Ako želiš da ostvariš nešto bitno, to ne možeš sam

Ana Vrtačnik je mlada umetnica iz Novog Sada. Dobitnica je brojnih nagrada iz oblasti umetnosti, redovno izlaže svoje radove kako u zemlji, tako i u inostranstvu, radi kao asistentkinja na Akademiji umetnosti, a nedavno je i doktorirala. Praktični deo njegog doktorskog rada predstavljen je proletos ugaleriji Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine, kao izložba pod nazivom Taktilni dijalozi – primena biomimetičkih formi pri stvaranju umetničkog dela.

"Doktorska izložba koju sam imala u martu u galeriji SULUV na neki način bila je test koncepta koji sam razvijala na doktorskom umetničkom projektu, jer je zahtevala da publika na vizuelni sadržaj ne reaguje samo čulom vida već i dodirom, što je bila okosnica celog mog umetničkog istraživanja. To se na kraju i desilo na izložbi. Ljudi su zbog vune kao materijala koji je istorijski povezan sa čovekom, ali i zbog mekoće samih umetničkih dela, prosto imali izuzetno jaku potrebu da taktilno dožive umetnička dela", rekla je Ana u razgovoru za O radio.

Na šta si želela da ukažeš ovom izložbom, koja je zapravo deo tvog doktorskog rada?

Ovom izložbom sam želela da ukažem na čovekovu potrebu da doživljava svet taktilno. Imam osećaj da smo danas, u savremenom svetu, iako smo konstantno okruženi ekranima, društvenim mrežama, medijima, malo zaboravili da doživljavamo svet posredstvom čula dodira. To je bila neka moja ideja i mislim da je danas dodir postao zanemaren, pogotovo usled cele ove situacije sa pandemijom. Mi više ne dodirujemo ni biljke ni životinje, a kamoli jedni druge. Zagrljaj je postao tabu. Tako da se nadam da je izložba malo pomerila te granice doživljavanja sveta danas.

Posle Novog Sada izložba je otputovala u Užice, a sada i u Kragujevac. Kako su tvoji radovi tamo prihvaćeni?

Ta izložba je upravo postavljena u Kragujevcu. Publika koja je došla da vidi izložbu mahom je sačinjena od studenata. Iskreno, reakcija me je potpuno iznenadila, jer su došli sa gomilom pitanja i zapažanja. Očigledno, izložba podstiče na neku vrstu dijaloga i drago mi je da mladi ljudi dobro reaguju na moja dela, pošto je u pitanju tradicionalna tehnika obrade vune. Očigledno postoji momenat savremenosti u celoj toj priči.

Radiš kao viši saradnik na Akademiji, kako je raditi sa studentima koji su samo koju godinu mlađi od tebe?

Mislim da je za studente jako dobro da postoji jedna mlađa generacija asistenata na Akademiji, sa kojima oni mogu i opuštenije da pričaju, da podele svoja iskustva i svoje brige, ali isto tako i da čuju neka naša iskustva i nauče nove stvari. To su sve mladi ljudi koji danas, aktuelno, izlažu. Često se dešava da mi izlažemo na istim izložbama sa studentima. To je dijalog između nas asistenata i njih studenata, reakcija je obostrana. Ja moje studente posmatram kao kolege, a ne kao učenike.

Koji su izazovi pred tobom kad radiš kao predavač, a koji kada radiš na svojim delima? Da li možeš da se opredeliš šta ti je draže od ta dva posla i da li među njima postoji neka veza?

Kad radim kao predavač, ja u stvari radim na realizaciji, koncipiranju i pomaganju da se realizuje neka tuđa ideja, ideja mojih studenata. U tom procesu sam malo fleksibilnija, dok sam na svom materijalu mnogo strožija prema sebi. Nekada bi mi prijalo da se sama prema sebi postavim kao predavač. Ta dva posla se meni nekako nadopunjuju i ja ih ni ne odvajam, prosto su komplementarna u mom životu.

