Seksualno obrazovanje je nužna potreba

U poslednje vreme, u našoj zemlji vesti o koroni zasenile su još teže teme: silovanje i seksualno zlostavljanje. Tu mračnu lavinu pokrenula je glumica Milena Radulović ispričavši svoju priču o zlostavljanju u poznatoj školi glume. Nakon nje, mnoge devojke i žene su se osnažile da pričaju o toj temi. Osim u medijskom diskursu, reči podrške, iskustva i različite priče mogu se pronaći u grupama na fejsbuku, na storijima na instagramu, među različitim forumima i organizacijama. Sve se svodi na to da se moramo baviti temom osnaživanja mladih da o temi nasilja, bilo ono fizičko, mentalno ili seksualno govore, edukuju se i informišu.

Istraživanje o položaju i potrebama mladih, Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) iz 2020. godine pokazuje da je skoro 40 odsto mladih bilo izloženo digitalnom nasilju, dok je više od 64 odsto onih koji su bili izloženi fizičkom ili verbalnom nasilju. Još alarmantnija činjenica je da je čak 82 odsto mladih reklo da su bili svedoci nasilja, a 70 odsto njih je reklo da nasilje nije prijavilo.

Koordinatorka omladinskog rada u organizaciji Irida Aleksandra Grujić kaže da je razgovor o temi nasilja sve manje stigma, ali da je nasilje i dalje veoma prisutno.

"Mi ne radimo konkretno sa žrtvama, ali se o ovoj temi sve više priča, generalno. Postoje različiti centri i organizacije koji rade na prevenciji nasilja, tako što uče mlade o tome šta jeste nasilje i kako da ga prepoznaju i kako da reaguju. Uče ih kako da prepoznaju neke prve znake nasilja i eventualno zaustave ciklus nasilja, iz kog je kasnije mnogo teže izaći. I na društvenim mrežama postoji mnogo kanala komunikacije, koji šalju poruku da nasilje nije stigma i da postoje mesta gde mladi mogu da se obrate ukoliko imaju neki takav problem", kaže Aleksandra.

Prema njenim rečima, prevencija je najbolji oblik zaštite.

"Važno je da se radi paralelno i sa decom i sa mladima kako bi prepoznali šta je nasilje, kako da se zaštite u tom prvom trenutku, ali i da se informišu o tome koji su mogući resursi za podršku. Moje iskustvo je da su programi osnaživanja mladih više zastupljeni u neformalnom obrazovanju. Videla sam da postoje različite inicijative da se to uvede i u škole i nadam se da će se u tome i uspeti", ističe Aleksandra.  

Naši mladi sagovornicu su podelili svoja iskustva sa nama, a zanimalo nas je kome bi se obratili u takvim slučajevima.

"Kada je reč o fizičkom, psihičkom ili seksualnom zlostavljanju, ja bih se pre svega obratila policiji. Naravno, pre toga bih rekla svojim roditeljima i posavetovala se o narednim koracima."

"Iskreno nisam znao kome bih se obratio u slučaju tako nečega. Pričao bih verovatno sa nekim ko mi je blizak. Možda sa roditeljima, baš bliskim prijateljima i sa devojkom. Ali ne znam kome bih drugo mogao da kažem. Doduše, nedavno sam saznao za omladinske radnike, pa pretpostavljam da bih tamo mogao nekome da ispričam."

"Zamislim se kada o tome razmišljam. I sama sam pre mnogo godina bila izložena pshičkom nasilju. Nisam to ni umela da prepoznam. Kada sam kasnije shvatila šta je to i kada sam progovorila o tome, shvatila sam koliko to jeste bilo nasilje. Naravno da treba pričati o tome i treba se nekome obratiti, ali pitam se gde. Naravno da bih rekla prijateljima i porodici, ali kada su u pitanju institucije, pitam se koliko brzo i dobro rade svoj posao. Plašim se da ne bih na vreme bila zaštićena i da bih isprovocirala osobu koja me zlostavlja. Imam osećaj da se žrtve u Srbiji ne osećaju bezbedno i zaista treba imati hrabrosti pričati o tome."

