U muzeju prošlosti i sadašnjosti

Muzej Vojvodine u Novom Sadu je ustanova sa bogatim muzejskim fondom koji broji oko 400.000 predmeta i bibliotečkim fondom sa preko 50.000 publikacija. Svojom stalnom postavkom, u kontinuitetu od osam hiljada godina, prezentuje razvitak ljudskog društva na današnjem tlu Vojvodine. Kustos - istoričar Dimitrije Mihajlović se u Muzeju Vojvodine bavi muzejskim predmetima, njihovim istorijatom, izložbama, stalnom postavkom.

Kakav je posao kustosa, kako se formiraju zbirke, kako se nabavljaju i otkupljuju predmeti, određuju njihove vrednosti, na koji način se muzeji snabdevaju predmetima ili ih dobijaju na poklon bilo da je reč o pojedincima ili privatnim zbirkama, Dimitrije je saznavao u samom procesu rada.        

"Tokom master studija primljen sam na volonterski program u okviru kojeg smo imali zadatak da osmislimo izložbu koja se ticala prošlosti vojvođanskog prostora s obzirom na to da je Muzej Vojvodine centralna, matična institucija za pokrajinu. Na izložbi pod nazivom 'Dobrudžanski ratnici' (srpski dobrovoljci u Rusiji tokom Prvog svetskog rata) učestvovao sam kao stručni saradnik i obavljao sam različite poslove od terenskog istraživanja po selima oko Zrenjanina do kontaktiranja sa stanovništvom, kako bi se ta izložba realizovala i kako bih imao preduslov da uđem u program grada za pripravnike. Bio sam i saradnik autora izložbe stalne postavke Muzeja Vojvodine tj. Odeljenja prisajednjenja koje je otvoreno 2018. povodom stogodišnjice kraja Prvog svetskog rata i prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji. Na toj izložbi pod nazivom 'Od sna do jave' koja je postavljena  na 200 kvadratnih metara, radili smo od idejnog plana do samog rešenja, te sam, takoreći iz prve ruke, od autora izložbe učio", kaže naš sagovornik.

Profesionalni put muzeologa odnosno kustosa istoričara, Dimitrije je usmerio i na pedagoški rad.  

"U Pedagoškoj službi Muzeja Vojvodine imao sam šansu da se okrenem edukaciji – radu sa studentima, srednjoškolcima, osnovnoškolcima, da vodim strane delegacije kroz izložbe. Na taj način sam shvatio muzej iz drugog ugla kao posetilac, odnosno šta posetioci vide, šta im treba pružiti, šta treba da ponesu iz muzeja kao znanje, informaciju, interesovanje ili neku klicu koja će se možda razviti u nešto kompleksnije i koja bi ih usmerila u neku stručnu oblast kao što je istoriografija, muzeologija i druge", kaže Dimitrije.

"U Pedagoškoj službi sam bio i koordinator u projektu pripreme srednjoškolske predstave 'Velika narodna skupština 1918.' koja je realizovana u saradnji sa koleginicom Vladimirom Stanisavljević, muzejskim savetnikom pedagogom. Uz pomoć srednjoškolaca održali smo dramske radionice na kojima su oni uz dramatizovani tekst scenarija imitirali i glumili delegate, govornike. Tekst sam napisao na osnovu istorijskih  izvora koji su pohranjeni u Arhivu Vojvodine, a tiču se zapisnika sa te skupštine. Uz dramatizaciju smo uspeli da oživimo jedan važan momenat u istoriji grada i čitave regije Balkana. Svako od njih je imao određenu ulogu, jedan je recimo bio delegat određene nacionalne manjine, neko je bio predsednik skupštine, neki su izražavali podršku ideji prisajedinjenja. Svi su bili u odeći koja imitira devetnaestovekovni stil, a u tome nam je pomoglo Srpsko narodno pozorište koje nam je pozajmilo uniforme, frakove, haljine… Učestvovalo je dvadesetak srednjoškolaca koji su bili oduševljeni radom na toj predstavi", dodaje Dimitrije.  

U Muzeju Vojvodine, u zimskom semestru organizovane su interaktivne kreativne dramske radionice projekta "Ruke prošlosti" u saradnji kustosa tog muzeja i glumaca Akademije umetnosti u Novom Sadu. Dimitrije je bio rukovodilac tog projekta, a osnovna ideja bila je oživeti stalnu postavku. Projekat je podržala direktorka Muzeja Vojvodine Tijana Stanković Pešterac, a savetnik na projektu je bila Slađana Velendečić - rukovodilac Odeljenja za pedagoški rad i odnose sa javnošću.

