"You haven't seen the last of me"

Izložba "Maison Barilli: Belgrade/New York" u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog bazirana je na master radu Stefana Žarića "Modna ilustracija Milene Pavlović Barili (1926–1945)", koji je prošlogodišnji laureat jubilarne, 50. Nagrade Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, za najbolji master rad iz istorije umetnosti, odbranjen na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Postavka od 52 eksponata posvećena isključivo modnim ilustracijama srpske multimedijalne umetnice prva je te vrste u istoriji nacionalne umetnosti.

Naime, Milenino stvaralaštvo do sada je posmatrano pre svega iz vizure slikarstva, iako je ona umetničku karijeru započela upravo kao modna ilustratorka, čime se veoma uspešno bavila do kraja života. Neke od Mileninih modnih ilustracija objavljivane su u časopisima Vog i Harpers bazar.

Osim projekcije dokumentarnog filma o umetnici, posetioci izložbe mogli su da čuju i autorsko tumačenje Stefana Žarića.

Završio si istoriju umetnosti, a sada si istoričar i teoretičar mode. Da li je oblast mode deo akademskog programa na fakultetu ili si ti sam pronašao način da modu afirmišeš kao umetnost?

Priznaću ti da je bilo pomalo od oba i još jedno trideset drugih stvari otprilike. Ja sam započeo, ustvari, studije komparativne književnosti, odnosno, svetske književnosti i kulturologije. Iz tog programa sam iskoračio uz pomoć stipendije vlade Sjedinjenih Američkih Država i dovršio svoje studije u SAD, u oblasti istorije umetnosti. S obzirom na to da govorimo o jednom liberalnom obrazovnom sistemu koji dozvoljava uplive i neko "vrckanje" kroz ono što možda jedina katedra za istoriju umetnosti u Beogradu ne bi dozvolila, a to je biranje predmeta poput savremene umetnosti, performansa, čak i LGBT umetnost i dizajn. Naravno da sam se onda, posetivši i izložbu Aleksandra Mekvina u MET-ovom Institutu za kostim, zainteresovao za modu i imao sam priliku da pred kraj obrazovanja naučno i akademski "zagrizem" delić toga.

Potom sam upisao master iz istorije moderne umetnosti u Beogradu i ubrzo nakon toga otputovao u Estoniju, koja je jedna od vodećih evropskih dizajnerskih sila, što u kreativnom, to i u akademskom smislu. Tamo sam dobio neka teorijsko-istorijska znanja iz istorije i teorije mode i dizajna, koja sam posle i primenio. Smatrao sam da je to neka hodočasnička uloga, da se nešto što, nažalost, ne može svakom da bude dostupno ovde, demokratizuje i prenese. Taj metodološki aparat je primenjen i na delo Milene Barili.

Otkud to da se moda najviše proučava u Estoniji, na istoku? Pomislila bih da su pristupi fenomenu umetnosti potpuno drugačiji na istoku, u odnosu na zapad – Ameriku.

Estonci bi se uvredili ako biste ih nazvali istočnjacima. Oni su uvek sebe smatrali najzapadnijim delom Sovjetskog Saveza, što geografski i jesu. Nakon ulaska u Evropsku uniju i "otkidanja", koje je kulturološki bilo vrlo agresivno, oni su se priklonili nordijskom kulturnom diskursu, odnosno, Danskoj, Švedskoj i Finskoj, a njihov nacionalni produkt je, ustvari, dizajn. Uzmimo Ikeu kao primer. Tako da su se mladi estonski dizajneri, u nekom inatu prošlosti, ustvari okrenuli ka onome zapadnom, a to je bio dizajn, moda i neke savremene umetničke tehnologije.

