Svaki kilometar je važan

Nijedna tema u poslednjih deceniju, dve, a možda i duže, nije toliko zaokupila pažnju celog sveta kao što je to bio slučaj sa koronavirusom. Koliko god da nam je sve to donelo muke, brige i prilagođavanja, taj period nam je podario i trenutke kada smo imali mnogo više vremena da razmišljamo o sebi i drugima, o našim životima, navikama... Mnogi su taj period iskoristili da se više okrenu prirodi, fizičkoj aktivnosti, sportu i zdravlju uopšte. Jedna od onih koja je iz perioda pandemije izašla sa novim, ozbiljnim hobijem je i naša sugrađanka Sanja Mitić. Iako je oduvek bila u sportu, tek od vremena korone krenula je da se bavi trčanjem, a do danas je uspela da postigne veoma lepe rezultate, osvoji mnoge vrhove i završi veoma zahtevne trke. Uz sve to, Sanja je pokretač humanitarne akcije među trkačima KTJ klub, koja je u prethodnom periodu uspela da prikupi značajna sredstva i pomogne onima kojima je pomoć bila neophodna. Prema Sanjinim rečima, KTJ ili "Ko te juri" klub uskoro nastavlja sa radom.

"Ceo život sam u sportu i verovatno sam, po uzoru na roditelje, od malih nogu počela da se bavim sportom. Provodila sam dosta vremena u prirodi, a trčanje je došlo u moj život u periodu korone, kada smo bili zatvoreni i to nas je valjda poteralo napolje. Kažu da ljudi koji se bave trčanjem od nečeg beže, pa sam možda i ja pokušala da pobegnem od virusa", ispričala nam je Sanja na početku  gostovanja u Dnevnoj sobi Oradija.

Koliko je početak redovnog trčanja i treniranja bio za tebe težak?

Bila sam jako srećna kada sam uspela da istrčim dva ili tri kilometra prvi put i to mi je bilo neverovatno. Već tada sam rekla jednom prijatelju da ću jednog dana istrčati polumaraton, što je njemu bilo smešno, jer sam pre perioda korone najviše vremena provodila u teretanama i fintes centrima. On nije poverovao, ali ja jesam.

Iza tebe je period kada si uspela da završiš mnoge trke i osvojiš neke veoma visoke vrhove. Kako danas savetuješ ljude koji žele da postignu slično?

Najpre savetujem da se izađe iz zone komfora, odnosno, da se izađe iz svog prostora, napolje, na vazduh, u prirodu. Nije važno da li je tog dana sunčano ili pada kiša, treba krenuti i to je početak. Kada samo promenimo našu rutu kretanja tada kreće magija, tada kreću da se dešavaju neke nove stvari i upoznaju novi ljudi. Dovoljno je da krenete da trčite po Keju, kod nas u Novom Sadu i posle dva, tri susreta trkač kojeg slučajno sretnete će vam se sigurno osmehnuti, upoznaćete se i tako kreće i druženje, ali i motivacija. Tako možete saznati koje su rute dobre za trčanje, koja je trka dobro organizovana ili koje patike se preporučuju. U svemu tome može da se dobije određeni boost za dalji trening.

Bila si učesnik trail, ali i uličnih trka, kao i raznih izazova. Kako danas izgledaju tvoji treninzi?

Ja sam malo obrnuto uradila, jer sam praktično istrčala iz stana i vrlo brzo sam se našla na nekim planinskim trkama. Danas, iskunija ja, savetovala bih da se ipak prvo krene od osnova, odnosno, od klasične atletike. Od pre nekih godinu i po dana treniram u okviru škole trčanja Čegar i tu radimo tri puta nedeljno ozbiljne treninge, na stazi Đačkog igrališta ili na Keju. Nedeljom obavezno radim dužinu, sa svojim prijateljima na Fruškoj gori ili nekim drugim planinama. Dakle, četiri puta su treninzi trčanja i barem jednom ili dva puta, koliko mogu da stignem, radim treninge u teretani.

Krajolik, društvo ili možda nagrade, kako biraš na koju ćeš trku otići?

To je nekad bilo impulsivno, bukvalno sam razmišljala o tome kako bi bilo lepo da negde odem za vikend i kako bi mogla negde lepo da istrčim. Ali, to se promenilo i sada na svaku trku gledam kao na neki mali projekat, za koji se baš spremam. Biram mesta koja nisam posetila, ali i ona na koje bih se vrlo rado vratila. Na primer, Stara planina je na mene ostavila veoma jak utisak ili Jahorina i tamo planiram da se ponovo vratim i takmičim.

Odlazak na trku i učešće na njoj podrazumeva i neku vrstu takmičarskog duha. S kim se trkaš?

