Nadam se da će muzika i dalje postojati

Beogradski muzičar, producent i pesnik Nikola Vranjković objavio je nedavno trostruki album "Biološki minimum" (Multimedia Music) koji je snimljen uživo u decembru 2019. godine na koncertu u Kombank dvorani. Ovo impozantno izdanje sa čak 27 pesama sluša se krajnje intimno, a 198 minuta muzike slušaocu protekne poput sopstvenog filma u glavi, scenarija koji se ni ne mora dogoditi. To je san koji se iznova može prizivati, prepravljati, štrihovati ili na kraju krajeva spaliti. Ono što stoji kao zaključak jeste činjenica kako je "Bilološki minimum" zapravo Vranjkovićev maksimum u protekloj godini koju bi, na neki način, trebalo zaboraviti. Neka njena svetlija strana onda bude i ovo muzičko izdanje.

Da li si, na neki način, održao jedan veliki nevidljivi koncert ove godine, kroz ovaj trostruki živi album?

Sada kada vidim koliko je ljudi je u par dana došlo ispred moje zgrade u Beogradu po diskove, jasno mi je da se taj koncert dogodio. Ili se on odvija danas ili sutra u stanovima ljudi koji su zapravo i održali moj bend poslednjih nekoiko godina. Taj trud koji smo mi uložili, da bi došli do ovog nivoa, zaista je veliki i sam ne znam da li smo mi mogli više od toga. Mi smo se na ta dva poslednja koncerta u Kombank dvorani stvarno bavili zvukom, svetlom i scenografijom, a to je nivo do kog sam ja konačno želeo da dođem. Postoji nekoliko stvari koje jedan veliki koncert čine uspešnim i "zapamtljivim". Osim tog straha koji se sada javlja zbog pitanja da li ćemo uopšte više svirati takve velike koncerte, pojava ovakvog dugosvirajućeg albuma ga ipak malo svodi na stanje koje može da se podnese. I ja ga pustim povremeno, bez obzira na to što sam ga intenzivno miksao poslednjih osam meseci, sa raznim fazama sreće i nesreće. Nemam mnogo zamerki za tehničke stvari, a mi nismo želeli ništa posle da nasnimavamo. Tako su tu ostali neki vokali u kojima sam zaboravio početak strofe ili sam permutovao tekst... To mi je sve sada još simpatičnije.

Da li su pesme na albumu poređane onako kako ste ih svirali na koncertu?

Skoro sve pesme smo poređali. Možda smo pretumbali dve-tri numere, a morali smo da izbacimo jednu. To je bila pesma "Sekira". Taj koncert je počeo pod radnim svetlom, dok je publika još ulazila u salu. Znaš, publika na domaćim koncertima voli da dođe 10-15 minuta kasnije kada su sedeći, a između pola sata i sat kada su stajaći koncerti u pitanju. Mi smo i to ulkalkulisali, ali smo onda jednostavno pripremili taj trenutak, neku siromašnu kopiju onog velikog početka Pitera Gebrijela u beogradskoj Areni. Znači, svirali smo pred publlikom koja nije znala da li je u pitanju tonska proba ili koncert. Neke pesme smo rasvirali i produžili (Bunar želja, Dan koji nikad nije došao, Suteren...).

Dan koji nikad nije došao

Neke tvoje kompozicije imaju skoro trideset godina. Kako ih doživljavaš danas, posle toliko vremena?

