Ništa ne treba shvatati preozbiljno

Stefan i akustični gadovi je grupa od nekoliko umetnika koji su glumci, muzičari, stendap komičari i sve to u isto vreme. Njihov nastup je sve samo ne običan, a teme u njihovim pesmama ne znaju za cenzuru. Kažu da su tu da prosečnog člana publike rasterete svih društvenih tegoba kroz komično - muzičku katarzu. O toj katarzi smo pričali sa glavnim pevačem, kompozitorom, tekstopiscem i gitaristom Stefanom Ostojićem.

Foto: privatna arhiva

Vi ste grupa umetnika koja se veoma dobro zabavlja na sceni kombinujući ozbiljno i neozbiljno. Kako ste uopšte došli na ideju da spojite sve to što vi radite i znate u performans koji nije toliko često moguće videti?

Kada sam došao na Akademiju, već sam imao nekoliko pesama koje sam svirao na gitari i onda sam to tako izvodio na rodbinskim okupljanjima, drugarima, užem krugu ljudi. U jednom momentu to sam odsvirao kolegama na klasi i oni su odmah rekli da treba da napravimo bend. Bio sam malo sumnjičav, ali se vremenom nakupilo dovoljno ljudi. Baš smo čudna ekipa, koja se odlično kapira u toj čudnosti. Teme koje radimo su nesvakidašnje i trudimo se da sve to bude što luđe. Evo sada već šestu godinu sviramo zajedno i to kada se okupimo, jer smo sa svih strana. Sada to kreće malo češće, sviramo i na Uličnim sviračima.

Jednom si rekao da o ozbiljnim stvarima pišete vrlo neozbiljno i o neozbiljnim stvarima pišete vrlo ozbiljno. Koliko je vama zabavno, s jedne strane i teško s druge, da na taj način pristupate temama?

Jako je zabavno, zato što postoje neke norme u našim bendovima i tekstovima koje mi baš volimo da ismevamo i baš volimo da se igramo s njima. Naročito sa silnim ljubavnim temama. Sve te šablone koje svakodnevno gledamo i slušamo, volimo da uzmemo i da se poigramo sa tim. Kada hoćemo neku ozbiljnu temu da uzmemo, kao što je naša pesma o Sirijcima ili o raku, onda smo jako obazrivi i treba mi dugo da napišem takvu pesmu. Treba da bude i smešno i zabavno, a da opet kaže nešto. Da ne bude samo ha ha, već da neko nakon njenog slušanja i razmisli o tome što je čuo.

Kada izvodite neku pesmu, to izgleda kao da ste svi proživeli tu neku situaciju, kao da ste svi isto radili na produkciji. Šta sve zapravo stoji iza te jedne pesme koja izgleda tako sinhronizovano na sceni?

Ono što je nama važno, kada god neko nov ulazi u bend ili menja nekoga, je da se kapiramo i da smo svi nekog sličnog kvaliteta ludila. Važno je da svi shvatamo zašto te pesme postoje i zašto o tim stvarima treba pevati. Zašto treba pričati o guzi pozadi ili o nizbrdici i o tako čudnim stvarima. Pored toga, većinom smo glumci i onda nam je nekako već urođeno da saosećamo sa rečima i da ih proživljavamo na sceni. Tematski, kada pišemo pesme, biramo da bude nešto što stvarno mislimo. Imamo, na primer, pesmu "Vruće pecivo", koj peva o tome kako u pekari kada god pitamo da li je nešto vruće, oni kažu da je sve sveže, a dobijemo hladno. I to nas je sve izluđivalo, da smo na kraju napisali pesmu koja je postala baš popularna.

Znači osim talenta i rada, u umetnosti treba i iskrenosti. Koliko procenata ona zauzima?

Mnogo. Bar 60-70 odsto. Prvo treba da bude to. Jednom sam probao da sviram sa nekim klasičarima i to zvuči genijalno. Stvarno zvuči neverovatno, ali se ne oseća taj žar, ta energija. Mislim, ništa protiv klasičara, nego ima ljudi koji ne kapiraju te ideje, taj odnos i zašto treba pevati o tim stvarima na takav način. Zato je vrlo važno što imamo ekipu koja sve ovo radi srčano i koja je iskrena u tome, stavrno to oseća. Nikada nismo potpuno uvežbani, ostavljamo malo prostora. Recimo bend nikada ne zna kada ću ja da viknem, ajmo sad solo gitara. To održava atmosferu i publici to bude uzbuđenje.

Postoje li stvari o kojima ne možeš da se zezaš?

Ne, nema šanse. Znači, kada smo uspeli da se zezamo sa rakom, može sa svim. Ja se baš trudim da svojim pesmama zagrabim sve ono za šta bi rekli da se sa tim nikada ne možeš zezati, a naravno da može. To je ono što mi zapravo hoćemo da kažemo, da ništa ne treba shvatiti preozbiljno. Nemamo ni toliko vremena za to. Kada generalno pogledamo, sa neke velike daljine, tu je neka mala zemljica, gde su neki ljudi i žive i nešto se muče i nerviraju oko gluposti, umesto da se zezaju.

Različito vas ljudi opisuju i vrlo je zabavno gledati kako vas ljudi doživaljavaju, ali kako bi ti opisao Stefana i akustične gadove?

Rekao bih da smo grupa mladih muzičara u pokušaju, koji žele da kažu nešto što se inače ne sme reći i da se na taj račun vrlo ozbiljno zezaju.

Intervju sa Stefanom možete poslušati u plejeru:

J. Božić