Apsolutni "OFF"

Horor koji optereti srce kada preko jezika pređe reč "patriotizam". Shvatiš da su ga kidnapovali izdajnici, ogadili nam tu reč, pa se čovek oseća kao budala zato što je ne koristi, čak i kada to treba da učini. Poetična bol, zar ne?

Ova reportaža je refleksno zamišljena kao blog. Konvencionalne novinarske forme podrazumevaju lični i emotivni otklon od teme o kojoj se piše, što bi u slučaju predstave Novosadskog pozorišta OFF bio simboličan zločin prema akterima, publici, samom sebi i ako hoćete – našoj zemlji.

"Šta radi deset glumaca kada ih gradska vlast uhvati za gušu? Kuda mogu oni ako nevidljive ruke ukinu umetnost i umesto nje zasade prazne reči? Mogu da stanu na pozornicu i da govore." Ovako su predstavu Zoltana Puškaša, po tekstu Katalin Ladik, najavili domaćini. Profesionalci iz jednog od najboljih pozorišta u ovom delu Evrope, kao da je to uopšte bitno osobama od kojih svi zavisimo. Srećom pa retko posećuju ovakve događaje.

Na svakoj premijeri, novinari pomno prate ko je došao i, ne manje važno – ko nije. U rasprodatoj sali Sinhaza nismo uočili one kojima je tekst načelno namenjen i to je sasvim primereno našoj stvarnosti. Da sam na njihovom mestu, ni ja ne bih voleo da čujem šta pristojan svet misli o meni. Pošteno je, s njihove strane, što se ne foliraju da idu u teatar, a da ih pozivamo na profesionalnu, društvenu i ličnu odgovornost previše liči na situaciju kada žrtva pita dželata da li je sekira oštra.

Ni kolege glumci i novinari se nisu proslavili, čast izuzecima. U hodnicima uvek isti ljudi, ista glad. Poražavajuće lako smo prihvatili lažan koncept "nema para".           

U prvom, efektnijem delu predstave deset glumaca i glumica obratilo nam se iz prvog lica. Neizdrživi svrab srpske svakodnevnice isplivao je dokumentarno. Direktno, bez stilskih figura, neprijatna istina zbog koje glumci i postoje. Strahove, nadanja, bolove, potištenosti i ugušene radosti izneli su na praznom tanjiru zajedničke, čemerne gozbe. Nesigurnost u sve i svakoga. U sebe. Zato je i peklo na kraju – nije fikcija.

Predstava koja košta nula dinara. Glumci u ličnoj garderobi. Sav užas iz kog je besktvo naizgled moguće kvalitetnim radom i poštovanjem zakona. Horor koji optereti srce kada preko jezika pređe reč "patriotizam". Shvatiš da su ga kidnapovali izdajnici, ogadili nam tu reč, pa se čovek oseća kao budala zato što je ne koristi, čak i kada to treba da učini. Poetična bol, zar ne?

Ove patriote su uradile šta osećaju da moraju na jeziku koji nije srpski. Srećom pa znam da to nije razlog odsustva onih koji su ličnim primerom direktno učestvovali u pisanju njihovog teksta. U jednom trenutku sam shvatio da ono što činim na radnom mestu i privatno, ono što najbolje umem, očigledno nije dovoljno da bi sutrašnjost bila bolja. To te dotuče. Potreba da se glupiramo i grešimo tamo gde ne pripadamo. Otuda retke suve oči i trnci u kičmi kada se zavesa spustila. S druge, njihove strane, dok smo sedeli na sceni, a naši domaćini igrali u gledalištu.

Predstava OFF neprijatno podseća na skrajnutost u svakom smislu. Otrežnjujući iskaz kojim su glumci dali više od profesije i zagazili na polje ozbiljnog društveno-političkog angažmana. Parče zdravog mesa kao trn u oku trulom organizmu. Delo koje bi moralo gostovati u svim srpskim pozorištima.  

Igor Mihaljević