Ponašanje ljubimca je odraz u ogledalu svog vlasnika

Da li ste znali da kućni ljubimci, prvenstveno psi i mačke, oboljevaju od istih bolesti kao i njihovi vlasnici. Dogodi se da dožive razne oblike stresa, agresije ili fobija, pa tada na scenu stupa Dunja Kovač, Novosađanka koja se bavi jednim prilično retkim zanimanjem. Po struci ona je doktor veterinarske medicine, bihevijorista, što zapravo znači da se bavi terapijom ponašanja pasa i mačaka, odnosno, leči poremećaje u njihovom ponašanju.

Kako si došla do toga, gde si stekla to obrazovanje?

Još na početku, kad sam krenula na studije veterine nikada mi nije bila želja da lečim, nego više da pomažem kućnim ljubimcima, da se bavim preventivom i edukacijom. Nisu me zanimale hirurgija, klinička praksa i ambulanta, prvenstveno me je zanimala zoologija, odnosno nauka o životinjama, više kao grana biologije i etiologija odnosno nauka o ponašanju životinja. Od prvih dana studiranja tražila sam to usmerenje, način kako bih mogla da se obrazujem i usavršavam na tom polju, jer naš fakultet tradicionalno nema te predmete i o tome se vrlo malo uči. Povezala sam se internacionalnom veterinarskom studentskom ogranizacijom i dobila mogućnost da proputujem svet i družim se sa ljudima koji imaju ista interesovanja kao i ja.

Prva saznanja o tome sam stekla u Južnoj Africi na univerzitetu u Pretoriji gde sam radila sa divljim životinjama, među kojima su bili slonovi, velike mačke i ostale divlje životinje specifične za to podneblje. Više sam radila sa biolozima nego veterinarima i shvatila sam da kombinacijom ove dve naučne oblasti, kao i sa psihologijom, mogu stići do onog što želim. Nakon toga sam boravila u Austriji gde sam radila sa vukovima, u Singapuru sa definima, usledila je Amerika, pa Holandija... Većinu svog obrazovanja u suštini sam stekla van granica ove zemlje.

Koje su to metode koje primenjuješ?

Kada kažemo poremećaji u ponašanju prvenstveno mislimo na strahove, stres, razne oblike agresije, fobije i anksioznosti. Jednako i psi i mačke oboljevaju od takvih vrsta bolesti, jer oni zapravo žive u našem, ljudskom svetu, gde ne znaju uvek kako da se ponašaju jer ih prosto vlasnici ne nauče. Mnogi faktori utiča na to, ali razna psihička stanja koja oni mogu da razviju odražavaju se na fizičko zdravstveno stanje. Kada govorimo o lečenju ovakvih slučaja baziramo se na naučnim metodama, a to se zove bihevijoralna modifikacija. Dakle nema fizičkih kažnjavanja, novina “po dupetu” (smeh) i sličnih metoda, nego terapija koja se primenjuje je sistemom nagrađivanja. Naučno je dokazano da, kada se psu daje nagrada, najčešće u obliku hrane, podiže se serotonin hormon sreće, a snižava kortizol i drugi hormoni stresa. Time možemo očuvati kognitivne procese u organizmu, pas može da razmišlja, ima motiv da nešto radi, a tada životinja može da se uči.

Ko je tvoja klijentela?

To vlasnici pasa i mačaka, mada najčešće pasa. Oko mačaka sam imala više telefonskih poziva i saveta ali sa psima često radim. Što se demografije tiče uglavnom su to vlasnice i to mlađe devojke između 20 i 30 godina starosti, ili su to mlađi bračni parovi sa decom.

Da li možeš da nađeš neku paralelu između vlasnika i ljubimca?

Da li vlasnik liči na ljubimca? (smeh) Pa može, naravno, ponašanje ljubimca je kao odraz u ogledalu svog vlasnika. Ljubimci nas posmatraju, svaki naš pokret, korak, sve što mi radimo oni uče od nas i često naše navike prenosimo na kućnog ljubimca. To se vidi na mnogim primerima, uzmimo, na primer, labradora. To su aktivni, radni, lovni psi koji vole vodu, vole da nešto nose u zubima, granje ili neku igračku, ali u zavisnosti u kakvom domu žive oni pokupe drugačije karakteristike i narav. Neki budu aktvini, a neki pak tromi i u suprotnosti sa očekivanjima.

Šta je tvoj savet u vezi sa čuvanjem pasa u stanu?

