Anksioznost nije tabu!

Prema analizama i studijama koje ja radila Svetska zdravstvena organizacija, svaka četvrta osoba u toku svog života boluje od nekog psihičkog poremećaja. Najčešće je to anksioznost, od koje pate odrasle osobe, čak i deca. 

Anksioznost nije, kako se misli, pojava koja je karakteristična samo za žene. Gotovo podjednak broj muškaraca takođe vodi bitku s njom. Razlika je u načinu ispoljavanja, jer se kod žena javi potreba za izolacijom, dok se muškarci okreću alkoholu i fizičkom ispoljavanju besa.

Prilog o ovoj temi poslušajte u emisiji Pokretač:

Studentkinja Jovana Lj. prvi put je prepoznala simptome anksioznosti još u srednjoj školi. Trebalo je, kako kaže, ranije da potraži pomoć psihoterapeuta.

"Još dok sam bila tinejdžerka imala sam napade anksioznosti. Plašila sam se kako ću se snaći na fakultetu, kako ću da živim daleko od roditelja, kako ću da iskontrolišem sve to... To su bili tek počeci i ja sam ih zanemarivala, jer ko se danas ne plaši takvih stvari. Međutim, već na prvoj godini fakulteta sam imala ozbiljnije napade. Bilo mi je teško da se vozim sama u gradskom prevozu, pa onda da boravim na nekim mestima sa puno ljudi, kao što je šetalište, market i na kraju sam fakultet. Polako sam se udaljavala iz društva i kontakta sa ljudima, jer sam se plašila njihove reakcije na moje stanje", priča Jovana.

U našem društvu se o anksioznosti malo priča i najčešće se posmatra kao mentalni poremećaj. S obzirom na to da pojedini psiholozi posmatraju anksioznost kao bolest novije istorije, mišljenja ljudi o anksioznosti su prilično oprečna od onog što ona zaista jeste.

"Ma kakva anksioznost, čoveče, danas kome god da nešto fali, on je anksiozan. Mislim da je to samo dosada i da ljudi idu predaleko u to 'šta bi se moglo desiti'. Lično, ne shvatam to ni kao bolest ni kao poremećaj, negsamo neko stanje melanholije", rekao nam je jedan od sagovornika.

Neki ljudi anksioznost posmatrajo kao izgovor i lenjost ali, ima i drugačijih mišljenja.

"Ranije sam mislila da ljudi malo preuveličavaju, ali na žalost, imam drugaricu koja je anksiozna i sada shvatam to mnogo ozbiljnije. Mislim da ljudi treba da potraže pomoć čim osete neke simptome anksioznosti", glasio je jedan odgovor.

Stanje anksioznosti je nomalno osećanje koje karakteriše sve ljude. Da je to je iracionalni strah od stvari na koje ne možemo da utičemo, kaže psihoterapeut Ivana Perić.

"Anksioznost je zapravo strepnja, odnosno, izostaje objekat straha. Anksioznost je problematična zato što je subjektivna, nema realnog objekta. Mi se plašimo, ali ne možemo da definišemo čega se to bojimo. Pojedinac predoseća da će mu se desiti nešto loše i zato se anksioznost najviše povezuje sa egzistencijom. Svi vidovi anksioznosti se na kraju svode na krajni strah od smrti, odnosno, od onoga što je neizvesno. To dovodi do toga da ljudi misle da nemaju kapacitet da se izbore sa situacijom, te vode neki nesvesni dijalog sa samim sobom koji ih vodi u dubinu anksioznosti", objašnjava Ivana Perić.

Prema njenim rečima, u takvim situacijama psihoterapija je prilično važna, jer pomaže u stvaranju odnosa u kome jačate sebe, što je oružje koje psihoterapeuti koriste. 

"Postoje grupne i individualne terapije, grupne su preporučljivije baš zbog tog što pojedinci tada shvataju da nemaju samo oni problem, nego i mnogi drugi što ih, svakako, drži dalje od izolacije. A i samo druženje pacijenata i razmena iskustava je pomak u lečenju. Najbitnije je da pacijent stekne poverenje u vas", kaže Ivana.

Ona dodaje da su osim psihoterapije potrebni i lekovi u nekim slučajevima, a kad god je moguće da ih osoba izbegne, da to i uradi.

Najbitnije je da anksiozna osoba ima sa kim da podeli svoje strahove, kako bi se lakše suočila sa njima i pobedila ih. Psihoterapeuti takođe savetuju i uključivanje u neki hobi ili bilo kakvu kreativnu aktivnost kao dobar način borbe protiv anksioznosti. U celoj situaciji najbitnije je pronaći volju da se problem prevaziđe, jer bez volje, nema ni same borbe.

Dejan Gatalo

fotografije: pexels.com