Veronautika o životu

Nedavno sam s jednim prijateljem razgovarao o pesmama Nikole Vranjkovića. Rekao mi je da ga ceni, ali da ne može da ih sluša. Depresivne su, kaže. Ne voli takvu muziku.

Ne znam koliko sam puta u životu čuo tu, veoma površnu ocenu o Nikolinim pesmama. I uvek sam se, za bezmalo četvrt veka koliko ga poznajem, pitao šta je to što ljude navodi na tako banalno razmišljanje. Već dugo znam i odgovor, ali se i dalje pitam. A odgovor je jednostavan. Te pesme nisu depresivne, one su život.

Život, kakav većina nas živi na ovim prostorima, stoput ispričane priče, kako kaže Nikola. Život kakav vidimo čim otvorimo oči, pogledamo oko sebe, uđemo u lift, sednemo u prevoz, zakoračimo na ulicu, stanemo u red ili uključimo kompjuter. Koliko god želeli da pobegnemo od njega na neko drugo mesto, nemoguće je. Opori, melanholični život je tu. Radost, tuga, pobede, porazi, osećanja, strahovi, poverenje, izdaja, sva ta prolaznost vremena i povezanost nepovezanog, sve je tu. Bežali ili ne od tog vetra iznad nas, vidimo ga i udišemo stalno.

Nikola sve to vidi toliko jasno da mi svako slušanje neke nove pesme stvara utisak da bih je isto tako napisao. Da umem da pišem, ja bih o ovome pisao baš na taj način. Sve ove reči bih upotrebio. Uvek to pomislim.

I tu negde valjda leži odgovor na pitanje otkud tolika privrženost njegove publike. Nikada na domaćoj sceni nisam video da se ljudi u toj meri prepoznaju i poistovećuju sa pesmama nekog autora. I ranije dok je to bio Block Out, podjednako kao i sada kada ih Nikola izvodi sa svojim bendom. Oni dolaze na koncerte i uče pesme napamet čim se pojave na Jutjubu, zato što u njima vide svoj život. Zato što te pesme od ljudi neminovno traže da promišljaju o sebi, o svom okruženju, o svojim bližnjima, o emocijama, o vremenu koje utrne što ne izleči. I bez obzira na to koliko su ih puta do sada čuli, to su pesme koje nikada ne dosade.

Na "Veronautici" nam je bar polovina pesama od ranije poznata. Uglavnom sa koncerata, neke su stare gotovo deceniju i više, ali deluju kao da su danas napisane. "Fotelja", na primer. Ili "Dve hiljade i kusur godina". Ili "Zadrži svoj dah", možda više od svih drugih. Ne znam da li sam ikada pisao prikaz albuma na kome se nalazi pesma koja mi je spasila život, kao što je to ova pesma učinila. U vremenu nekih teških ličnih lomova. "Bez nade i straha nema pobeda", samom sebi sam govorio.

Opet, Nikola tako savršeno secira život oko nas jer ga vrlo često posmatra iz vizure Dunava. Ili Tise, u poslednje vreme. Svako ko je ikada izašao na reku zna taj osećaj – kad pogledate vodu ispred sebe život se okrene za 180 stepeni. Sav taj težak miris čokolade i dalje je tu, samo je perspektiva drugačija. Pa i promišljanja o odnosima, o ljubavi i mržnji, očekivanjima, inatu, dosadi, ćutanju, izdaji, ljubomori, miru, besu i svemu ostalom što čini život. I zato je Dunav Nikoli i beg i inspiracija. Zato se Dunav prepoznaje u svakom tonu na ovom albumu. Zato se album uostalom i zove Veronautika. I zato su tu i korito i katarka. I vožnja srednjim Dunavom. Sve te minijature s Dunava, kao vreme za razmišljanje, kao disanje, hvatanje vazduha... Kada to doživite, svaku Nikolinu pesmu slušaćete drugačije.

Na kraju, srećan sam što je Nikola konačno završio album. Pokazalo se da i njegov perfekcionizam ima granice i da taj strah od samog sebe nema nikakvog opravdanja. Pesme konačno odlaze na svoj put, knjiga se istovremeno otvara i zatvara.

Kad misliš gotovo, a ono počinje tek...

Predrag Novković