Čak sam razmišljao da li da idem u Britaniju ili Finsku na master i osetio sam da je Estonija, kao prvo, jeftinija (smeh), a kao drugo zemlja koja se izdigla iz tog istočnog i podistočnog bloka i postala, makar ideološki i kulturološki, severozapadna. Moram da priznam da je zaista interesantno primeniti nešto što je započelo u Srbiji, otišlo u Ameriku, pa u Estoniju i vratilo se ovde, a to je moje obrazovanje, a i izložba koja se zove "od Beograda do Njujorka" dokazuje da fenomeni i mi kao individue, pa i naše nasleđe može da putuje, da bude mobilno i da ljudi mogu da imaju svest o tome. Pogledajte samo primer Roksande Ilinčić, naše najpoznatije modne dizajnerke, koja kreira za Melaniju Tramp, Mišel Obamu, Kejt Midlton ili Marinu Abramović. Znači da može kad se hoće, samo u Srbiji ne možemo uvek da kucnemo na vrata, nego moramo malo i glavom kroz zid.

Da li si master završio u Estoniji ili u Beogradu?

U Estoniji i u Beogradu. U Beogradu zvanično, s obzirom na dobijanje Nagrade Pavle Beljanski, koja se dodeljuje za istoriju nacionalne umetnosti.

Da li je to prvi takav rad na temu mode ili je to već ranije rađeno kod nas?

Moram da pohvalim u tom smislu kolege sa odeljenja za antropologiju, koji se već bave modom duže vreme, ali se modom bave u antropološkom smislu. Antropologija kao takva, s obzirom da je nauka o čoveku kao društvenom biću, to i zahteva. Njen jedan aspekt se bavi odevanjem i modom. Međutim, na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta, koje je priličino kvalitetno, ali dosta konzervativno, u smislu toga da se forsira slikarstvo, naravno, srpsko srednjovekovno nasleđe, nije bilo toliko radova. Naravno, bave se studenti kroz seminarske radove i u poslednje vreme se dešava to.

Pedeset godina je od kako nagrada postoji, a ovo je drugi put da je nagrađen rad o modi. Prvi rad je dobila, čini mi se, Dragana Garić. Ona se bavila fenomenom mode u vizuelnoj kulturi, čini mi se građanske Vojvodine, da pohvalim koleginicin rad, ali mislim da nije rađen u smislu afirmacije mode kao umetničke prakse, nego samo kao nekog vizuelnog identiteta kulture. Kada pogledate istoriju nagrada, dosta toga je otišlo za srednji vek, za arhitekturu, za klasični modernizam. Mislim da je interesantno da 50. jubilarna nagrada, koja je dodeljena meni, na neki način piše novu istoriju, ali sad čekamo onih novih 50 i čini mi se da se posle ovoga ne možemo vraćati na već ustaljene fenomene o kojima stvarno ne može ništa više da se kaže.

Gde je granica između komercijalne i umetničke mode? U 21. veku je i za druge, konvencionalne umetničke discipline teško odrediti da li je nešto što je, na primer, nacrtano umetnost ili nije, a da li je za modu to možda i teže odrediti?  Primenjene umetnosti su uvek bile posmatrane na drugačiji način od visoke umetnosti.

Ono što je paradoksalno jeste to što je moda od svog inicijalnog etabliranja u kulturi, koja se dešava sredinom 19. veka, upravo spoj komercijalnog i estetskog. Kada govorimo o modi, ne možemo govoriti samo o jednom ili samo o drugom. Bez obzira što, ako govorimo o nekoj, recimo, najrenomiranijoj kolekciji dizajnera kao što su Viktor i Rolf, Iris van Herpen, da ne kažem Kom de Garson i Rej Kavakubo, čiji su modeli nenosivi i dalje moda inicijalno pravi taj otklon od buržoazije a upravo joj se i vraća na neki način. Kada se govori o modi, ne možemo odrediti tu granicu. Naravno da postoji nešto što je komercijalno odevanje ili, da kažem, konzumersko odevanje i ono što se zove prêt-à-porter ili ready-to-wear, odnosno, nešto je neki niži produkt visoke modne marke, ali ono što mene fascinira kod mode jeste i ono što je Endi Vorhol rekao, koji je i sam bio veliki modolog, ako mogu tako da se izrazim, u svojoj visokoj umetnosti. On je rekao jednu izvanrednu stvar: "Kada se šetam Njujorkom i kada pogledam u izloge robnih i modnih kuća, imam osećaj kao da gledam u muzej" i onda je postavio pitanje "zar nije tako?", aludirajući na to da odgovor ustvari jeste tako. Mislim da je upravo to ono što kao neka kapisla lansira modu drugačije nego što bi slikarstvo samo sebe lansiralo. Ono nužno mora da bude samo estetsko, jer ako ima komercijalni aspekt, ovaj estetski se gubi, a moda ne može bez jednog i drugog.

