Hipnoterapija: kako da iskoristimo podsvest?

Za hipnoterapiju su mnogi čuli, ali malo ko u Srbiji tačno zna šta ona predstavlja i kakav je to način lečenja. Iako je na zapadu veoma rasprostranjena, kod nas je počela da se primenjuje od skora, pa tako imamo i prve hipnoterapeute. Prva klinička hipnoterapeutkinja u Novom Sadu je Dana Radusin Pejčić koja objašnjava na koji način, hipnozom, čovek može da reši većinu svojih problema izazvanih stresom i fobijama.

Kakva vrsta terapije je hipnoterapija?

Hipnoterapija je oblik komplemetarne terapije koja koristi moć pozitivne sugestije na ljudsku podsvest i tako utiče na naše misli, stanja i ponašanje. Ona se radi u stanju hipnoze koja je i inače jedno od naših prirodnih stanja, u kojem se nađemo 150 do 200 puta dnevno na po trenutak. To je jedno blagodatno stanje u kome sve ono što se nalazi u podsvesti nama u korist raščišćava probleme.

Hipnoterapija može da se bavi svim oblastima u životu. To što se zove terapijom ne znači da smo bolesni jer život nije bolest. To samo znači da kada imate dobrog hipnoterapeuta imate dobrog trenera koji će vas naučiti kako da sopstvene potencijale i podsvest koristite sebi u korist. Tako možete da naučite nekoga ko je vredan đak da bez stresa i traume izađe na ispit i položi ga. Možete pomoći sportisti koji pred meč ili utakmicu jednostavno nema snage. Naša podsvest uzvek ima dodatnu snagu, a hipnoterapija joj pomaže da ispliva na površinu.

Kako to funkcioniše?

Hipnoterapija ne koristi duboku hipnozu, kao što mnogi pretpostavljaju. U pitanju je stanje svesti koje svi mi imamo mnogo puta u danu i koje naš mozak koristi kako bi se odmorio od mnoštva informacija kojima smo svakodnevno bombardovani. Osoba koja dođe na terapiju, kada počne seansa oseća se opušteno, relaksirano i u telu i u umu.

Kako se postaje hipnoterapeut?

Što se škole tiče, mi u Srbiji licencirne škole nemamo. Morate izdvojiti malo novca i vremena i mnogo dobre volje i iskoristiti svu dobrobit neke od škola koje se nalaze u inostranstvu. Najjače su u Velikoj Brotaniji i Americi. Školovanje u inostranstvu vam obezbeđuje diplomu. Zvanje hipnoterapeuta možete dobiti ako završite neku od njih, ali samo uz visoko medicinsko obrazovanje možete postati klinički hipnoterapeut, a to je zvanje koje ja nosim. Diploma je licencirana za ceo svet i svako ko je zasluži ima garantovano članstvo u udruženju.

Koliko je podneblje poput Srbije spremno uza ovakvu vrstu terapije?

Ljudi u Srbiji i znaju i ne znaju šta je hipnoterapija. Oni koji znaju imaju tek polovičnu informaciju. Kada pričamo o hipnoterapiju ne pričamo o podneblju, već o specifičnom stanju svesti, gde ljudi dođu do potrebe da sebi pomognu. To je svugde isto. Ima onih koji veruju u sebe, onih koji veruju u nekoga i onih koji veruju u tablete...

(Dana Radusin Pejčić)

Kada neko hoće sebi da pomogne on će naći neki od tih načina da sebi pomogne. Kada je hipnoterapija u pitanju ljudi treba da znaju da to nije šala, da oni ne odlaze na drugu planetu kada su u fazi hipnoze, ali isto tako kada prođu kroz terapiju vrlo jasno znaju kakav benefit mogu da imaju. Tu nema kontraindikacije. Ljudi još uvek ne znaju koliko je hipnoterapija blagotvorna. U svetu je ona mnogo poznatija i zastupljenija nego kod nas.

U svetu je hipnoterapija dosta popularna kod sportista u delu gde traže posebnu motivaciju za meč, da li se hipnoterapija i kod nas koristi za slične stvari?

Ovo za sportiste ne bih čak ni nazvala pomoću. To je jedna dobra dodatna metoda za sav trud i zalaganje da rezultat bude adekvatan ili malo bolji. I to je ono što je najlepši deo hipnoterapije, jer ne rešavamo nikakav problem, već nadograđujemo ono što je dobro. Svi veliki sportisti imaju svoje hipnoterapeute, u Srbiji je to relativno zastupljeno. To su stvari koje su počele da se dešavaju. Do pre nekoliko godina niste imali ni psihologa u klubovima, a sada je to normalno. Oni koji dođu u situaciju da im je neophodna pomoć vrlo često se obraćaju za pomoć nakon što su prošli sve krugove. Imate ljude koji imaju panični strah koji ne mogu da prepoznaju, dugogodišnje udaranje srca, a onda se ispostavi da postoji okidač koji dovodi do toga. Hipnoterapija služi tome da otkrije te okidače, ona je dobra za fobije, anksioznost i trajno je rešenje.

