Jedan čovek uspeva da sačuva ono što cela zemlja nije

Miloš Nikodijević i Đorđe Sugaris su deo tima Autoslavia. Njihov sajt se bavi oldtajmerima i prepun je sjajnih fotografija i neobičnih priča vlasnika koji su zaljubljeni u svoje automobile.

Kako je uopšte došlo do toga da napravite sajt Autoslavia?

Đorđe: Sve je zapravo počelo tako što smo se Miloš i ja upoznali preko Facebook grupe koju je jedan naš poznanik otvorio. Pričalo se tu o automobilima ali je tu sve bilo nekako jedno te isto, deljenje fotografija sa interneta i nekog već milion puta viđenog sadržaja. Mi smo hteli da vidimo da li postoji prostor za nešto novo, makar za oldtajmere koji su nama bili najzanimljiviji. Tu je bio bud3.net na kom ste mogli pročitati sve o modifikovanim automobilima, a mi nismo hteli da ulazimo u njihovu teritoriju jer su nam drugari, a sa druge strane hteli smo nešto što je slično. Oldtajmeri su se pokazali kao najlogičniji izbor i nismo zažalili uopšte.

Zašto baš Autoslavija?

Miloš: Naziv smo smišljali tri četiri meseca i bilo je raznih gluposti i onda smo skontali da su prosta rešenja uvek najbolja jer sam naziv sebe objašnjava. Čitava ideja o oldtajmerima na ovim prostorima vezuje se za istorijski period Jugoslavije. Sve ono o čemu mi pričamo su automobili koji su bili aktuelni za vreme Jugoslavije i ceo taj vajb koji se ovim prostorima forsira i po Fejsbuk grupama i po forumima se nekako rukovodio starom Jugoslavijom i tim periodom. Samo se nametnulo.

Kako izgleda jedan vaš radni dan ili radni vikend?

Đorđe: Zavisi od sezone. Kada je leto svaki vikend je rezervisan za neki skup koji je uglavnom negde između Beograda i Zlatibora. Mada ove godine idemo i u Bar. Tokom letnje sezone se trudimo da pokrijemo što veći broj skupova, pa nam je to na neki način i godišnji odmor, jer se uvek naputujemo. A zimska varijanta je da radimo neke istorijske tekstove koji su primereniji za to doba godine kad nemamo šta da radimo vikendom.

Ono što je najčešće na vašem sajtu jesu izveštaji sa skupova i predstavljanja nekih automobila i njihovih vlasnika. Kako dolazite do tih ljudi?

Đorđe: U početku smo zaustavljali ljude na ulicama, jurili po skupovima, slučajno nalazili i ponovo jurili, ali sada već poznajemo većinu vlasnika oldtajmera i samo je pitanje dogovora kada ko želi da bude fotografisan, pa da se njegova priča čuje dalje.

Da li postoje neki posebni kriterijumi kada su u pitanju automobili koje predstavljate na sajtu?

Miloš: Prvi kriterijum je da se auto ne prodaje. Ne radimo nikom uslužni oglas, sa dobrim fotkama i dobrim tekstom. To je dakle prvi uslov. Drugi uslov je da auto nije skarabudžen. U principu gledamo da to bude originalno stanje, ali dozvoljavamo i modifikacije gde su one ok, kao na primer, na miniju ili bubi. Ali ipak težimo nekom originalnom stanju i što je priča između vlasnika i automobila više ljubavna to je bolje, to je ustvari možda i kriterijum broj jedan.

Koja je bila najljubavnija priča između automobila i njegovog vlasnika na vašem sajtu?

Đorđe: Teško je sad reći i izdvojiti. Ima ih više stotina. Bilo je više priča sa prvim i dugogodišnjim vlasnicima automobila, čak i višedecenijskim. Bilo je mnogo priča sa automobilima koji se prenose sa generacije na generaciju. Tako neke priče su verovatno najzanimljivije, kada je porodica uključena u priču.

A neka najuvrnutija?

Miloš: U principu su oldtajmeri uglavnom konzerva priče. Sve se svodi na isto. Možda nema najljubavnijih priča, ali ima najzanimljivijih u smislu deda je kupio auto, vozio ga je ćale, sad ga vozi unuk, a auto je sve vreme u jednoj garaži. To je neki šablon koji se manje više stalno provlači.

Đorđe: Imali smo vlasnika koji nam je nekoliko meseci nakon što smo uradili priču odao tajnu da zapravo ima dva ista automobila i da im samo menja tablice. Nećemo reći ko je, pa sad nek ljudi pogađaju. To je bilo totalno zanimljivo jer tako nešto nismo očekivali od starijeg vrlo finog gospodina, da ima te navike.

