Lifestyle / Putovanja
Biciklarenje po Mediteranu - avantura života!
Obično nedeljom, kada krenemo kod roditelja na ručak, u prolazu viđamo bicikliste, najčešće strance, kako "šipče" uzbrdo natovareni opremom i obliveni znojem. Divimo im se i zavidimo im. Sesti na bajk i uputiti se negde daleko, to je jedna od stvari koju, verovatno, mnogi sanjaju. Ali malo ko je ostvari. Aleksandra Saška Tatić i Momčilo Popov uradii su baš to. Seli na bicikle i krenuli u istraživanje Mediterana.
Ona je dramski scenograf, frilensuje i bavi se modernim umetničkim vezom. On ima IT kompaniju, razvija aplikacije, a hobi mu je analogna fotografija.
Prvi put su o takvoj avanturi razgovarali 2015. a sledeće godine su krenuli put Italije. Kupili su bicikle na Najlonu, osnovnu kamp opremu, a od prethodnih kondicionih priprema imali su samo put do Iloka, oko 100 kilometara dug.
"To nam je bila mera", priča Saška za Oradio. "Nekako smo shvatili da je tih 100 kilometara neka dnevna ruta koju možemo da pređemo, pa smo u odnosu na to i planirali put. Izabrali smo Italiju, jer smo hteli da spojimo biciklarenje i more. Želeli smo negde gde je lepa priroda i ambijent za vožnju".
"Jedni problem je to što smo skidali rutu sa Gugl mapa, a tamo ne možete da vidite realne uspone i težinu staze. Ne možete ni da predvidite koliko je zapravo teško sve to odvozati", dodaje Momčilo koji i dalje pamti napor sa prvog putovanja.
Prema njegovim rečima, plan je bio da odu do Barija trajektom pa da nastave prema jugu, ali ih je prvih dana pratila kiša tako da su neplanirano preskočili deo puta i otišli do Sicilije kod Saškine prijateljice Džulije.
Nepredviđene situacije su normalna stvar na takvom putovanju i ne treba ih shvatati tragično, kažu Momčilo i Saška. Spavali su u šatoru ili nekom jeftinom smeštaju, ali se više puta desilo da traže nepostojeći put ili kamp. Ne zvuči strašno kada to pročitate, ali kada ste na biciklu danima, kad pokisnete i umorni sanjate o toplom obroku, onda zna da bude razočaravajuće.
Ipak, smiraj dana u italijanskom kampu vredan je te muke.
"Kampovi su im divni. Nisu previše luksuzni, ali se nalaze na najlepšim mestima, najlepšim plažama i kao da su zaboravljeni u vremenu. Italijani su jako prijatni i neposredni, nekada i suviše, pa treba vremena da se na to naviknete. Bilo je dana kada smo se osećali kao na Tur-de Fransu. Oni voze pored vas, tapšu, dobacuju, sviraju... U početku smo se plašili da su ljuti. ali smo kasnije shvatili da je to podrška. Zna da bude baš motivišuće kada ste umorni i na nekom teškom usponu", kažu naši sagovornici.
Sa Sicilije gde su opčinjeni Džulijinim gostoprimstvom upoznali lokalni život, vraćajući se na planiranu rutu, prošli su kroz Napulj, Đenovu, Bolonju, Firencu i Veneciju.
"Tamo, u Veneciji, posetili smo Bijenale, to nam je bila želja. Posle je bio plan da se iz Vićence vratimo u Srbiju, pošto odande ide autobus za Novi Sad. Ali, naravno, tamo niko nije čuo za tu liniju!", prisećaju se Saška i Momčilo.
U Novi Sad su stigli posle više od 30 dana avanture po Italiji. Naporno i nezaboravno iskustvo koje možete detaljno da ispratite na blogu Momcilo. com, gde pored dnevnika putovanja ima i puno fotografija i video zapisa. Zabeleženo je i drugo putovanje, na koje su išli 2018. godine, ali mnogo ambicioznije. Poučeni italijanskim iskustvom, pošto su upoznali svoje mogućnosti, krenuli su kroz Italiju, Francusku i Španiju do Portugala. Plan je bio i Maroko, ali kako to obično biva, put vas odvuče na svoju stranu što ne mora biti loše.
OBRATI PAŽNJU
O tom putovanju i svim detaljima, o tome šta su poneli, gde su spavali i jeli, koliko su novca potrošili, kao i o tome zašto bi ostali da žive u Portugalu, slušajte u novoj epizodi emisije "ŠpacirBećar", na podkastu Oradija.
Marko Jakovljev
fotografije: lična arhiva Momčila Popova
