Usamljene praznici uvek više pogađaju

Centar Srce je proslavio je 25 godina u zgradi Rektorata novosadskog Univerziteta. Organizacija koja je osnovana kako bi pomogla učesnicima ratova u bivšoj SFRJ izrasla je u jednu od respektabilnih institucija za prevenciju suicida i pružanje emotivne podrške. Direktorka centra Tanja Bokun za Oradio kaže da su u dve i po decenije pomogli hiljadama ljudi da lakše prebrode sopstvene emotivne krize.

Počeli ste kao udruženje koje pomaže učesnicima rata. Kroz šta ste sve prošli od tada do danas?

Počeli smo 1991. godine kada je veliki broj mladih odlazio iz Novog Sada na ratište u bivše republike SFRJ sakupila se grupa studnata sa psihologije i medicine sa željom da im pomogne. Brzo im je postalo jasno da to nije jedini problem sa kojim se ljudi suočavaju. Pojavio se veliki broj izbeglica, pojavio se veliki broj ljudi koji su na drugi način time bili pogođeni i počeli smo svima da pomažemo. A, onda razvijajući saradnju sa sličnim organizacijama u svetu shvatli smo da i u najbogatijim državama postoje ljudi koji imaju probleme sa mentalnim stanjem.

Tako smo postali Centar za intervenciju u krizi. Već 22 godine deo smo deo međunarodne mreže koja obuhvata 37.000 volontera. Sama ta činjenica da smo volonterska organizacija nešto je što je najviše evoluiralo. Prvih godina su nas gledali kao diletante i amatere, a danas na 25 godina našeg postojanja mi smo organizacija koja drži predavanja na fakultetima, srednih školama, lekarima i mislim da smo postali relevantni i da je to naš najveći uspeh.

Za sve ovo vreme koliko je volontera prošlo kroz Srce?

Budući da smo sada svodili račune imam skoro tačan podatak. Kroz naš centar prošlo je oko 260 volontera. U poroseku smo imali deset volontera svake godine.

Tanja Bokun

Šta je potrebno da neko od nas postane volonter centra Srce?

Najvažnije je da nisu potrebna neka specijalna znanja i iskustva. Mi najviše vodimo računa da naši kandidati imaju dobre osobine da vidimo koliko su spremni da saosećaju sa drugima, da se užive u probleme, da imaju preko 18 godina, da imaju određeni stepen sopstvene mentalne stabilnosti i da im se u poslednjih šest meseci nije desilo nešto traumatično. Sve ostalo oni nauče kroz naše obuke pre nego što dobiju pravo da razgovaraju sa ljudima u potrebi.

Koja su to razdoblja u godini kada vaši volonteri imaju najviše posla?

Poslednjih godina smo konstantni u broju poziva u svakom mesecu. Ali, kao svuda u svetu i kod nas su praznici ti kada nas ljudi najviše zovu. Tada je najviše onih koji se osećaju usamljeni, odbačeni, kada posmatraju ljude koji slave i onda taj jaz između onih koji su zadovoljni svojim životom i onih koji nisu postaje sve veći. Dosta poziva imamo i kada se dešavaju temperaturne oscilacije.

Da li je pojava društvenih mreža doprinela, na dobro ili loše, povećanju ili smanjenju broja ljudi kojima se to događa?

To je teško reći, ali je činjenica da broj samoubistava opada već deset godina. Postoji i blaga tendencija pada u svetu. Informacije se brže i lakše prenose, a to važi i za dobre i za loše informacije. Sa loše strane mogu navesti drastičan primer vezan za tinejdžere između 15 i 19 godina koji preko interneta dogovaraju kolektivna samoubistva i žele da to ritualno učine u istom trenutku. To je ta negativna strana. Sa pozitivne strane, mi kao organizacija koristimo društvene mreže, komunikaciju preko maila i četa i mnogo lakše informacije o našem radu širimo na taj način. Kako su mladi na mrežama sveprisutni, mnogo lakše dolaze do nas.

Zahvaljujući čet servisu dobili smo potpuno novu kategoriju ljudi koji nam se javljaju. Od 1.500 javljanja mi smo sada došli do preko 4.000 razgovora godišnje. Mladima takav način komunikacije više odgovara jer imaju veći stepen anonimnosti i lakše se odlučuju da zatraže pomoć.

Da biste pomagali ljudima treba da imate ozbiljnu dozu altruizma u sebi. Vidite li taj altruizam inače u društvu u Srbiji?

Altruizam je izgleda malo sakriven. Dobri i pošteni i humani ljudi postoje, ali nisu toliko glasni i ne dolaze do izražaja kao ovi drugi. Nama se na svaki konkurs javi stotinjak ljudi iako znaju da za to neće dobiti nikakvu nadoknadu. Njih uvek treba promovisati jer teško bivaju vidljivi pored svih problema u društvu.

P. Klaić