OŠ "Džordž Orvel" protiv nasilja

Ako se najava minsitra prosvete Mladena Šarčevića obistini, sve škole u Srbiji biće pod nadzorom kamera povezanih sa policijskim ispostavama. Ne sporeći ozbiljnost i učestalost nasilja i kriminala u školama, O radio je istražio da li je takvo rešenje etično, efikasno i - finansijski isplativo.

S jedne strane, vršnjačko nasilje, kriminal i vandalizam u srpskim školama jesu alarmantni, ali se s druge postavlja važno etičko pitanje: da li je celodnevni nadzor dece pravo rešenje za povećanje bezbednosti i kakvu generaciju ljudi tako stvaramo?

Govoreći od odnosu sigurnosti i privatnosti, sociolog sa novosadskog Filozofskog fakulteta Aleksandar Tomašević kaže da se u ovakvim situacijama uvek se javlja etička dilema, bez obzira da li se radi o školama ili drugim javnim prostorima.

"Kada se malo bolje pogleda ceo slučaj, možda se ta dilema ispostavi kao lažna ako sagledamo svaki aspekt odvojeno. Što se privatnosti tiče, uvođenje sistema za nadzor nije direktni atak na privatnost učenika, ako to poredimo sa intruzivnijim merama kao što je pregled školskih rančeva. Imam osećaj da, kada bi direktor ili nastavnik pitao učenika 'kako su tvoja prava povređena, šta ne želiš da kamera zabeleži', verovatno ne bi dobili precizan odgovor. Ne radi se dakle o direktnoj povredi privatnosti već nečemu možda ozbiljnijem, a to je izmena društvenog okruženja u školama koja se manifestuje kao gubitak poverenja. Ako do ovoga dođe, percepcija učenika vrlo moguće može biti 'oni nama ne veruju, oni će nas snimati, svi smo sumnjivi' i samim tim gubi se poverenje koje je inače na slabom nivou."

Kao primer, naš gost navodi situaciju u kojoj bi kamera zabeležila manji incident, učenika zatim pozovu na razgovor, a on može reći 'ne želim da pričam sa vama, evo vam vaša kamera i snimak', što se fundamentalno ne razlikuje puno od zatvorskog snimanja dvorišta. Profesor somborskog Pedagoškog fakulteta i etičar Slobodan Sadžakov napominje da je u pitanju vrlo ozbiljan problem koji se pokušava rešiti na brzinu.

"Naravno da je svako za to da se deca osećaju sigurno, ali ovo je po mom mišljenju prekrupan korak da bi se učinio bez konsultacija sa čitavim timom sastavljenim od pripadnika raznih struka. Osetljiv je problem, a rešenje koje se nudi je brzo. Ovo uvođenje ima svoju pravnu, etičku, psihološku i pedagošku dimenziju. Oni koji to uvode morali su pokazati šta nam govori da će bezbednost dece biti povećana. Opravdanje je da štite njihovu bezbednost, ali ovo je neka vrsta realizacije orvelovskog programa, uz opravdanje da je to u korist dece. Dečiji život nosi spontanost, igru, da li sve to mora biti pod nadzorom kamera u svakom momentu? Nema nedvosmislenog odgovora, pitanje je vrlo složeno i teško ali mislim da je lakoća s kojom se ovako nešto uvodi, bez konsenzusa i produbljenije analize svega vrlo problematično."

Tomašević podvlači da nije rešenje zauzeti antitehnološki stav, nego se zapitati koja je svrha nadzora i kakve posledice ostavlja. Po njemu, pod upitnikom je i pitanje same sigurnosti, budući da ne postoje konkretni dokazi da kamere rešavaju problem nasilja.

"Kada neka škola podnese izveštaj da je u godini nakon postavljanja kamera zabeleženo manje incidenata i slučajeva nasilja, šta nam to govori? Da nije možda nasilje pobleglo iz školskog dvorišta, van vidokruga kamera? Jedino gde su kamere dokazano uspešne je sprečavanje vandalizma, ali to je potpuno drugačija stvar. Tu je fokus snimanja kamere javna ili privatna imovina i kamera pazi na objekte, a ne ljude."