Dobitnica si brojnih nagrada i priznanja u oblasti umetnosti. Koliko su ti te nagrade olakšale posao ili bar omogućile da više ljudi vidi tvoja dela?

Nagrade mogu biti mač sa dve oštrice. Naravno da su one jako bitne i da dosta utiču na gradnju portfolia, na to da dobijem više izložbi, da skupim reference i sve to utiče na to da budem više primećena. Da me primete kolekcionari, da ostvarim kontakt sa ljudima i to mi je otvorilo put za mnoga izlaganja i u državi i u inostranstvu. Nagrade jesu bitne, ali su često i opasne. Mnoge koji dobiju nagrade to malo udari na ego. Jednostavno treba biti svestan da je to priznanje za neki tvoj rad, ali da to ne znači da si ti najbolji, da si bolji od ostalih. Tu treba biti obazriv. Na kraju krajeva, umetnost je subjektivna stvar, nije da može da se izračuna ko je prvi, a ko poslednji.

Da li ohrabruješ studente da se prijavljuju na različite konkurse?

Da naravno. Kada sam bila student nije bilo toliko studentskih razmena i to mi je uvek nedostajalo. Onda kad sam počela da radim kao asistent, zaista sam se trudila da sa svojim studentima radim na aplikaciji za studentske razmene. Tada je Erazmus postao veoma popularan, tako da su mnogi studenti otišli, neki u Španiju, neki u London. Takođe sam radila na aplikaciji mojih studenata za letnju akademiju u Salcburgu i svake godine neko od njih ode tamo. I ja sam kao student bila tamo i to je deo moje pedagoške prakse.

Mnogo si putovala i izlagala svoje radove i u inostranstvu. Gde je bilo najzanimljivije?

Za mene je najzanimljivije i najčudnije iskustvo bio Peking jer sam otišla na kraj sveta, prvi put bila u Aziji i sve je dosta drugačije nego ovde. Susrećeš se sa znakovima, sa jezikom koji ne poznaješ, kulturom koja je potpuno drugačija od tvoje. U nekom trenutku je to za mene bio veliki šok. Kasnije sam mnogo naučila iz tog iskustva, čak i kad sam se vratila u Srbiju. Na kraju krajeva, primenila sam ta iskustva u nekim svojim radovima.

Tvoja poslednja dela su zapravo rezultat rada različitih generacija. O čemu se radi?

Vuna je veoma pogodan, ali zahtevan materijal za obradu i zaista je potrebno mnogo vremena da se napravi jedno umetničko delo od vune. Takođe, postoji mnogo tehnika za obradu vune. Ja sam imala rok za doktorsku izložbu, a bilo mi je i fizički naporno, pa sam angažovala sve žene iz moje porodice da mi pomognu. Pomagale su mi baka, tetka i mama i napravile smo malu žensku fabriku za proizvodnju umetničkih dela. Njima je to naravno bilo zanimljivo, pogotovo mojoj baki koja, kao i većina starijih ljudi, nema mnogo sadržaja u životu. Ona je bila veoma ponosna kada je došla na izložbu, jer se osećala kao da je nekim delom to i njena izložba. Ne treba zazirati od pomoći, ako želite nešto bitno da ostvarite, ne možete sve sami.

I za kraj, da li Taktilni dijalozi nastavljaju putovanje ili je vreme za nešto novo?

Čekaju me još dve izložbe, u Kikindi i u Apatinu. Nakon toga, mislim da je vreme za novu seriju. Nešto se od tih radova i prodalo, tako da kolekcija više neće biti potpuna. Na pomolu su nove ideje i novi koncepti. Nastaviću da radim sa vunom, ali ću probati da je suprotstavim nekim jačim materijalima kao što su metal ili pleksiglas. Možda to budu i skulpture. Svakako je u toku rad na novoj seriji radova.

Alma Kovčić