Često ljudi upadaju u zamku kad kažu da je mali pas za stan a veliki nije, on je za dvorište. To uopšte nije tako. Različite rase su pravljene za različite namene. Postoje mali psi, koji se nazivaju psi za pratnju, kao što su maltezeri, pudle, pekinezeri i to su rase koje su stvarane da sede na svilenim jastucima. Oni zaista jesu za stan, nisu za kućicu i dvorište. S druge strane, imamo pse koji su izuzetno fizički aktivni i koji bi trebalo da budu napolju. To su nemački lovni terijer, jazavičari, džek rasel terijeri... To su rase koje imaju jak temperament, hiperaktivnost, njima treba puno fizičke aktivnosti. Ukoliko je ova rasa u stanu vlasnici mogu da imaju problem. Postoje takođe i rase velikih pasa, kao, na primer, nemačka doga. To je pas koji spava 20 sati dnevno isključivo na kauču. Mirni su, vidimo ih samo zbog njihove veličine. Sličan je nju faundlend koji se ponaša na gotovo isti način kao doga. Dakle, prva stvar u odluci izbora pasa je rasna predispozicija, kakav je to pas, ali i ono najvažnije, kakav je naš životni ritam, ono što vlasnici često previde, a to je koliko su sati odsutni. Ukoliko je to celo radno vreme, a ne postoje drugi ukućani, nije prirodno za živo biće da bude toliko sati samo. Kaže se čak da ako pas ostaje sam više od četiri sata, da je to zlostavljanje. To je svakako ono čime bi vlasnici trebalo da se pozabave.

Zašto se ne vole pas i mačka?

(smeh) Nije da se ne vole nego je to jednostavno biologija vrsta. Konkretno, mačke su lovci i pre to proizilazi od mačaka, nego od pasa. Mačke su te koje su netrpeljive u većini slučajeva, jer kao predatori žive same ili malim grupama, sve druge životinje smatraju ili za potencijani plen ili za nekog ko im ugrožava njihov prostor i teritoriju. Tako da su mačke te koje prenose netrpeljivost na pse. Psi su nekada davno takođe bili lovci. U svojim genima imaju očuvane predatorske sekvence, vidimo to na ulici kada vijaju kola, bicikliste ili decu na rolerima. Njima nešto u mozgu govori da, kada nešto malo protrči pored njih, treba da se vija. Ne znaju zašto ali to je nešto što im je evolucijom ostalo. Samim tim, mačke su male, brze, interesantne i često se događa da ih psi pojure. Nema želje da je pas pojede, prosto je to po automatizmu. Čim mačka pobegne pas na nju brzo zaboravi. Ja imam psa i tri mačke, svi savršeno žive, možda nema tu neke ljubavi, ali razviju toleranciju. Znaju se pravila i mogu da egzistiraju zajedno.

Mogu li pas ili mačka da se zaljube?

Naučno je dokazano da pas kada pogleda svog vlasnika i kada je u njegovom prisustvu, pored serotonina, hormona sreće, luči hormon oksitocin koji je hormon ljubavi. To je hormon koji luče i ljudi, majka prema svojoj deci, partneri jedan prema drugom, tako da se može reći da pas stvarno voli svog vlasnika. Ono što je interesantno, lučenje oksitocina nije nikada uočeno između pasa, čak ni kada je ženka u teranju osnosno kada je između pasa parenje. Možemo da kažemo da pas može da se zaljubi u svog vlasnika, dok kod mačke to nije slučaj. Za mačku možemo da kažemo da voli svog vlasnika, ona to pokazuje svojim govorom tela, žmirkanjem očiju, trljanjem ali ljubav je očigledno rezervisana za psa i za vlasnika.

Da li šuster ima najgore cipele osnosno kako je (ne) vaspitano tvoje kuče?

(smeh) Ja sa psom imam sreće, to je divan, vaspitan pas, a što se tiče jednog mačka mislim da ću pocepati diplomu (smeh). Zabluda je da mi ili veterinari imamo najvaspitanije pse na svetu. To ipak nije tako i ja sam prema psu popustljiva, subjektivna, radim neke stvari koje drugima savetujem da ne rade. Međutim, u poslu sam objektivna i moram da budem kako bih davala ispravne savete, znam koliko je teško vlasniku kada radimo na nekim problemima, koliko je teško da prati moja uputstva. Radim i ja nekad stvari za koje savetujem da se nikad ne rade, ali imam valjda sreće, moj Bak je stvarno lepo vaspitan i nemam nikakvih problema sa njim.

Jovan Marjanović