Miloš: On je taj auto kupio kada je bio dve, tri godine star, još sedamdesetih i vozi ga i dan danas. A to ne bi baš mogao da uradi da nema i taj još jedan u rezervi. Onaj koji registruje i onaj koji zaista vozi.

Kako birate lokacije za fotkanje?

Miloš: Zapravo kad je sajt još bio samo ideja, imali smo period kad sednemo u auto i idemo da krstarimo gradom i okolinom Beograda da vidimo šta je dostupno i čemu može da se priđe, napravimo neku fotku telefonom. Onda imamo vajb koji može da isprati fazon i boju automobila. Lokacije sam uglavnom ja birao zbog fotkanja. To su stare fabrike, tipa šećerana u Beogradu, zatim Zmaj. Fazon je u uklapanju. Sve te fabrike koje su bile aktuelne u doba tog automobila su danas propale i raspadaju se, a automobil i dalje sija. I onda je cool taj kontrast između onoga što je jedan čovek uspeo da sačuva, a cela zemlja nije.

Kako su koncipirani tekstovi?

Đorđe: Svaki tekst mora da prođe kroz prijatni ili neprijatni intervju. Zatim pokušavam da nađem uvod koji bi postavio ličnu priču u neki malo širi kontekst. Zapravo smo ograničeni šablonom, iako je to internet koji dopušta sve i svašta. Prolazimo kroz najbitnije elemente svake priče i u zavisnosti od toga kako ona teče, da li je negde na početku, da li traje već godinama, koliko se zapravo automobil vozi, kreiramo tekst dalje. Prolazimo kroz razne anegdote koje su vlasnici preživeli sa tim automobilom i tako dalje

Za ovih nekoliko godina koliko radite, prošli ste različite skupove. Koji vam je ostavio najjači utisak?

Miloš: Od skupova  koje favorizujemo Balkanska Minijada je zaista broj jedan isključivo zbog ljudi. Generacija ljudi koja pravi taj skup je nama najbliža, pored toga, recimo, skup u Baru je jako zanimljiv, kao i Trash&Burn u Hrvatskoj, to je ono što pogađa i naš lični vajb. Postoje skupovi na koje idemo zbog posla, volimo da odemo i tamo i da vidimo zanimljive automobile ali ovde imamo i provod. I Trash & Burn je kao i Minijada ove godine proslavio deset godina postojanja. To se sve dešava u Svetom Martinu na Muri, na izletištu Goričanec, dođe stotinak američkih automobila uglavnom iz Hrvatske, Slovenije, Austrije, Nemačke i mnogih drugih zemalja. Međunarodni je skup, bude ponekad i automobila iz Srbije. To je klasičan američki skup, rokabili muzika, pinap devojke, roštilji, kamp i sve ostalo. A prošle godine je sredinom septembra i kod nas napravljen skup američkih automobila u Beogradu, ove godine će biti još veći. Taj skup se za sada dešava ispred Muzeja istorije Jugoslavije i nema vajb koji nosi Trash&Burn i cela ta rokabili scena. To je samo skup automobila, ali i to je ok da se dešava.

Čime se bavite kad ne radite Autoslaviju.

Đorđe: Ja pišem o automobilima na engleskom jeziku. Hajde da kažemo da sam kopirajter.

Miloš: Pa zapravo svašta. I fotkanje i veb dizajn, to sam radio ranije i baš mi je bio posao. Sad je to samo freelance varijanta. Zapravo gledamo da i od ovoga napravimo neki posao. Ono što je krenulo negde našom idejom, a negde i zbog naše publike to je rentiranje oldtajmera. Pošto smo od pre dve, tri godine počeli da dobijamo mejlove tipa ej ćao treba nam auto za svadbu, ej ćao treba nam auto za spot vi sigurno znate, ne vidim nigde da iznajmljujete ali sigurno znate nekog ko ima neki auto koji meni treba. Malo po malo se desilo da zapravo spremamo zaseban sajt za iznajmljivanje automobila. Bez obzira na to što taj sajt još nije gotov posla već ima na neki način. Krenulo je prošle godine, a sada se malo zahuktalo bez ikakve reklame, malo malo nas zovu za neki spot, svadbe manje više ali ako bismo to mogli da razradimo lepo to bi mogao da bude i daily job pored svega ovoga.

Alma Kovčić
foto: Miloš Nikodijević, Autoslavia