Neke doživljavam, a neke ne doživljavam. Više ih tehnički ispevavam i to na način iz perioda demo snimaka za Block Out. Tu su tekstovi koje i dalje čitam, zbog jedne ili dve reči koje mi stalno pobegnu. Mu ovoj postavi zajedno sviramo sedam godina. Sve već jako dobro funkcioniše i nemam više nedoumica. Vraćam se izvornim idejama, kako sam u sobi pevao te moje pesme, sa akustičnom gitarom. Osnovni razlog zašto nas publika prihvata je zaključak da nam veruje. Mi smo zaista iskreni u sviranju i ja u pevanju. I kada je loše i kada je dobro. Sada sam siguran da tu ne treba menjati puno stvari, više treba da se nadamo da će muzika i dalje postojati i u Srbiji i u svetu. Čak i da iz ovih poluzatvorskih uslova stvaramo još. To je poslednja stvar koja može da nam bude uskraćena. I dalje imamo tu mogućnost da sviramo, snimamo, pišemo... To niko ne zna. Meni su i optimisti i pesimisti već pomalo smešni i malo me nerviraju. A ja ne znam ko sam.

Koliko ti prija ta velika postava na sceni?

Osam članova je povremeno – u najvećoj postavi. Ne smeta mi toliko ljudi, jer sam ih pažljivo birao. To su muzičari koje jako dugo znam, skoro sve sam ih davno snimao, družimo se i privatno, a neki su mi pomogli u situaciji kada je bilo teško oformiti bend ponovo. Jer, nisam želeo još jednu kopiju prošlog benda, niti me je interesovao prosti "kaver scenario". Ti isti ljudi su mi pomogli i da nove ideje sprovedem u delo. To se sve čulo na "Veronautici", bio je to težak studijski eksperiment, na raznim lokacijama smo ga snimali... U tim momentima smo svi bili samokritični, na projektu je učestvovalo skoro dvadesetak muzičara. Tada mi je sve vreme u glavi bio onaj album "The Seer" benda Svons, koji mi je otvorio vidike, da sve može. Drugo je pitanje kako će publika da shvati takve promene, ali što manje razmišljaš o publici, to imaš više šanse da te ona prihvati jer si iskreniji. Volim da svi sedimo na bini u prvom delu koncerta. To mi je jako bitno za koncentraciju, a ekipa je baš kompaktna. Miloš Momirov na mikseru, Arsa Zlatković na svetlu, Sale Ivanović sa njegovim scenografijama... Svaki koncert je problematičan zbog te dužine nameštanja, a ja sam poprilično naučio da uživam na svojim nastupima. Eto, sada smo ovu godinu preskočili i nadam se da će to biti samo jedna godina pauze.

Definitvno su tvoji koncerti tehnički dosta zahtevni?

Dva koncerta za redom, sa ovom postavom, radili smo u beogradskom Domu omladine pre dve godine i jedva smo odsvirali taj drugi koncert. To ne bi trebalo da bude problem, sve je već namešteno, ali se neverovatna količina energije potroši u toj interakciji sa publikom. Znaš, kraj godine je, kao da sve što ti je ostalo izvrneš iz džepova. Sve si izvadio, zasukao rukave i onako kao Đoković šalješ srca na sve strane, bez obzira na to da li su tribine pune ili prazne. Ne umem da opišem taj osećaj potpuno, ali je on dragocen i nešto zbog čega vredi svirati. Barem kada je moja publika u pitanju.

Sam proces miksanja i produciranja albuma zaista je bio zahtevan. Pogotovu ako ceo radni prosec povežemo sa ovom godinom u kompletu. Da li si imao neku ličnu mantru koja ti je olakšavala realizaciju tog teškog zadatka?

Jesam, naravno. Kada je u martu krenuo taj haos sa epidemijom, ja sam se sa familijom preselio u Krčedin, a onda sam tamo počeo da praktikujem te sešne sa Ivanom Petrovićem. Već sam imao ideju da tamo napravim kućni, mobilni studio. Petrović je dolazio sa kompjuterom i sigurno smo 70 odsto albuma miksali u tom okruženju. Kada je lepo vreme, gledamo u Dunav i radimo, a kada je vreme loše, sedimo u kućici i radimo. Nekad i na običnom kasetofonu. Ceo proces je bio sličan editovanju i miksanju "Veronautike". Par puta smo se mojim brodićem spuštali do ušća Dunava kod Slankamena i onda tu editujemo, na smenu. Neko vozi, neko se zeza, a jedan krvnički radi po tri sata. Neke stvari su se tu dešavale po prvi put i želeo sam da tako bude. Ono što znam, prilikom sledećeg snimanja, to je da ćemo se izdvojiti u neku takvu sredinu. Imam u opticaju još dve, tri lokacije na kojima bih da radim. Pokušavao sam da iz cele te nove, glupe situacije, napravim nešto po principu slogana Žike Milenkovića koji glasi "Evri defekt mast bi efekt!".