"Mislim da ne bih znao kome da se obratim, kao mlađi sam i bio u nekim situacijama tog mentalnog zlostavljanja i držao sam to u sebi. Ne bih ni danas znao kome da se obratim u određenim situacijama. Znam da postoje socijalne službe koje su nadležne za to. Pretpostavljam da bih se njima javio, ili policiji. A naravno, kroz razgovor bih se prvo poverio porodici ili prijateljima, mada ne znam koliko bi to doprinelo rešenju, to je više da sami sebi olakšamo, a rešenja treba da dođu od institucija."

Nasilje je svaki oblik jedanput učinjenog ili ponovljenog verbalnog ili neverbalnog ponašanja koje ima za posledicu stvarno ili potencijalno ugrožavanje zdravlja i razvoja osobe.

Ovo je samo jedna od definicija nasilja. Ono može imati različite forme i oblike i zbog toga je veoma važno da na vreme pričamo o ovom temama, da se edukujemo i informišemo. Posebna tabu tema je seksualno nasilje, ali i seksualno obrazovanje kod dece i mladih. Darko Lazarević iz organizacije Jazas Novi Sad kaže da je Srbija jedna od retkih zemalja koja još uvek nema seksualno obrazovanje u osnovnim školama.

"To je veliki problem i delimično uzrok svih ovih stvari. Mladi ne znaju da prepoznaju kada su izloženi seksualnom nasilju. Osim u izuzetnim situacijama, kada je u pitanju silovanje ili fizički čin. Ono je pristutno na mnogo više načina i u mnogo više oblika. S jedne stane nema obrazovanja, ne poznaju svoje telo i izloženi su i nekoj vrsti nasilja jer ulaze prerano u seksualne odnose. Mi smo nekoliko puta pokušavali da uvedemo seksualno obrazovanje u redovan sistem formalnog obrazovanja, ali na žalost to još uvek nije zaživelo. Prevencija u formalnom i neformalnom obrazovanju je veoma značajna i može mnogo da pomogne. Naši kapaciteti zemlje su takvi da to još nije prepoznato", kaže Darko za Oradio.

On takođe napominje i da postoji više uzroka zašto je seksualno obrazovanje i dalje tabu i u porodici i u društvu.

"Dete najmanje vremena provodi u porodici. Osam sati je u školi, osam sati spava. Pitanje je koliko realno roditelji mogu da se posvete dodatnoj edukaciji. Sa druge strane, među mlađim generacijama, taj tabu se polako topi, nestaje. Ali postoje starije generacije kojima je to još uvek tabu, pa se to preslikava i na politiku i to još uvek nije aktuelna tema koja će da izazove dovoljne reakcije da to ne bude po strani. Slučajevi silovanja dobijaju pažnju samo ukoliko su u pitanju neke pozante ličnosti i ako je u pitanju neko ko to marketinški, ružno je reći, odlično odradi. Mi imamo godišnje minimum jedan slučaj prijavljivanja seksualnog nasilja, a da to niko i ne zna. Tako da to jeste tabu i u porodici i u medijima i u obrazovanju i to je razlog što se sve to dešava", ističe Darko.  

Njegov savet mladima je da o nasilju ne ćute, taman i po cenu da pogrešno procene da li se nasilje dogodilo.

"Bolje je što pre se obratiti pedagogu ili roditeljima, nego da prolaze godine i da se to taloži. Kontaktirajte, razgovarajte i sa vršnjacima. Naravno to je mač sa dve oštrice, jer deca često osude one koji pokušaju da kažu da su pretrpeli takav problem."

U KOMS-ovom istraživanju se navode i uzroci nasilja prema mladima. Neki od njih su: promocija nasilnika u medijima, porodični odnosi, nacionalizam i nacionalna netrepeljivost, društveni odnosi koji promovišu nasilje, odsustvo i pad društvenih vrednosti u Srbiji i drugi.

Ono što je sigurno je da o nasilju ne treba ćutati. Postoji mnogo adresa kojima se može obratiti ukoliko posumnjamo ili doživimo neki oblik nasilja:

SOS linija za žrtve nasilja - 0800 222 003

Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu - 0800 101010

Takođe svaki oblik nasilja se može priajviti i policiji na broj 192

Na kraju, citiraću Gandija: Sila je oružje slabih, nenasilje je oružje jakih. 

Emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim?", poslušajte u plejeru:

J. Božić

Foto: Pixabay.com/Canva.com