Sport kome korona ništa ne može

Do momenta kada će nas koronavirus pustiti iz svojih kandži, moraćemo da se ponašamo u skladu sa situacijom. Događaje poput koncerata, druženja, javnih okupljanja ili bilo kakvih bližih kontakata sa ljudima moraćemo još neko vreme da izbegavamo. Kada je reč o sportu, iako su mnoge lige i prvenstva počela sa svojim jesenjim programom, rekreativcima ostaje da se paze i da se posvete individualnom sportu. Plivanje, barem u bazenima, na žalost još uvek nije moguće, pa se kao jedna od retkih opcija, uz biciklizam, nameće trčanje.

Ljudi se, između ostalog, dele i na one kojima za bilo kakvu fizičku aktivnost, a pogotovo trčanje, treba lopta i na one koji mogu da se bez dodatnog rekvizita posevete svom telu i treningu. Atletika, odnosno, u ovom slučaju trčanje, kao aktivnost verovatno je najbolja za sve rekreativce. Čak i kada se naterate da obujete patike, zacrtate stazu i upustite se u svet trčanja, potencijalni problemi tek kreću:

Nisu svi rođeni da trče maraton

Naravno da nije cilj svakog ko odluči da džogira da u životu učini isto što i Filipides, prvi maratonac koji je trčeći od Maratnoskog polja do Atine, tačno 42.195 metara želeo da javi vest o pobedi i u čiju se čast i danas trči maraton. Lepo bi bilo da je tako, međutim, jednostavno nisu svi organizmi stvoreni da izdrže ovaj neverovatan napor. Stvar je, kao i uvek, subjektivna. I objektivna. Subjektivno je ono što je povezano sa vrstom treninga, odlukom da se to uradi i voljom da se u svemu istraje. Objektivno je da neki ljudi imaju aerobnu, a neki anaerobnu izdržljivost. U čemu je razlika? Velika je. U najkraćem, anaerobna izdržljivost predstavlja sposobnost odupiranja umoru submaksimalnog ili maksimalnog intenziteta. Zvuči komplikovano, ali prevedeno na jezik atletike, to su oni ljudi koji mogu brzo da trče na kraće pruge (od 100 do, na primer, 400 metara), dok im duge pruge (zvanično sve ono što je iznad 2.000 metara) predstavljaju problem. Aerobna izdržaljivost, odnosno, organizmi koji je poseduju, stvaraju energiju mnogo sporije i u prisustvu kiseonika, razgradnjom ugljenih hidrata i masnih kiselina, stvaraju energiju dovoljnu za rad umerenog intenziteta u toku dužeg perioda vremena, čak i nekoliko sati. Ako spadate u prvu grupu ljudi, teškom mukom ćete savladavati duže distance, iako na rekreativnom nivou i anaerobni tipovi mogu da pretrče čak i maraton.

Podloga

Fizika iz osnovne škole naučila nas je osnovnim zakonima, koje često zaboravljamo, a veoma su važni za trčanje. Akcija i rekacija povezane su sa podlogom koju ćete odabrati prilikom plana kuda trčati. Ako odaberete beton ili bilo kakvu veštačku, ljudskom rukom napravljenu podlogu za motorna vozila ili pešake, morate znati da su takve podloge po pravilu veoma tvrde. Asfalt može biti malo mekši, dok beton, behaton, a posebno kaldrma znaju da budu veoma tvrdi. Kako vi nogom na podlogu, tako će ona po vašim nogama. Znatno bolja varijanta, koja će doneti i mnogo manje problema, pogotovo početnicima, daće tartan staza, šljaka, ali i trava ili zemlja. Prirodni putevi mogu doneti rupe, kamenje ili korenje, dok su najbolji oni pripremljeni za trčanje, poput tartana, iako često mogu ispred vas postaviti nesavesne šetače, koje nije briga za to što se kreću stazom koja apsolutno nije ni napravljena, ni planirana za njih.

U svakom slučaju, ni previše mekana podloga, poput peska, neće odgovarati. Uz sve to, ukoliko rešite da se oprobate u nekoj od trka, podloga će biti nešto na šta nećete moći da utičete. Tu su naravno važne i patike, svakako se ne savetuje trčanje bez obuće, iako je baš u maratnoskoj trci, davne 1960. etiopski atletičar Abebe Bikila osvojio zlatnu medalju u maratonu na Olimpijskim igrama u Rimu, postaviviši najbolje svetsko vreme ikad trčeći bos. Isti uspeh, ali u patikama, ponovio je četiri godine kasnije, 1964. na OI u Tokiju, sa još boljim rezultatom. U maratonu se ne meri svetski rekord, zbog različitih ergonomija staze, već samo najbolje vreme na svetu. Danas, taj rekord zvanično iznosi neverovatnih 2:01:39 a postavio ga je Kenijac Eliud Kipčoge, dok je isti čovek u nezvaničnoj trci uspeo ovu distancu da pređe za manje od dva sata.

Puno stopalo

Koja je uopšte razlika između brzog hodanja i trčanja? Stvar je vrlo jednostavna. Na atletskim takmičenjima, duž cele staze za brzohodače raspoređene su sudije. Njihov zadatak je, pored toga da niko ne skrati stazu, da paze da li je takmičarima makar jedna noga na zemlji. Ukoliko su obe u vazduhu, to je trčanje. Ukoliko je barem jedna non stop na zemlji, onda je to hodanje. Kada je trčanje u pitanju, najbolje bi bilo trčati na prstima. To je dakako veoma teško i zamorno, a može da bude i izvor raznih povreda kod trkača početnika. Zato se preporučuje trčanje na punom stopalu uz odraz prstima, jer se tako ravnomerno raspoređuje težina trkača i mogu se savladati i veće distance.