"S obzirom na to da stalna postavka počinje sa arheologijom odnosno praistorijom čovečanstva, krenuli smo od nje i fokusirali se na različite tačke koje su nam bile zanimljive. Obuhvatili smo figure iz Vinčanskog perioda, figurine božanstava- votivne figure, dečije igračke iz neolita, rimski šlemovi iz 4.veka nove ere, tipa Berkasovo, inače najreprezentatvniji predmet Muzeja Vojvodine koji ih poseduje tri što je jedinstveno u svetu. Cilj tih radionica je bio da osnovnoškolce, srednjoškolce ili studente uvuku u dramatizovan scenario mogućeg istorijskog događaja. Imali su određene zadatke recimo da zamisle boginje plodnosti, potom to nacrtaju ili razgovaraju o tome, od gline da prave figurine, smišljali su posvete na rimskim šlemovima ili da ih npr. oni prave kao zanatlije. Radionice su se odvijale u opuštenoj atmosferi. Upoznavali smo ih sa samim predmetom i kroz dramski zaplet, glumu, imitaciju, proveravali kako zamišljaju ljude iz prošlosti, a uz pedagoško-istorijski aspekt ponekad korigovali njihovo nekada suviše imaginarno mišljenje. Deca su na kraju uspela da budu 'u cipelama ljudi iz prošlosti' i da spoznaju šta su ljudske ruke ranije pravile, kako su to činile, gde je pravljen određeni predmet i zašto", pojašnjava naš sagovornik.

U taj  muzeološki okvir odnosno u jedan mentalno formiran prostor rekonstrukcije istorijske scene glumci su pak uneli kreativne ideje i dinamiku što je bilo neophodno kako bi mladi ljudi to mogli da konzumiraju.

"Sudeći po upitnicima koje smo davali učesnicima na kraju radionice uočili smo da im se pre svega dopala interakcija sa njima - voditeljima radionice. Najviše su uživali u dinamičnosti, u tome što su mogli da pitaju što god žele i da kažu šta misle. Iz celokupnog učestvovanja u radionici oni su naučili i istorijske činjenice, ali im je bio veoma važan i dragocen aspekt slobodnog promišljanja i izražavanja”, navodi Dimitrije.

Trenutna preokupacija  našeg sagovornika jeste priprema izložbe "Strma ravnica – sto godina od kolonizacije Vojvodine 1921 – 2021". Posle Prvog svetskog rata, pojašnjava Dimitrije, dogodila se promena etničke slike Vojvodine kada su ljudi uglavnom iz dinarskih krajeva ovde naseljavani po svojim zaslugama kao dobrovoljci ili zainteresovani kolonisti. Pomeralo se stanovništvo i u samoj Vojvodini, Bačvani, Banaćani, Sremci imali su mogućnost za autokolonizaciju.

"Interesantno je sa čim smo se kolega Bogdan Šekarić, muzejski savetnik etnolog, i ja susreli na samom terenu koji smo ove godine započeli. Za nepuna dva meseca obišli smo tridesetak mesta u Bačkoj, Banatu i Sremu. Uspeli smo da kontaktiramo sa potomcima tih ljudi koji su pre stotinak godina došli uglavnom na ledine, pustare, stare majure od kojih su kasnije napravljena naselja. Na terenu smo zatekli vakuum od sto godina. Mnogi od njih, predmete svojih predaka nisu smatrali vrednim, a i Drugi svetski rat je učinio svoje. Dosta toga je bačeno, zatureno, zakopano, sklonjeno. Ono što smo našli nalazi se na tavanima ili se strogo čuva kao određena vrsta artefakta unutar familije. Ispostavilo se da je veliki broj predmeta dostupan muzeju na korišćenje za izložbu samo zato što su se ljudi otvorili za temu. Reč je o starim ljudima koji do sada nisu imali priliku da čuju da se neko interesuje za prošlost njihove porodice, predaka, dobrovoljaca, kolonista i na to su pozitvno reagovali. Imamo u planu oko 180 predmeta, ali to je prvi krug istraživanja koje će se nastaviti i posle izložbe jer tema svojim značajem diktira buduću poziciju u nauci, posebno u muzeologiji”, zaključuje Dimitrije Mihajlović.

Izložba "Strma ravnica – sto godina od kolonizacije Vojvodine 1921 – 2021” planirana je za 26.oktobar kada je i Dan Muzeja Vojvodine. Ova godina je jubilarna, jer se obeležava stogodišnjica jednog veoma važnog događaja koji je zauvek promenio sliku Vojvodine. 

Foto: Ivan Nikita Dujin (Projekat "Ruke prošlosti") i Vladimir Vranjković (Muzej Vojvodine)

A.Trešnjić