Sadžakov ne misli da su kamere jedino moguće rešenje za problem nasilja u školama. Kako kaže, njegovo dete sticajem okolnosti pohađa školu u kojoj stvari funkcionišu sasvim dobro.

"Postoji čovek koji je zadužen za bezbednost, u slučaju i najmanjeg problema roditelji bivaju kontaktirani, policajac je uvek negde u blizini sada kada je krenula školska godina, a u onim školama gde problema ima trebalo bi tražiti rešenja ali prisustvo kamera govori o brutalizaciji naših života. To je brzo rešenje, mislim da je trebalo sačekati s ovim ili dati značajnije opravdanje da li će se bezbednost zaista povećati pod nadzorom", govori Sadžakov i dodaje da uspešne škole ne dopuštaju da stvari odu predaleko i da dete koje pokazuje nasilničke tendencije to radi mesecima, što dovodi do psiholoških trauma, povlačenja ili u najgorim slučajevima - samoubistva.

"Radionice, edukacije i orijentacija škole da se takve pojave saseku u startu su velika stvar. Naravno, ne treba valjda mi da savetujemo policiju kako da obavlja svoj posao. Rešenje dolazi iznutra, iz same škole, kroz edukaciju i jasnu politiku bezbednosti, ali i sa spoljašnje strane, kroz rad sa organima bezbednosti", priča nam Sadžakov, na kog se nadovezuje Tomašević:

"Ključ je u komunikaciji, u stvaranju poverenja u trouglu učenik-roditelj-nastavnik, odnosno škola. Nikakve specijalne vaspitne mere nisu potrebne nego samo da su svi upoznati sa činjenicama. Najteži oblici vršnjačkog nasilja i zlostavljanja su procesi koji traju dugo i postepeno se pojačavaju. Počinje sa uvredama i eskalira nemilim incidentima koji dođu do medija. To su stvari koje u početku samo žrtva oseća i to kamera ne može da zabeleži. Dete mora znati kome može da se obrati, koje su to instance, školskom drugu, roditelju, opet, nisu svi roditelji isti, nemaju istu interpretaciju nasilja. Razvoj sistema komunikacije unutar škole, u pomenutoj trijadi, je rešenje."

A kakve mogu biti posledice po generaciju odraslu pod prismotrom? Napominjući da je to prevashodno pitanje za pedagoge i psihologe, Sadžakov smatra da prisustvo kamera i odgajanje u tkavoj sredini ukidaju spontanost života.

"Posledice permanentnog nadzora možemo samo da pretpostavimo. Treba neprestano ukazivati na opravdanje tog postupka, jedne vrste zastrašujućeg nadzora nad ljudskim dušama, u ovom slučaju nad detinjstvom. Trivijalna je stvar da je draž detinjstva u dimenziji igre, pa i nestašluka koji trebaju da bujaju. Gotovo celo društvo, uključujući i roditelje, izigrava policajce i uhode decu. Ne kažem, bezbednost i elementarni nadzor su potrebni ali oni se uče da im životi  budu preparirani, nadzirani i to može da bude škola za buduće društvo u kom su uslovi života slični."

Ne manje bitno, u Srbiji postoji tragičan nedostatak dobrih primera na kojima bi deca učila i bila vaspitavana, što je uništilo koncept vršnjačke edukacije. Po rečima Tomaševića, značajan udeo u prevenciji imaju činjenice da li su počinioci nasilja kažnjeni i da li su prošli kroz adekvatan proces učenja na osnovnu sopstvenih grešaka.

"Kamere su skupa intervencija, može se postaviti znak pitanja da li taj novac, koji nije mali, uložiti u edukaciju, zaposliti još psihologa i pedagoga, ili reformisati ceo sistem i vratiti fokus na interakciju licem u lice. Samo pet posto BDP-a se ulaže u obrazovanje i s tim malim sredstvima treba biti pažljiv da li su pravilno iskorišćena."

Deo razgovora sa Tomaševićem i Sadžakovim poslušajte u plejeru ispod:

Igor Mihaljević