8 i 30

Da kažemo nešto i o vizuelnom ugođaju albuma. Miroslav Majkić (autor slike sa omota) je ove godine naprosto eksplodirao kao slikar. Na koji način si ti doživeo tu njegovu umetničku stranu?

Ja prevashodno njega jako volim. Mi smo prijatelji dugo godina. Volim taj njegov humor, čak i tu njegovu zadrtost. U pitanju je specifičan andergraund umetnik, čovek kojem nikada nije padalo na pamet da izađe iz tih okvira – a mogao je hiljadu puta. Nas dvojica pecamo zajedno, pričamo o muzici... Siguran sam da je slikanje prelomilo puno stvari u njemu, odjedanput je počeo da se bavi time. Ja sam onako, iz prikrajka, na Fejsbuku ispratio tih nekoliko prvih akvarela, a onda je to krenulo da buja, da se množi, da raste u neverovatan broj fantastičnih slika. Ja se u slikarstvo ne razumem. Obišao sam dosta svetskih muzeja, ali kao laik za slikarstvo jedino što sam naučo je da slušam svoje telo i dušu, šta ja osećam kada gledam neku sliku. Bez obzira na to da li su u pitanju veliki ili mali autori. I tako je Bandar (Miroslav Majkić) jedno veče okačio sliku u koju sam se momentalno zagledao i sledio. Onda tek nisam znao šta da radim, pa sam slikao telefonom ekran kompjutera i dugo gledao tu fotografiju. Brže-bolje sam mu se javio, a naš razgovor je tekao otprilike ovako:

Nikola: Brate, ovo je naslovna strana mog albuma!

Gos'n Bandar: Daj brate, nemoj da me zajebavaš?!

Nikola: Pa ja te ne zajebavam, ako ti to dozvoljavaš.

Gos'n Bandar: Ti nisi normalan. Meni je to najveća čast u životu!

E sad, tu je bio najveći problem. Ja sam sa dizajnerom Markom Prokićem već bio završio omot albuma. Moram sad da mu javim, pre svega da smislim diplomatsku priču kako da čoveku, koga maltretiram oko omota, kažem "Izvini, ali ti više nemaš naslovnu stranu". I tako sam Prokiću forvardovao fotku i posle dvadesetak minuta dobijam odgovor: "Brate, ovo treba da ti bude naslovna strana".

Sa kojim nadanjima ulaziš u novu godinu?

Ne ulazim nikako. Zapravo, ulazim samo sa željama koje su izuzetno skromne i obične. Izgubio sam neke drage ljude za jako kratko vreme i nadam se da će, makar po tom pitanju, stvari krenuti na bolje i da će se običan život vratiti u normalu. Voleo bih da ljudi budu zdravi i da može da se svira. Čini mi se da smo u toku ove godine naučili da možemo da funkcionišemo i u mnogo gorim uslovima. Ne bih samo voleo da počnem da mislim na to šta sve može da se dogodi, a da je ovo samo početak. Ovo je, po meni, samo kraj nečega, nadam se, što možda i nije moralo da se desi. O tome će se pisati i pričati dugo, a bilo bi lepo da iz ovog što se zove glad, kuga, rat ili šta god drugo već, izađemo bez ikakvih ekstremnih želja.

Razgovor sa Nikolom možete poslušati ovde:

Dušan Majkić

Fotografije: Nemanja Đorđević