To je zanimljivo pitanje. Ja nisam u svetu trail, planinskog trčanja, nisam tu da bih osvajala neke nagrade ili pehare, nego zbog uživanja u prirodi. To je ono što sam spoznala u međuvremenu. Ranije je možda i postojala neka strast da se nešto osvoji i dobije neka potvrda za ono što sam prethodno dobro uradila na treninzima, međutim, to je kasnije prešlo u zrelost. Jesam takmičar, ali važno mi je i da uživam u celom tom procesu i meni je sada to nagrada. Ukoliko sam se lepo pripremala i lepo osećala na toj trci, uradila dobru stvar, bila zadovoljna rezultatom i svojom formom, to je za mene najlepša nagrada.

Uvek je pitanje motiva, pogotovo kada vreme nije naklonjeno. Kako nađeš motiv za svaki trening?

Motiv mi je zdravlje i dobra forma, da u svakom trenutku mogu da istrčim trku od 25 kilometara sa nekih 1.500 metara elevacije i da se pri tom dobro osećam. To mi je cilj. Čim malo opadne motivacija ja osetim da to ne bih mogla da izvedem. Naravno da postoji momenat neke vrste sportske depresije, prezasićenja, gde ti je potreban motiv da se vratiš, ali zato postoji tim, drugari i tu smo jedni za druge. Tu je jako bitan i trener, a ko radi bez trenera, treba da ima ekipu koja može da ga "povuče" u situacijama kada ti je potrebno da ti neko pruži ruku.

Često, pogotovo trkači, pričaju o tome šta ima se mota po glavi dok trče i o čemu razmišljaju. O čemu ti razmišljaš?

Ranije sam često razmišljala o svom životu od pre nekoliko godina. Radila sam neku retrospektivu događaja, motala razne slike po glavi, možda tražila i neke odgovore, međutim, toliko sam trčala, prošle godine je bilo više od 2.000 kilometara koje sam pretrčala, da sam stvarno premotala čitav svoj život i sada, dok trčim, uživam u trenutku. Naučila sam da uživam, dišem i živim taj trenutak i da primećujem stvari. Na primer, na Tara ultra trail trci sam možda bila najsrećnija i najsigurnija u sebe, mislim da je to trka od nekih 66 kilometara, uspevala sam da primetim detalje poput šumskih jagodica, mirisa koji su specifični za taj krajolik i nema ih na mojoj Fruškoj gori, zatim pečurke...  Ja sam nakon te trke bila veoma srećna, naravno i zato što sam dobro trčala i dobro se osećala, ali i zbog tih detalja koji su me učili baš srećnom.

Pa dobro, ali "Ko te juri" da trčiš?

(smeh) Juri me pozitivna energija ljudi sa kojima se družim i sarađujem i koji dele tu energiju.

Kako je došlo do ideje da se formira KTJ klub i pokrene humanitarna akcija?

Do humanitarne akcije je došlo sasvim slučajno, nije bilo planirano niti se bilo šta očekivalo, osim našeg druženja. U tom trenutku bilo nas je stotinak takmičara, pa je ideja bila da doprinos bude u vidu nekog iznosa, ko koliko može za dete kojem je potrebna pomoć. Sasvim slučajno smo, od neke naše interne zezancije došli do nečega što je postao projekat i oko čega se zaista jako trudimo. Vredno radimo na tom projektu, imamo mini preduzeće koje broji, sada već 320 trkača i tri porodice za koje smo skupljali novac. I nastavljamo dalje.

Sve zajedno se to zove KTJ club, ko su članovi tog kluba?

Članovi smo svi mi koji trčimo i ja u šali kažem da ko sa nama nije trčao sigurno će u jednom trenutnku poželeti (smeh), jer to je toliko lepa energija i toliko puno dobrih ljudi na jednom mestu. Krenulo je iz Novog Sada ali se proširilo na ceo region, a o tome bukvalno nisam mogla ni da sanjam. Kako posećujemo mnoge trke i kako smo rasuti po celom regionu, pa i Evropi, sticali smo neke kontakte i prijateljstva. Kada smo pokrenuli celu priču, u prvom izazovu koji je bio u januaru, ja sam kontaktirala svojih sto drugara, poznanika, da se pridruže. Nakon toga je bukvalno krenula magija, jedni za drugima su trkači počeli da se javljaju i prijavljuju, pa sada imamo takmičare iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Severne Makedonije, Hrvatske, a ako se nastavi kako je počelo, možda ćemo se širiti i dalje. Od januara nastavljamo.

Ljudi, dakle, trče, skupljaju kilometre, kako to sve zajedno funkcioniše?

