Darkwood Dub: Muzika za buntovnike i intelektualce

Na predstojećem Koncertu godine, posle nekoliko godina pauze, ponovo će svirati i beogradski bend Darkwood Dub. Sa frontmenom Dejanom Vučetićem Vučom razgovarali smo o njihovoj muzici, konotacijama koje Koncert godine nosi, publici, njihovoj žanrovskoj fuziji, daljim planovima i alternativnoj sceni.

Na kraju stoji i intervju u audio formi, pa ako želite - poslušajte!

Foto: Aleksandar Zec

Darkwood Dub je u Novom Sadu u poslednje vreme svirao uglavnom na otvorenom, koliko će ovaj koncert biti drugačiji?

Nemamo običaj da se posebno prilagođavamo listi bendova koji nastupaju sa nama, jer verujemo da svako ima svoj izraz i lični pečat i samim tim je dovoljno da svoju različitost pokaže. Mi smo stari iskusni rokeri, sviraćemo ono što i inače sviramo, a to je tehno. Šalim se, najčešće se desi da pred sam koncert napravimo set listu po trenutnoj insipiraciji i čini mi se da to uvek upali.

Koncert godine je, pored rokenrola, imao i antirežimsku konotaciju. Koliko je to i sada vidljivo i realno?

Rokenrol kao kulturni pokret ima svoje temelje u kontrakuluturi, buntu protiv establišmenta i uopšte borbi protiv društvenih anomalija i nepravdi još od hipi pokreta, pa se kroz rokenrol zaista provlači politički stav. Mi smo u svojoj muzičkoj karijeri imali jasno artikulisane političke stavove, što nam je u nekim prilikama stvarimo pomoglo, u drugim odmoglo, pogotovu devedesetih kada smo bili mladi. Svirali smo na raznim turnejama za slobodu novinara koji su bili zatočeni u vreme Slobodana Miloševića itd. Sve može da bude sa političkim kontekstom, ali i ne mora i to sve zavisi od umetnika koji nastupaju. Jedne godine verujem da Koncert godine može da ima malo jaču političku poruku, a druge ne mora.

Darkwoodi spajaju žanrove za koje se mali broj bendova usuđuje da spaja i to radite vrlo uspešno, odnosno, dostigli ste vrhunac u muzičkom, ali i u tekstualnom smislu. U kom ćete se pravcu dalje razvijati?

Teško je predvideti pravac tog kretanja u estetskom smislu. Naša početna ideja je bila da ne zarobimo sebe ni u jedan žanr, što je, mislim, u najširem smislu reči pank. Zato smo posle prvog albuma koji je bio bučan i energičan, napravili "U nedogled" koji je potpuno bez distorzije, smiren - hteli smo da istražimo drugu krajnost. Tokom ovih 25 godina se naše muzičko istraživanje dešavalo uvek spontano i nama je u muzici najuzbudljivije da istražujemo prostranstva u kojima do sada nismo bili.

Ove godine je 20 godina od vašeg prvog albuma, a sledeće će biti isto toliko od albuma "U nedogled" koji vas je i probio. Da li nameravate da obeležite ili date značaj tim jubilejima?

Treba obeležavati godišnjice, svaki mogući album ima dvadesetogodišnje remasterovano izdanje i ja kao ljubitelj muzike volim to i svako prošireno izdanje svakog omiljenog albuma sam se potrudio da nabavim. Ali, mi smo isuviše inertni i lenji da se bavimo time… U stvari, nismo lenji nego smo preokupirani drugim aktivnostima koje su nam mnogo važnije u ovom trenutku da bismo se posvetili tome. Svakako postoji ideja da u nekom skorijem trenutku uradimo što je više moguće od ovog našeg kataloga u vinilu, ali ne znamo da li da idemo redom ili unazad ili s koje strane da krenemo, pošto imamo puno muzike a treba se time baviti. Biće, nadam se.

Koliko je za vas bitna mlada publika?

Jako bitna. Istorijski gledamo rokenrol je kultura mladih. U Americi su shvatili da je rokenrol biznis onda kada su videli koliko tinejdžeri troše novca na ploče. Mi smo muzika za decu buntovnike koji po pravilu izrastu u intelektualce, tako da smo zadovoljni učinkom i uticajem, ako postoji. Ima i mnogo dece koja slušaju Darkwood Dub, male dece kojima je to super i meni je to najbolja publika. Buduća publika je najbolja publika.

Svi članovi benda se bave i još nečim drugim, pored muzike. Od čega zavisi koliko može da se zaradi od muzike kod nas?

Muzika je na neki način jedna vrsta sezonskog posla, pošto se ranije, dok nije bilo toliko festivala u Srbiji i regionu, mnogo više koncerata odvijalo preko godine, a leti nije bilo aktivnih svirki. Pre desetak godina se to potpuno okrenulo. U principu, teško je živeti od bavljenja beskompromisnom muzikom. Malo smo tržište, jednostavno, nema mnogo ljudi koje ovo što mi radimo zanima. To nije medijski prisutna muzika, ne iskačemo iz frižidera i televizora, a opet nije u pitanju nikakav elitizam, već jednostavno kontrakultura. Mi smo zadovoljni posetom, zadovoljni smo time što na svakom našem koncertu ima novog mladog sveta koji nije bio ni rođen kada smo počeli da se bavimo ovim.

U poslednje vreme ste nastupali na festivalima koji su namenjeni omladini ili ih mladi organizuju, kao što je Kikindski omladinski festival. Šta misliš o današnjoj alternativnoj sceni, koliko je drugačija u odnosu na devedesete kada ste vi počinjali?

Mladi nas vole i zovu, ima i starijeg sveta na našim svirkama, ali oni su pozadi. Prvi redovi su zaista mlad svet, što i nas same podmlađuje. Ovde je uvek bilo talentovanih muzičara i dobre muzike, a sad ih ima dosta i to veoma dobrih. Uslovi su danas u mnogo čemu olakšani za medijski prostor, imaš društvene mreže, Youtube i jednostavno je snimiti album. Potreban ti je računar, par mikrofona i zvučna karta i možeš da uradiš nešto što je nama kad smo počinjali bilo nezamislivo. Tada si mogao da snimiš debi album ako pobediš na Zaječarskoj gitarijadi pa dobiješ to kao nagradu ili da skupljaš pare godinu dana. Danas je to mnogo mnogo lakše i zaista ima super mladog sveta koji je zainteresovan za rokenrol i fura taj fazon.

Možeš li da nam ispričaš anegdotu sa nekog nastupa?

Anegdota ima baš puno, zanimljive su neke koje pamtiš jer su ekstremne. Prve koje se uvek setim je anegdota kada sam na Zaječarskoj gitarijadi na bini slomio nogu već u drugoj pesmi, a nastupili smo revijalno sa sedam pesama. Bio sam ubeđen da sam je samo uganuo, odmah mi je otekao zglob, ali sam bio u fazonu - uganuo sam nogu i nekako sam u grču nastavio. Dok je to još bilo toplo bilo je ok, ali posle nekoliko sati puta do Beograda, pokušao sam da izađem iz kombija i tada sam shvatio da nešto nije u redu. Naredne tri nedelje sam proveo u gipsu… Imam bezbroj zanimljivih i šaljivih anegdota, a ovo je bila horor anegdota.

Jasna Žugić