Društvo
Od blaga u pesku do novog prijateljstva: priča o izgubljenoj burmi
Koliko puta ste na društvenim mrežama naleteli na objave tipa “Izgubljen novčanik tu i tu, ako neko pronađe neka mi piše u inbox”, “izgubljena minđuša, nema neku vrednost ali je uspomena, ako je neko pronađe”.... Takođe ima i mnogo postova onih koji su nešto pronašli pa sada traže vlasnika. To se možda najbolje videlo posle obilnih padavina i poplave u Novom Sadu kada su ljudi na ulicama pronalazili automobilske tablice. Ovih dana na društvenim mrežama pojavio se post o pronađenom prstenu.
Dok su se deca igrala u pesku na Velikoj plaži pored Ulcinja, jedno dete je uzviknulo da je pronašlo blago. Kada su odrasli pogledali videli su da je pronađeno blago zapravo zlatna burma. Ostali su zatečeni i zapitali se šta uopšte da rade sa tim. Odlučili su da pokušaju da pronađu vlasnika.
“Dobra stvar u celoj priči je ta što je prsten imao gravuru. Postavili smo ga na drušvene mreže iako je bila mala verovatnoća da će se pronaći vlasnik. Prvo sam sve postavila na svoj nalog na facebook, napisala sam da je pronađen prsten na toj i toj plaži, da ima gravuru datum i da će vlasnik znati koje je ime pored ugravirano. Osim na svoje profile, post smo stavili u razne grupe tipa, Ada Bojana, Ulcinj, Velika plaža i na kraju sam ja postavila i na tviter gde je objava doživela veliku slavu”, priča Tamara Živković za O radio, čije je najmlađe dete pronašlo prsten.
Tamara kaže da je bilo svakavih komentara, najviše pozitivnih, ali na žalost i dosta negativnih. Jedni su se pitali zašto se meša u ljudske sudbine i vraća prsten koji je neko možda namerno bacio posle svađe, dok su drugi tražili slike sa Ade Bojane, jer “zna se ko tamo ide i šta se tamo radi”, a treći su kritikovali to što je napisala da je na Adi Bojani, a zapravo je njena lokacija Velika plaža, jer “kad ćemo naučiti razliku”. Ali su čak i negativni komentari učinili da post samo postane vidljiviji.
Tamarin post videlo je više od 160.000 ljudi što na fejsu, što na tviteru i ta brojka, uz komentare i deljenje posta, dovela je do toga da se vlasnici pronađu i to veoma brzo.
“Na kraju se ipak javio neko ko poznaje ljude koji su izgubili prsten, oni su pre dva meseca bili baš na tom delu plaže gde je gospođa Agnes izgubila prsten, najverovatnije dok su se pakovali. Kaže da su pretražili ceo taj deo plaže, pa čak i vodu jer su bili ubeđeni da je prsten izgubila kraj vode. Na kraju smo ga mi pronašli i nekako smo se povezali. Bili smo kod njih, lepo su nas ugostili, pozvali nas na večeru, deci su dali džeparac kao znak zahvalnosti, kupili im bombone, sladoled, lubenicu i na kraju se iz cele priče rodilo jedno divno prijateljstvo”, priča nam Tamara koja stvarno nije očekivala da će se vlasnici pronaći, ali je ipak želela da pokuša.
"Ja sam šokirana. Jako sam želela da se pronađe taj neko, ali sam ipak bila realna. Znala sam da su šanse minimalne. Sve ovo mi vraća veru da uvek treba pokušati. Šta ja uopšte da radim sa njenom burmom. To nema veliku materijalnu vrednost, a i da ima, emotivna vrednost je mnogo veća", priča nam Tamara.
Ona dodaje da je objavu namerno poslala prijateljima koji imaju mnogo pratilaca i da je znala da će to doći do velikog broja ljudi, što se i desilo. Na kraju informacija do vlasnika nije stigla preko tvitera, nego fejsbuka, preko neke grupe, ali je put do grupe išao preko tvitera. Vlasnica prstena je, inače, državljanka Nemačke. Objavu su podelili i neki poznati ljudi, a Tamara je počela da dobija slike svog posta na tuđim profilima.
Slične objave o izgubljenim stvarima Tamara je viđala i ranije na društvenim mrežama, ali su one bile uglavnom lokalnog karaktera. Vlasnici se ponekad pronađu, mada to uglavnom zavisi od pronalazača i vrednosti predmeta koji je pronašao. Tamara kaže da je njoj ukraden bicikl pre nekoliko godina i nikada ga nisu pronašli, bez obzira na sve objave na društvenim mrežama.
Ova priča je za Tamaru vrlo emotivna, jer je naučila decu koliko je lepo učiniti dobro delo.
"Od početka smo uključili decu u čitavu priču. Oni su pratili koliko je ljudi videlo post i gledali su i komentare. Jako su bili srećni što je vlasnik pronađen. Moj petogodišnjak, koji je i našao prsten, želeo je da ga vrati i bio je jako srećan i ponosan. Prvo je naravno bio srećan što je našao blago i hteo je da ga nosi kući, jer je mislio da je našao nešto vredno. Ipak, kroz priču, jako mi je drago što su deca shvatila poentu cele priče i zašto treba pronaći vlasnika”, zaključuje Tamara Živković.
Deca su počela da se raspituju šta da rade ako pronađu novčanik u kom nema dokumenata i kako da pronađu vlasnike različitih sitnica. A to je zapravo i poenta ove priče - naučite decu da čine dobra dela.
Alma Kovčić
Foto: Facebook, twitter, lična arhiva
