Prevencija nasilja je značajnija od kazni za nasilnike

Pravilnik o obavljanju društveno-korisnog, odnosno humanitarnog rada, koji se od 15. septembra primenjuje u osnovnim i srednjim školama u Srbiji doneo je mnogo nedoumica i oprečnih mišljenja među profesorima, učenicima, roditeljima, pa i građanstvom na koje Pravilnik nema nikakvog uticaja. Kako se primenjuje i šta je doneo u školski sistem mogli ste da čujete u emisiji O tome se priča.

Vršnjačko nasilje definitivno jeste jedan od najvećih problema među tinejdžerima, a škole se zajedno sa roditeljima bore da to prestane. U čitav proces uključuje se i Vlada, kako kod nas, tako i u ostatku sveta. Neki razmišljaju o kaznama, a drugi pre svega o prevenciji.

Društveno-koristan i humanitarni rad, kako ih ovaj Pravilnik tumači, obuhvataju aktivnosti čijim se ostvarivanjem razvija društveno odgovorno ponašanje učenika i predstavlja disciplinsku meru koja omogućava umanjivanje ili otklanjanje štete, ili posledica štete, razvija svest o odgovornosti i posledicama sopstvenog i ponašanja drugih i popravlja odnose među uključenim stranama.

Kako kaže Sanja Vukadinović, profesor sociologije u ekonomskoj i medicinskoj školi, društveno-koristan rad sam po sebi nije loša ideja, ali smatra da nemaju sve škole uslove da ga sprovedu

"Čini mi se da bi đaci neke od tih mera smatrali banalnim, ne bi nikakvog efekta imali na njih. Nisam čula da je bilo ko od učenika komentarisao pravilnik. Dakle ili nisu informisani ili za njih to ne predstavlja nešto što je važno." 

Nasilje u školama je globalni problem i skoro sve zemlje su se različitim programima uključile da to nasilje spreče ili bar smanje. U Japanu, gde društveno-koristan i humanitarni rad predstavljaju deo tradicije i gde je nezamislivo da učenici ne sklanjaju smeće za sobom i ne popravljaju ono što su uništili, a što se Pravilnikom koji mi imamo od skoro smatra kaznom, stopa vršnjačkog nasilja je iz godine u godinu sve veća.

Vršnjačko nasilje je veoma česta pojava i u Velikoj Britaniji, posebno u srednjim školama. Ipak, sve je više zastupljeno na internetu, pa postaje nešto nad čim škole gube kontrolu, rekla nam je Dejana Draganić koja u Londonu ide u srednju školu. Ona dodaje da se najviše pažnje kod njih poklanja prevenciji.

"Obično se od učenika kada upisuju školu traži da potpišu Formular o pravilima ponašanja u školi. To je zapravo skup pravila ponašanja koji sprečavaju vršnjačko nasilje. Kada to potpišu zapravo su pristali da poštuju pravila koja važe u toj školi i svaka škola ima svoj pravilnik. Ako se pravila krše sledi kazna, a kazne mogu biti različite. Prvo se nastavnici obraćaju roditeljima tako što im pošalju pismo, zatim ih mogu pozvati na razgovor i sa njima pričati o posledicama problema koje je njihovo dete napravilo, a ako je u pitanju ozbiljniji prekršaj učenik može biti udaljen sa nastave, suspendovan, pa čak i izbačen iz škole".

Dejana je dodala da o tome da li će kazna za neki prekršaj biti društveno-koristan ili humanitarni rad, odluku može da donese samo policija koja je uključena kada su u pitanju teži prekršaji. Ipak, pošto se uglavnom radi o prekršajima maloletnih lica, kazne su uglavnom blage. Upravo zbog toga, prva instanca u rešavanju problema jesu roditelji.

"U drugim zemljama postoji praktikovanje društveno-korisnog rada, ali možda poređenje nije uvek baš najadekvatnije jer je njihova organizacija nastave i drugih aktivnosti prosto drugačija. Ali društveno-koristan rad nije novina u našem sistemu. Moram da napomenem da je i do sada bilo nekih elemenata društveno-korisnog rada koji su škole praktikovale, ali on nije bio obavezan, nije bio strukturisan, više je zavisio od toga da li ga roditelji podržavaju ili ne", rekla je Milja Krivokuća, članica radne grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije u ministarstvu.

Dakle društveno-koristan rad je već postojao kao kazna u našim školama, ali nije uvek bio prihvaćen, što od učenika što od roditelja, zbog toga što nije bio definisan zakonom. Sada jeste i pravilnik sadrži tabelu koja za svaki prekršaj propisuje kaznu odnosno određene aktivnosti društveno-korisnog ili humanitarnog rada.
Sanja Vukadinović, profesor sociologije u ekonomskoj i medicinskoj školi kaže da u nekim slučajevima ove kazne nisu adekvatne. 

"Može se reći da su utopijski sročene odnosno da su pomalo naivne. Pogotovo kazne za neke teže, ozbiljnije prestupe kao što je unošenje oružja u školu i slično. Mislim da mere koje su tamo navedene nisu adekvatne, iako to nije konačan spisak svih mogućih mera i škola može da ih kombinuje."

I dok mi brinemo o kaznama za nasilnike, Velika Britanije se pobrinula da zaštiti učenike koji trpe nasilje.

"Imamo jak sistem podrške za žrtve vršnjačkog nasilja. Oni pre svega u školi mogu da se obrate nastavnicima i da traže pomoć. Od najmlađih uzrasta deci se govori kako da prepoznaju znake nasilja i šta da rade ukoliko misle da njih ili nekog u njihovoj okolini drugi učenik maltretira. Obično se prvo obraćaju nastavnicima ali postoji i telefonska linija koju mogu da pozovu i zatraže pomoć", objasnila nam je Dejana.

Vlada Velike Britanije je, u cilju sprečavanja nasilja u školama, dala preporuku nastavnicima da obavezno prijavljuju nadležnim službama svaki vid nasilja i neprimerenog ponašanja, kako bi učenicima bilo jasno da pravila važe za sve i da će svi biti kažnjeni bez obzira na to da li su dobri ili loši đaci ili pripadnici višeg ili nižeg staleža. Kako kažu, jedino će tako učenici shvatiti da su jednaki u očima nastavnika i da za sve važe ista pravila.

Ukoliko ste propustili emisiju U kakvoj zemlji želim da živim koja je posvećena Pravilniku o društveno-korisnom radu, možete je preslušati na podkastu O radija. 

Alma Kovčić