filmu Strahinja Blažić. Uz njega tu su i drugi utemeljitelji jugoslovenske košarke: Bora Stanković (Aleksandar Radojičić), Radomir Šaper (Miloš Biković) i Aleksandar Nikolić (Marko Janketić).

   Priča se vrti oko njihovih napora da podignu košarkaški klub Crvena zvezda i reprezentaciju, a sve pod budnim okom Vladimira Dedijera, visoko pozicioniranog komunističkog političara (igra ga odlični Nebojša Dugalić). Usput nas režiser prenosi u period koji prethodi 1970, u kojoj Jugoslavija postaje prvak sveta na turniru u Ljubljani.

   I tu leži glavna zamerka ovom ambicioznom filmu. Vrhunac priče je osvajanje medalje, a njena osnovica napori slavne četvorke da košarku postave tamo gde je do kraja devedesetih bila – u samom vrh svetskog sporta. To je dobra potka ukoliko režiser drži sve konce u rukama, a Bajić to nije uspeo. Budući da je šampionski tim u filmu dobio mnogo manje vremena, sa sve završnom scenom, kojoj bi publika najviše trebalo da se raduje, gledaoci nisu dobili dobru priliku da se emotivno povežu sa njima.

   Sa druge strane, glavna nit priče teče u poratnim godinama i prve dve decenije pokušaja da se jugoslovenska košarka nametne dominantnim Amerikancima i Sovjetima. Kako ta priča u filmu ne doživljava vrhunac mimo priče o prvim šampionima, stiče se utisak da su obe ostale nedorečene.

   To je, ujedno, i glavni razlog što je film „Bićemo prvaci sveta“ ostao bez očekivanih emocija. Za razliku od Montevidea i Dragana Bjelogrlića koji je priču o prvoj fudbalskoj reprezentaciji romantizovao do te mere da gledaoca iza svake treće scene vreba patos, Bajić u svom filmu emocijama nije dao da se razmahnu. Njegov film je, doduše, satkan od mnogo više činjenica i stvarnih događaja od Montevidea, što ostavlja malo mesta za izmišljene (nepotrebne) romantične minijature.

   A, prilke za to je bilo. Jedan (neoprostivo mali) deo filma govori o sudbini najboljeg košarkaša tih generacija Radivoju Koraću. Žućka u filmu vidimo u svega dve-tri scene u kojima publika ne stiže ni da mu upamti lik, ali Bajić u film stavlja scenu u kojoj se selektor Ranko Žeravica (Sergej Trifunović) rasplače na pomen njegovog imena, dok igrači odlučuju da će Amere pobediti za njega. Žućkova pogibija u stvarnosti do temelja je potresla reprezentaciju i žal za njime bila je zaista velika, što se iz ovih nekoliko scena ne da zaključiti.

  Bajić je mladoj filmskoj ekipi dodao i nekoliko glumaca u najboljim godinama. Sergej Trifunović je odličan u ulozi Koprivice, pokrete i mimiku je „skinuo“ u originalu. Leon Lučev dobro je odigrao oficira KNOJ-a zaduženog da vodi računa o košarkašima, dok je Toni Mihajlovski u nekoliko minijatura briljirao kao radnik televizijske ekipe.

   Čak je i Lazar Ristovski na simpatičan način izneo malenu ulogu Tita. No, i to je bilo dovoljno da starije kolege mlađima pokažu kako se glumi. Od mladih glumaca, možda se najbolje snašao Marko Janketić dok su Blažić i Radojičić zaslužili prelazne ocene. Miloš Biković je ponovo uspešno uspeo da odigra Miloša Bikovića, samo što je fudbalsku loptu zamenio košarkaškom.

   Film donosi i letimičan politički pregled tih decenija, pre svega sliku odnosa države prema košarci. Tu se UDBA i vojska otimaju za igrače ne bi li ojačali Zvezdu ili Partizan, odluke se donose klimoglavom, a porazi ne tolerišu. Bajić je u nekoliko navrata pominjao da je želeo da prikaže neke bolje i lepše vrednosti, u čemu je delimično i uspeo jer je junake predstavio kao gospodu, intelektualce kakvi su zaista i bili.

   Jedino ostaje nejasno da li je režiser, povremeno karikaturalnim prikazom komunističkih prvaka, želeo da žacne tadašnji režim koji i pored toga izgleda ozbiljnije od današnjih. No, to nije Bajićev problem, već društva u koje smo se pretvorili.

   Hoće li „Bićemo prvaci sveta“ imati uspeha kod publike? Svakako hoće. Ali, to mu neće pomoći da se izdigne iznad prosečnosti u domaćoj kinematografiji koja je taman toliko „bujna“ da imamo po nekoliko boljih i lošijih filmova od njega.

Na našoj skali „Bićemo prvaci sveta“ zaslužio je klimavu šesticu.

Petar Klaić