Druga strana Srca

    Osoba koja nazove Srce s druge strane veze očekuje čoveka, a ne psihologa. Ne stručnjaka, već čoveka koji je spreman da sasluša i porazgovara.

   Centar Srce je volonterska, nevladina, neprofitna organizacija koja pokušava da spreči samoubistva i pruži emotivnu podršku osobama u krizi. Svakog dana od 14 do 23 časa volonteri na telefonskoj liniji pružaju potporu osobama koje su odlučile da s njima podele problem. Volonterski posao podrazumeva isključivo slušanje, bez saveta kako da reše određeni problem. A, ko sluša volontere?

   Milena Jerkov Bibić devet godina radi u Srcu i kaže da se volonteri tamo generalno prijatno osećaju, ma koliko se posao na prvi pogled čini zahtevnim i emotivno teškim.

   "Pre mislim da je posao lep i da zadovoljava čoveka, nego što je stvarno težak. Nekada se stvarno dese situacije koje mogu da budu teške ali postoje načini na koje ih prevazilazimo. I sistem podrške funkcioniše tako da ništa ne nosimo kući, prosto, sve ostaje među volonterima, među ljudima koji su deo Srca.“

   Koliko se volonteri zadržavaju u Srcu?

  - To je teško pitanje. Mogu da kažem u svoje ime, ja sam se u Srcu zadržala devet godina. Neki ljudi se zadržavaju kratko, u pitanju su uglavnom studenti, a neki se zadržavaju i 25 godina, zavisi. Ali svako je dobrodošao da se zadrži onoliko koliko misli da treba, s tim što je minimalni volonterski staž godinu dana.

   Sve što je potrebno za volontiranje u Srcu jeste da imate 18 godina, nije bitno koje ste struke i čime se u životu bavite. Bitna je volja i želja da se pomogne drugima, spremnost da se prihvate ljudi takvi kakvi jesu, a bitna je i želja da se pripada timu koji pomaže. 

Koliko je teško prilagođavanje poslu ukoliko volonter ne studira psihologiju ili se ne bavi njome?

  - Prva se ne bavim time. Odnos studenata i ostalih je otprilike 50:50. Prirodno je da se studenti psihologije lakše odlučuju za volontiranje, ali osoba koja nazove Srce u svakom slučaju očekuje s druge strane veze čoveka, a ne psihologa. Ne stručnjaka, već čoveka koji je spreman da sasluša i porazgovara. Ljudi se vrlo brzo prilagode tome nakon obuke i rada uz superviziju starijih kolega volontera.

Da li su volonteri doživeli da se susretnu sa neprijatnim sagovornicima?

  - I bes je legitimna emocija. Ljudi imaju apsolutno prava da budu ljuti i iznervirani, bilo to našim radom ili nečim drugim, tako da se takve situacije svakako dešavaju ali i na njih znamo da reagujemo i to nije ništa strašno. To je kao da se naljuti neko u vašoj okolini, zar ne?

   Jovana Gvozdenović takođe volontira u Srcu. Pored želje da pomogne nekome ona ima i lične motive:

  - Kada sam počela da volontiram uopšte nisam bila svesna činjenice koliko ću dobiti ovim iskustvom. Naučila sam da otvorenije razgovaram, pažljivije slušam, koliko, u stvari, uopšte znači da u svakom trenutku postoji neko s kim možete potpuno otvoreno da razgovarate o čemu god i da se taj neko uvek trudi da razume i pruži vam podršku.

Koliko je volontiranje stresno?

  - Zavisi od samog poziva. Neke teme mogu da padnu teže nekim volonterima, ali to nije ništa s čim ne možemo izaći na kraj. Mislim da je dosta stresnije u početku, kada smo nesigurni, kada više razmišljamo o tome da li smo dovoljno dobri ali to vrlo brzo iščezne jer se skoncentrišemo na to šta nam osobe koje zovu pričaju. 

Kako se nosiš sa tim u toku i nakon posla?

  - Šta god da se desi, ako nam neki poziv teško padne uvek postoji kolega u smeni s kojim možemo da razgovaramo i sve se to dešava u centru Srce. Ne iznosimo te priče napolje.

Vi ne dajete savete već samo pričate sa strankama?

  - Često u mejlu, pogotovo mladi, očekuju neke savete ali mi ne poznajemo te osobe i bilo bi jako neodgovorno da im govorimo šta treba da urade. Drugo je kada ti nekoga poznaješ, pa znaš kako treba. Ovako, čuješ jednu stranu priče, pričate kratko vreme i ne možeš da znaš šta je najbolje za tu osobu u tom trenutku.

   Onda se neki pitaju "pa čemu onda to?” Osoba kada ispriča ili opiše svoj problem u mejlu može i sama da ga sagleda, da vidi šta je srž tog problema i možda uvidi da ima više mogućnosti ili rešenja. Kada je problem u samoj osobi, onda se problem često samo vrti u krug, a kada ga ona distancira od sebe, može da ga sagleda. Čim pričaju o problemu ljudi često shvate šta bi moglo biti rešenje. Ili ih pitanja koja mi postavljamo navode na drugi način razmišljanja, zaključuje Jovana Gvozdenović.

Jelena Mijatović