Položaj ruku

Često možemo videti trkače amatere koji ruke drže visoko, podignute na gore, odnosno, savijene u laktovima. Razlozi za to su veoma različiti. Da li neko drži telefon ili mu se čini da je lakše nasloniti ruke na sopstveno telo, nije ni važno. Pravilno je ruke u laktovima saviti pod uglom 90 stepeni, a sam rad ruku unapred treba da bude najviše do momenta kada šaka stigne do zamišljene prave linije sa ramenom, što se dešava pri sprintu, dok pokret unatrag treba iskorisiti koliko god je moguće. Ruke bi trebalo da se kreću uz telo, ako se trči po ravnom.

Trčanje rukama

Poznata stvar je da se čovek kreće tako što pomera levu ruku i desnu nogu sinhrono, pa onda desnu ruku i levu nogu u isto vreme. Da li ste probali da hodate tako da vam ista ruka i ista noga idu zajedno? Ne? Osim ako niste na nekom dečijem rođendanu i pokušavate da zabavite auditorijum. Dakle, jedino tako i može, suprotna ruka i noga. Taj princip apsolutno važi uvek. I kada ste jako umorni i kada mislite da vas noge polako izdaju. Ruke su tu da vas poguraju, rad ruku nateraće noge da se kreću istom brzinom, korak će se sigurno skratiti, a eventualna kriza će nakon nekog vremena proći. Kada trkač pokušava da se penje uzbrdo, rad ruku se ubrzava jer su koraci manji, a telo se naginje napred. Prilikom silaska niz neku padinu koraci se produžuju, a višak pokreta koje ruke moraju da pređu anulira se širenjem od tela odnosno većim otklonom. Telo je u tom momentu pognuto malo unazad, što je opet deo čiste fizike.

Opuštena brada

Ako se kadar kamere na nekom atletskom takmičenju ili mitingu zadrži na licu atletičara tokom trke, često se može videti da mu prilikom svakog koraka brada bukvalno poigrava. Razlog za to je što brada i donji deo vilice moraju da budu opušteni. Time se krvni sudovi koji provode krv u glavu opuštaju, kao i mišići ramenog pojasa. Grčenje, prvo brade, a onda i ostalih mišića, dovelo bi do toga da nedovoljno krvi, odnoso kiseonika, stiže do glave, pa bi automatski mozak poslao poruku da se "operacija trčanje" prekida.

Kukovi

Deluje kao da ovo svi znaju i da je izlišno pominjati. Međutim, verujem da malo ljudi o tome zaista i razmišlja. Kukovi moraju biti gore, kao kada bi vas neko vukao za kosu na gore, a celo telo mora da sledi taj stav.

Srce diktira

Koji tempo odabrati? Često se u savetima može naći da neka vežba treba da se uradi sa 70 procenata snage. Kako ih izračunati? Postoji nekoliko načina. Pre trčanja svakako treba proveriti svoje osnovno zdravstveno stanje. U klasične i osnovne preglede spadaju merenje pritiska i pulsa. Ako imate, na primer, normalan puls u mirovanju od oko 75 otkucaja u minuti, vaš maksimalan puls, ako ste rekreativac, ne bi smeo da ide preko 170 pri naporu. I onda je lako izračunati procente. Samo je pitanje kako to meriti? Današnja moderna tehnologija omogućila je gedžete koji to veoma lako i dobro rade. U svakom slučaju, preporuka svih koji se bave trčanjem je da se nabavi takav uređaj. Telefoni mogu da posluže, ali su oni dosta nezgrapni i nezgodni za trčanje.

Distanca

Veoma je teško proceniti koja distanca je dobra i dovoljna za nekog ko počinje. Svakako ne treba preterivati i naterati telo da pati, jer takva osoba vrlo lako može da odustane od projekta trčanje. Veoma je, međutim, bitno da se vodi računa o tome koliko ste i kada napravili kilometara, kao i kojom brzinom se krećete. Odlične staze su one koje su izmerene i na samoj stazi piše koliko ste prešli. Sami podaci, u apsolutnom smislu, nisu previše važni za sam trening početnika, koliko su bitni za dalji plan treninga svakog ponaosob, ali i za moral, želju i volju da se nastavi sa treninzima.

Disanje

Naše ćelije dišu tako što se kiseonik, kojeg u vazduhu ima oko 20 procenata, ubaci kroz pluća u krvotok gradeći kompleksno jedinjenje oksihemoglobin koje ga dalje, poput transportnog preduzeća, nosi do svake ćelije. Kada se krećemo, trčimo, telu treba više kiseonika, odnosno vazduha, srce brže pumpa, jer se tako obezbeđuje potrebna količina kiseonika. Ako brže udišemo, brže će nam raditi srce. Ali, ako udahnemo više onda ćemo moći da pomognemo našem telu u celom ovom procesu. A kako udahnuti više? Vremenom, treningom i tehnikom. Udisanje i na usta i na nos nije lako, ali donosi rezultate, kao i izdisanje. Ritmičko disanje, na primer na svaki drugi korak, takođe nije loše za početnike.

Trčanje. Najprirodniji način da se put pređe brže, vidi više, stigne dalje. Vaše telo biće vaš saveznik, a ne teret, jer na kraju, niko vam neće pomoći ako to sami sebi ne učinite. A o čemu ćete razmišljati dok trčite? Odgovor je pokušao da ponudi poznati pisac Haruki Murakami kroz svoju sjajnu, autobiografsku knjigu "O čemu govorim kad govorim o trčanju". Možda će vam se desiti da prosto ne razmišljate ni o čemu dok trčite. Možda vam baš to i treba!

Jovan Vanja Marjanović

foto: pixabay