Koja je starosna kategorija najspremnija da se obrati za pomoć?

Javljaju se svi i stariji i mlađi, jednako muškarci i žene. Kada su deca u pitanju hipnoterapija najbolje dođe kod navikavanja na nove sredine u promeni škole. Za odvikavanje od cigareta i skidanje kilaže javljaju se stariji, a možda bi bilo dobro da to rade kad su mlađi. Studenti se javljaju zbog teških ispita i manjka samopouzdanja. Ova poslednja kategorija je idealna za grupne sesije, naročito kada više njih imaju isti ispit kod jednog profesora, ali moram da napomenem da je hipnoterapija najučinkovitija u odnosu jedan na jedan.

Poznati smo kao nacija tabletomana. Da li je ovo jedan od odgovora na takvu vrstu terapije?

Ne bih govorila o tome da li je hipnoterapija bolja ili gora, prosto nije uporediva. Mi jesmo podneblje puno anksioznih ljudi koji se obraćaju psiholozima za pomoć, koja je često neka vrsta stimulansa i tableta. Oni se osećaju bolje kada uzmu tabletu, ali to nije doživotna terapija. Hipnoterapija radi po drugačijem sistemu. Rešimo ono što nije dobro pa sutra nemamo razlog da nam ne bude loše. To tako jednostavno funkcioniše. Lekovi su lekovi, imate ozbiljna psijhijatrijska oboljenja gde ljudi uvek moraju da budu na lekovima jer nema druge pomoći. Hoću da kažem da nisu lekovi zamena za ovo što radim, niti je hipnoterapija zamena za lekove.

Koliko je hipnoterapija dobra u ekstremnim situacijama poput otkaza, gubitka voljene osobe i sličnih problema?

Mnogi simptomi koji se ljudima javljaju, čak i fobije i panike, jesu rezultat upravo tih stresnih situacija. Gubitak voljene osobe, otkaz, kraj velikih ljubavi, promena zemlje, jesu veliki stresovi. Simptomi se često ne jave odmah, već čak i dve tri godine nakon stresa. Znamo šta se dešavalo devedesetih, a kada je bio pik poremećaja ponašanja, osećanja i svega onoga što mi živimo? Tek posle 2000. godine. Kada nađemo uzrok, mi hipnoterapijom faktički doživljaj tog stresa preformatiramo da sve ono što posle dolazi izgleda drugačije.

Možete li mi dati jedan primer kako hipnoterapija funkcioniše?

Recimo, kod odvikavanja od pušenja, a mislim da mnogi ljudi imaju problem s tim, postoje razne predrasude i zablude. Oni koji žele da ostave cigarete prolaze često fazu sa tabletama, odlaze na razne oblike odvikavanja, često pokleknu, vrate se i tako dalje. Kada izaberu hipnoterapiju kao način za ostavljanje cigareta, jedino što treba da rade jeste da žele da budu nepušači. I to je poenta hipnoterapije. Ne da maltretiramo mozak tako što ćemo nešto da mu oduzimamo i branimo, naprotiv, to sve ostavimo i samo gradimo novi stav. Koristimo onaj deo mozga gde su sve informacije sačuvane, pa i ona da se nismo rodili kao pušači i da ćemo biti veoma srećni i zadovoljni kada ponovo postanemo nepušači. To prosto tako funkcioniše. Ja sam neko ko je prošao kroz tu proceduru i interesantno je da vi posle druge ili treće seanse, zavisno od čoveka do čoveka, jednog momenta samo shvatite kako više ne palite cigarete, ne hvata vas premor i nemate nikakvu frku. Niko vam dok traje terapija ne brani da pušite i onda vas sačeka to iznenađenje da ste jednostavno prestali.

Da li političari imaju potrebu za hipnoterapijom u bilo kom obliku?

Ja nisam imala takav slučaj.

A kolege?

Kolege jesu. Ali da vam kažem, sudeći da nas čeka politička kampanja uskoro, videćete da oni čak i koriste hipnoterapiju, baš kao i marketinški stručnjaci. To se dešava u političkim i marketinškim kampanjama. Poruke su tako napisane i tako se plasiraju da ih naš mozak čuje tačno onako kako to želi onaj ko ih plasira. Ne koriste samo hipnoterapeuti hipnozu, već se ona koristi svugde. No, ponavljam, hipnoza je naše prirodno stanje svesti i može se koristiti na različite načine i u različite svrhe.

Moja koleginica je imala slučaj čoveka koji je došao i rekao da ima veliki strah od letenja. Ništa ne bi bilo specifično u toj priči da taj čovek nije bio pilot. Jednostavno se probudio jednog jutra i shvatio da ne sme ni da pogleda u nebo, a kamo li da leti posle 15 godina karijere. Takve stvari nam se događaju. Šta je tu okidač može da se pronađe hipnoterapijom i onda može i da se leči. U protivnom možete da ga suzbijate ili ignorišete, ali ništa nećete rešiti. 

P. Klaić