U društvu se lakše trči

Trčanje je zgodan izbor za rekreaciju, naročito u urbanim sredinama, jer nije tehnički zahtevno, ne iziskuje puno priprema i čovek može sam da vežba kad god nađe vreme. Ali, tu je i glavni problem - kako se motivisati? Kako da sam sebe nateraš da napustiš toplo mesto ispred televizora i kreneš na  trčanje? Postoji rešenje i jako dobro radi. Spontano organizovane grupe rekreativaca koji se međusobno hrabre i motivišu. Tako su nastali i "Trkači - Novi Sad". Ovo je priča o njima.

Četrvtak je, osam uveče, standardno vreme za "Trkače". Na Đačkom igralištu, u skoro potpunom mraku, naziru se siluete dvadesetak ljudi. To je standardan broj rekreativaca koji se, preko Fejsbuk grupe "Trkači - Novi Sad" okupljaju tri puta nedeljno i to već deset godina. Sve je inicirala jedna devojka koja je tražila društvo za trčanje, ali u prvo vreme to nije funkcionisalo. Kasnije se uključio Nenad Jovanović Šone, osmislio program treninga i grupa je zaživela, a trkača je sve više. Iako su većina članovi Atletsko – rekreativnog kluba "Fruška Gora" to nije uslov za trčanje. Ima ovde i potpunih početnika, kao i iskusnih dugoprugaša, triatlonaca, biciklista ili planinara.

"Prilagođeno je svima, da svako može da odradi trening. Nikog ne teramo na 'tempo'. Kada dođe neki novajlija, uvek pitamo koliko ima iskustva, da znamo kako da ga usmerimo. U principu, svako može da dođe. Dolaze ljudi koji nikada nisu ni kilometar pretrčali, pa sad trće polumaratone ili maratone", kaže Nenad.

I sadašnji predsednik kluba Aleksandar Pavlović počeo je "od nule", tako što je upoznao Šoneta na jednom "Noćnom maratonu" i od tada trči, već devet godina. Trudi se da pomeri lične granice i ne propušta treninge.

"Društvo je fenomenalan faktor. Mi se skupimo ovde, čekamo Šoneta koji ume da kasni, izogovaramo ga, ispričamo se i to je super. To je glavni faktor zašto se ovde dolazi. A i društvo puno pomaže. Kada sam sam, sebe ću uvek ispaliti, ali društvo me neće ispaliti", kaže naš sagovornik.

Broj rekreativaca se stalno povećava, pa ih povremeno bude i više od 30. Možete ih videti i na Keju, u Kameničkom parku i na gradskim ulicama. Među njima su odnedavno i Milena Stanojlović i Brankica Pejčić. Za to je zaslužna jedna Marija, Brankičina majka, koja ih je obe motivisala da se pridruže grupi.

"Moja mama je Marija i ona mi je dala inspiraciju da krenem na trčanje. Sada trčimo zajedno, porodična zabava", ističe Brankica.

"Ja sam svojevoljno trčala ali im se priključila jer u društvu je mnogo lakše", dodaje Milena. 

Treninzi se održavaju utorkom i četvrtkom u 20h na Đačkom igralištu, a nedeljom pre podne u Kameničkom parku.

Na pitanje šta se događa kada padaju kiša ili sneg, odgovaraju: nema od toga ništa, mi trkači imamo izreku ne postoji loše vreme, samo loša oprema!

Prijavljivanje je jednostavno - preko Fejsbuk grupe, ništa se ne plaća i nema starosnog ograničenja, svi su dobrodošli. Organizuju se i zajednički odlasci na trke. Najčešči izgovor za netrčanje, nemam društvo, više "ne pije vodu".

M. Jakovljev

foto: Mariana Čegar Lukić/Facebook