Zašto si odlučio da se baviš baš Mileninim stvaralaštvom?

Zato što je, da ne zvučim laički, stvarno svetska a naša. Mi za dosta stvari govorimo da su svetske a naše. Milena je i svojim poreklom i svojom poetikom i stvaralaštvom osoba koja je od Beograda, Londona, Njujorka, Pariza, Minhena, Sevilje, Barselone, Rima i Firence svuda ostavila trag kao Srpkinja i sve te sredine, iako je preminula u Njujorku i nije se vraćala u Srbiju, na neki način, kroz istoriju donela ovde. Po povratku iz Amerike i Estonije je gotovo "vrištala" na mene "Bavi se mnome, jer toliko toga može da se primeni!" i dozvolila mi je da zaobiđem te konzervativne autoritete, jer ipak je kao deo svog velikog opusa i deo svog slikarstva bazirala na modi. Čini mi se, da sam možda izabrao neku drugu temu, recimo da se bavim modom u delu Nadežde Petrović ili čak i Marine Abramović, koja je radila izvanrednu kampanju za Živanši, mislim da mi možda ne bi bilo dozvoljeno, a ovako, pošto je već Milena Pavlović Barili, koja je sama autoritet i jedno nacionalno blago, uradila to, onda mislim da je bilo u fazonu "it's too late", moramo da ga pustimo, pošto je ona već sama to uradila.

Milena Pavlović Barilli, "Baroque", 1928

Nadam se da će kroz priču o Mileni moda malo više da se etablira, kao i naučno bavljenje njom. Moja želja je i da možda jednog dana uradimo izložbu Roksande Ilinčić. London, Pariz, Njujork, svi doživljavaju velike retrospektive dizajnera. Više se ne govori o retrospektivi slikara. Bilo bi lepo da Roksanda, koja je studirala u Beogradu arhitekturu, dobije svoju retrospektivu. Ovo leto sam bio u Škotskoj gde sam istraživao rad Bernata Klajna, osobe za koju većina ljudi nije čula. Bernat Klajn je poreklom Srbin iz Sente koji je emigrirao tokom rata u Škotsku i smatra se ocem škotske modne i tekstilne industrije, o kom ne postoji nijedna jedina referenca na srpskom jeziku. Ako odete u Edinburg u Škotski nacionalni muzej, videćete da je cela jedna galerija posvećena njemu. Piše Bernat Klein (born Serbian). To su neke epizode koje bih voleo dalje da ubacim u neku sferu.

Da li ostaješ ovde ili ideš negde u svet?

Ja sam uvek, kao i Milena, između svetova, tako da... Videćemo. Voleo bih da možda uradim neki doktorat ovde i da potpuno razbijemo taj led i da onda ljudi mogu da prođu kroz taj neki portal. Trudim se da lociram nešto i u inostranstvu. Izvanredno bi bilo uraditi nešto na srpskom jeziku, naročito nešto što se tiče Bernata Klajna, Roksande Ilinčić ili Marininih angažmana za modu, jer mislim da treba ljudi da se upute u metodologiju i da ovo može da bude vredno. Trudim se da individualno i samostalno priđem muzejima i ponudim neke projekte i pokažem taj komercijalni, estetski i profitabilni aspekt mode. Član sam ICOM-a, odnosno, Nacionalnog komiteta muzeja, glavnog muzejskog tela u Srbiji. Nadam se da možemo i tamo nešto da "pomodarimo", videćemo. Ali što bi rekla velika modna ikona Šer: "You haven't seen the last of me".

Stefan će govoriti o svojoj knjizi Jedna studija o visokoj modi i visokoj umetnosti u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog 4. oktobra u 19h. 

Razgovor možete poslušati u plejeru

Jovana Golubović