Organizacija, barem ove prethodne akcije, imala je osam kapitena koji vode svoje timove u kojima ima po 25 trkača. Trkači se prijavljuju, ali naš kapacitet je oko 200 takmičara, jer to podrazumeva komunikaciju i druženje tokom celog meseca. Imamo aplikaciju Strava, imamo viber ili instagram grupu, gde se odvija cela komunikacija i svako trči u svom mestu. Svako za sebe beleži koliko je pretrčao i svaki kilometar se računa. Takmičari plaćaju kotizaciju koja direktno ide na račun organizacije Budi human i deteta kojem smo odlučili da pomognemo, a nakon završetka meseca, kada popadamo od umora (smeh), ali i sreće i zadovoljstva što smo u svemu tome uspeli, tada te zbirne kilometre nudimo kompanijama, firmama, pravnim i fizičkim licima koji su u mogućnosti da pomognu. Iznos od nekih 6.000 kilometara množimo sa deset dinara po kilometru i taj iznos, ili deo, nudimo na prodaju. Naša ideja je da smo mi trčali, radili, trudili se 31 dan - sad je red na vas. Firme su se do sada javljale, sklapali smo ugovor sa njima kako bi oni kasnije billi oslobođeni PDV-a i do sada smo u većini to uspevali da prodamo. Po jednoj akciji uspemo da skupimo oko 550.000 do 600.000 dinara.

Odeređene firme su vas podržale u celom izazovu?

Tako je. Neke firme su se javljale i u toku izazova i kasnije, ali uvek strahujem i stava sam da ćemo da trajemo dok god neko bude hteo da otkupi naše kilometre. Ne znam dokle ćemo biti interesantni, ali pokušaćemo da uključimo što više ljudi, da sve promovišemo na društvenim mrežama, da budemo promoteri zdravlja i sporta i da pokušamo da motivišemo i one koji možda nikad nisu ni pomišljali da trče.

Da li postoji momenat kada kapiten nekom zameri da nije pretrčao dovoljno kilometara za određeni period?

Naravno. Kapiten zna da bude vrlo strog prema trkačima koji su se prijavili. Na primer, u jednoj nedelji nisu napravili ni kilometar do samog kraja nedelje. To je pritisak ne samo od kapitena, nego i od ostatka tima. Zato u tim ulaze ljudi dobre volje i oni koji će zaista da trče. Svi žele da se druže i učestvuju, ali se ovde mere rezultati. Mnogi trče svakog dana, to jeste iscrpljujuće i nije baš da te motiviše kada neko sedi kod kuće i nije aktivan. Čak smo razmišljali o tome da taj koji zabušava plati penale (smeh). Čitava akcija jako razvija tim i stvaraju se dobri odnosi. Mi sada, kada se sretnemo na trkama, to je kao da smo se sreli sa najrođenijima. To je i normalno, jer smo prošli kroz taj period zajedno, a nije baš bilo lagano da se trči prošlog janura, bilo je i snega i leda, a letos je opet bilo veoma toplo i sparno.

Akcija traje mesec dana, nakon toga se svode računi, uplaćuje novac. Kada će nova akcija?

Ovo je lepa prilika da najavim da novi projekat koji startuje prvog januara 2024. godine kada kreće novi "KTJ winter challenge 2024".  U pitanju je izazov koji će brojati 200 ljudi, a ovog puta trčaćemo za ćerku našeg kolege trkača, malenu Magdalenu Vlaški. Potrudićemo se da prikupimo što više novca i na taj način pokažemo koliko smo jaki kada se ujedinimo. Sasvim slučajno smo saznali za taj problem gde mi zaista možemo da pomognemo.

Treninzi, trke, KTJ club i sve oko toga sigurno oduzima jako puno vremena. Kako sve to uklapaš u svoj profesionalni i privatni život?

Profesionalno radim kao event manager i zaista sam preokupirana drugim događajima u okviru kompanije u kojoj radim. Trudim se da sve oko humanitarne akcije odradim pre radnog vremena, tako što ću se probuditi najranije moguće. Tada se radi na komunikaciji, socijalnim mrežama, tu su kontakti sa kapitenima i članovima tima koje mi nazivamo KTJ redakcija. Već posle devet kreće moj radni dan, sreća pa radim posao koji zaista volim pa ni ne osećam da sam na poslu. Radim, živim i u svemu tome uživam. Nakon posla sam na treningu, imamo pauzu od nekih pola sata i odlazim na trening, a posle devet uveče, (smeh) teško je objasniti. Do tada sve funkcioniše normalno, a od devet je vreme za odmor.

Koji je tvoj omiljeni krug za trčanje, kutak ili deo prirode koji baš voliš?

Volim trim stazu na Fruškoj gori, iako me mnogi zbog toga kritikuju, jer ima zaista puno predivnih staza koje često koristimo, ali ja volim trim stazu jer je priroda prelepa, ne moram da gledam na trek, što me rasterećuje i to je moj mir. Tu sam počela, pa mi je to valjda i neka najlepša uspomena.

Sanjino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija