Zna se ko je pobedio, a ko izgubio 9. maja 1945.

"Građane Srbije skorije rehabilitacije svakako mogu da zbune ali u tom zbunjujućem haosu ipak ima određenog sistema, koji se oslikava u tome da se na svaki način želi zabašuriti čiji je to poraz u Srbiji i čija je pobeda. Pre svega, to je poraz onih koji su bili na strani Hitlera i fašizma i personifikacija toga je svakako Milan Nedić, ali je neporeciva činjenica da se u snage kolaboracije u Drugom svetskom ratu, kada je u pitanju srpski etnički korpus, moraju ubrojiti i četnici Draže Mihailovića." - Srđan Milošević, istoričar

"9. maja 1945. je praktično završen Drugi svetski rat porazom Sila osovine – porazom fašističkih snaga. Sile antihitlerovske koalicije su završile rat teškom, ali slavnom pobedom nad fašizmom. Ne samo da je tada završen jedan rat, već je završen slomom monstruozne ideologije fašizma i u tom smislu završetak rata nije imao samo vojni karakter koji je preraspodelio moć u Evropi i svetu, već je slomljena mračna ideologija koja je obeležena rasizmom, raznim oblicima netrepeljivosti i najbrutalnijeg progona na rasnoj, etničkoj, a u pojedinim segmentima i na verskoj osnovi.

Drugi svetski rat je bio specifičan zato što je sukob bio u velikoj meri obeležen snažnim ideološkm nabojima. Nosio je pečat fašizma i antifašističke koalicije s druge strane. Kada kažemo "fašizma", onda uvek ubrajamo i one koji su kolaborirali sa nacističkom Nemačkom i Musolinijevom Italijom i to je bio širok spektar kolaboracije u Evropi", govori nam istoričar Srđan Milošević, s kojim dalje razgovaramo o tome u kakvoj klimi Srbija danas dočekuje Dan Evrope i da li sveže rehabilitacije srpskih aktera rata zbunjuju mlade?

"Građane to svakako može da zbunjuje ali u tom haosu ipak ima određenog sistema, koji se oslikava u tome da se na svaki način želi zabašuriti čiji je to poraz u Srbiji i čija je pobeda. Pre svega, to je poraz onih koji su bili na strani Hitlera i fašizma i personifikacija toga je svakako Milan Nedić, ali je neporeciva činjenica da se u snage kolaboracije u Drugom svetskom ratu, kada je u pitanju srpski etnički korpus, moraju ubrojiti i četnici Draže Mihailovića. To je jedna, sa ili bez znakova navodnika, neprijatna činjenica za mnoge današnje pripadnike političke i intelektualne elite, koja se želi izbeći i to je prvi momenat proizvedene konfuzije u javnosti.

Drugi momenat je da se partizanski pokret, koji je u Srbiji danas priznat kao nedvosmisleno antifašistički, u najvećoj meri nacionalizuje i oslobađa multietničke dimeznije. Opet se svodi na to da su Srbi imali dva antifašistička pokreta i iz partizanskog pokreta se isključuju neki drugi, uključujući i onog ko ga je vodio – Josipa Broza Tita. Konačni rezultat toga je da prave komemoracije u Srbiji govoto da nema. U prazničnom kalendaru imamo samo 9. maj, koji je međunarodni praznik. To je razumljivo jer je vrlo teško pronaći datum iz istorije ravnogorskog pokreta koji bi bio 'bliži srcu' za obeležavanje, a partizanska borba se želi izbeći kao mesto sećanja. Zato imamo situaciju da se Srbija 'diči' sa dva antifašistička pokreta, a suštinski ne komemoriše nijedan", objašnjava Milošević.

Naš gost podseća da je partizanski pokret bio pre svega jugoslovenski i u njemu su značajnu, u pojedinim fazama dominantnu ulogu imali Srbi, ali njegovu jugoslovensku komponentu ne možemo isključiti iz opisa suštine NOB-a. Partizanski pokret je bio jedini antifašistički pokret u tadašnjoj Jugoslavji i Srbiji, što izvodimo iz činjenice da je u Drugom svetskom ratu antifašizam jedino mogao biti borbeni antifašizam, za razliku od danas. A zašto sve više mladih o antifašizmu govori kao o nepoželjnom nusproduktu komunizma i boljševizma, ili ih izjednačava, Milošević odgovara:

"Tu se dogodio zanimljiv obrt. Tokom devedesetih, u značajnom delu političke i intelektualne elite na antifašizam se gledalo negativno jer je identifikovan sa komuniznom i partizanskim pokretom, što je u osnovi činjenica. Međutim, od 2000. nadalje došlo je do ideološkog zaokreta i sada se antifašizam ističe kao vrednost ali se nacionalizuje, proglašava se za ekskluzivno srpsku stvar i odatle ide priča o dva antifašistička pokreta. Prva faza je negacija značaja i vrednosti, a druga glorifikovanje antifašizma i falsifikovanje onoga što je zapravo bio."

Naš sagovornik podseća da naši politički lideri retko govore o antifašizmu jer istina ne odgovora onome što je vladajući ideološki narativ, a to je nacionalizacija antifašizma. U javnim nastupima se izbegava konstatovanje očigledne činjenice da je jedini antifašistički pokret bio partizanski i da je bio jugoslovenski, odnosno internacionalni. Posledično njihov javni nastup mora nužno biti nemušt i ispunjen različitim erozivnim formulacijama, čak i netačnim navodima. Pitali smo Srđana kako bi tinejdžeru objasnio da antifašizam nije isto što i komunizam?

"To je komplikovana priča. Mi imamo narativ u dubini društva koji više nije zvanični, da je i sam antifašizam besmislen, nije se trebalo boriti protiv Nemaca jer je to podrazumevalo velike žrtve, trebalo je ćutati i čekati kraj rata. I onda se kaže da je antifašizam, kao pokret koji je podrazumevao borbu protiv okupatora, u tom smislu bio štetan i njega su vodili pre svega komunisti, kojima je i bio cilj da uništavaju srpski narod. Taj narativ postoji i očigledno je da neko čak i razume šta je bio antifašizam, ali se kaže da je bio štetan i uperen protiv srpskog naroda, a u toj konstataciji se vezuje za komunizam.

Sviđalo se to nekome ili ne, antifašizam je pretežno bio dominantno vezan za Komunističku partiju Jugoslavije i njen pokret otpora, kojem su prišli i mnogi nekomunisti. Nijedan drugi pokret u Srbiji i Jugoslaviji nije sebe označavao tim pojmom, a čak i kada bismo proširili to značenje u savremenom smislu, onda bismo mogli reći da je u početnim fazama pokret Mihailovića bio antiokupatorski, pa ako proširimo značenje i antifašistički, iako se on sam nikada tako nije identifikovao. Ali, onog trenutka kada je počela kolaboracija četnika i okupatora taj pokret gubi svaki legitimitet i ne može se smatrati ni oslobodilačkim, ni antifašističkim."

Ocenjujući naše udžbenike istorije, Milošević smatra da oni u velikoj meri reprodukuju narativ o dva antifašistička pokreta, pri čemu se favorizuje nacionalni, četnički pokret, koji se neopravdano smatra i oslobodilačkim i antifašističkim. Čak i kada se nedvosmisleno pominje da su i jedna i druga strana u ratu činile zločine, uvek su težim rečima kvalifikuju zločini partizana, dok se uz čitav niz nedopustivih relativizacija govori o četničkim, koji su bili daleko brojniji, brutalniji i sa karakterom organizovanog nasilja i zločinačke politike.

Analizirajući medijsko prikazivanje Dana pobede i Dana Evrope u Srbiji, novinar RTV-a Aleksandar Reljić kaže da 9. maja kao takvog u medijima ima, ali da mu se umanjuje važnost.

"Imamo 9. maj koji se u velikoj meri povezuje s paradom u Rusiji, a s druge strane imamo prezentaciju 9. maja kao nečega što se stidljivo prikazuje kao tekovina antifašističke borbe i našeg velikog učešća u njoj. Prikriva se činjenica da su u toku procesi rehabilitacije ratnih zločinaca i da bi veća važnost tog datuma mogla da pokvari nekima račune koji bi želeli da, recimo, rehabilituju Milana Nedića. Odnos vlasti prema tom datumu je prilično licemeran, koliko prema tekovinama antifašističke borbe, toliko i u odnosu na proces rehabilitacije, jer nigde ne žele da se direktno odrede prema tome, nego je to ostavljeno institucijama sistema, sudovima i sličnim. Čini mi se da to sud sam po sebi ne radi, nego se u celoj toj priči i te kako rovari."

Reljić ukazuje da je proces rehabilitacije i uopštena revizija naše istorije proces koji traje više od 30 godina i prolazio je kroz razne evolutivne faze, da bismo danas stigli do toga da se otvoreno govori o tome da je Milan Nedić više bio žrtva, nego što je iza sebe ostavio žrtava te da je u vreme njegove, uslovno rečeno vladavine, Srbija već 1942. bila proglašena za judenfraj (očišćenu od Jevreja, prim.aut) teritoriju.

"Taj proces dugo traje i započet je zato što su vrednosti i tekovine antifašističke borbe, koju su podrazumevale antinacionalistički koncept, bile drugačije od onoga što se dogodilo devedesetih i to danas živimo. Morao je teren da se duže priprema da bi se devedesete uopšte desile. Sada, u postkonfliktnoj fazi, vrednosti koje su nas odvele u konflikt su i dalje prisutne i značajne, tu su kao deo društva i nešto što je poželjno", podvlači Aleksandar.

foto: Dobrivoje Dejanović

Govoreći o medijskom pristupu 9. maju u Srbiji, Reljić ističe da mi danas nemamo kvalitetne medije i oni ne posmatraju opšte vrednosti kao važne za njihov program. On se gleda iz pre svega komercijalnog ugla, zbog čega 85 posto vremena živimo rijalitije, a ne promociju društvenih vrednosti. Inače, Reljić upravo završava film koji se bavi borbom protiv fašizma, anitesmitizma, ksenofobije i islamofobije koja je danas prisutna u Evropi. U pitanju je aktuelna borba unuka komandanta Aušvica, Rajnera Hesa, koji nosi teret zločina svoga dede Rudolfa, obešenog 1947. na teritoriji Aušvica, mesta koje je sam napravio, sa presudom za ubistvo 2,5 miliona Jevreja.

"To moraju da rade i drugi da bismo imali ukupnu, drugačiju veliku sliku koja bi mogla da utiče na javno mnenje", kazuje naš gost, kog pitamo kako se Nemci, a kako mi, odnosimo prema tekovinama Drugog svetskog rata?

"Mislim da su stvari inače u Evropi menjaju, čak i u Nemačkoj. Oni se i dalje bore i suočavaju, ali je taj proces sve manje popularan. I kod nas ta borba traje, ona nikada ne sme da stane. Uvek imamo situaciju da su mase nezainteresovane, a suština je da nacizam i fašizam bujaju sa svih strana oko nas ali da mi toga ili nismo svesni, ili ne želimo da vidimo, ili mislimo da je to bezopasno - da nikada ne mogu da se povampire kao tridesetih godina, što nije tačno. Nije fašizam bujao samo u Nemačkoj, bujao je u celom svetu, on je bio vrlo popularan i u nas, nije bio uvezena ideologija nego deo šireg konteksta u to vreme. Antisemitizam je bio popularan i u Americi, i u Evropi, pa i kod nas, tako da on uvek može da se povampiri. Od nula mesta u Evropskom parlamentu, desničari sada imaju preko 170, od 750. Ako danas čitamo Hitlerov 'Majn kampf' i pored reči 'Jevrejin' stavimo 'musliman' - to danas zapravo živimo. Desničarska ideološka matrica je i te kako jaka i Evropa apsolutno neslavno dočekuje 9 maj."

Govoreći o odnosu mladih prema tekovinama rata, poznati novinar rekao nam je da mlada, pametna osoba može da shvati da je svaka vrsta ksenofobičnog razmišljanja pogubna i da je svrstava u neke mase, od samog početka. Mlada osoba sama po sebi ima neku vrstu buntovničkog karaktera, pa ako govorimo o masama - onda ona tamo ne bi smela da pripada.

"Ne mogu da smatram bilo koga odgovornim, odgovorni smo prema samima sebi, ali mlada osoba mora imati svest o pogubnosti tog ideološkog koncepta. Vlast jeste odgovorna za to, nama uopšte nije jasno gde smo danas, međutim, svako od nas je odgovoran u odnosu na sebe i činjenicu koliko se sam potrudi da neke stvari sazna i izgradi sopstveni sistem vrednosti. Ko god ima tu vrstu poriva neće biti zbunjen i shvatiće da naša država nije zbunjena, naprotiv, ona namerno zbunjuje da bi skrenula pažnju sa osnovnih problema.

Zbunjenost se plasira s namerom i spinom da bi se prikrile stvari koje su iza nas. Iza svih desničarskih ideoloških koncepata, gde mi treba nekoga da mrzimo, ili nešto više od toga da uradimo, uvek stoji neka pljačka. Ako shvatimo da je pljačka osnovni motiv tih koji plasiraju ideološke zbunjenosti, onda nećemo biti zbunjeni. Iza 'konačnog rešenja jevrejskog pitanja' je zapravo bila velika pljačka. Takođe, iza ratova na prostorima bivše Jugoslavije je takođe bila  - velika pljačka."

Igor Mihaljević