Nauka pruža osećaj afirmacije

Filip Koldžić je kao učenik četvrtog razreda Matematičke gimnazije osvojio srebrnu medalju na Međunarodnoj menedeljejevskoj olimpijadi. Pored njega i ostali takmičari iz Srbije takođe su postigli značajne rezultate. Samo sedam dana nakon ove, Filip je učestvovao i na Međunarodnoj hemijskoj olimpijadi, a rezultati ni tu nisu izostali. Srpski tim je i odatle poneo tri srebrne i jednu bronzanu medalju.

Kako je izgledalo takmičenje, s obzirom na trenutnu situaciju sa virusom?

Olimpijada je trebalo da se održi uživo, u Budimpešti, međutim ipak je bila onlajn zbog korone. Mi smo radili na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu. Takmičenje je trajalo dva dana, po opet sati. Oba dana smo radili test sa teorijskim pitanjima i zadacima. Pokrivali su sve oblasti hemije.

Ovo je prvi put da su učenici iz Srbije mogli da učestvuju. Kakvo je tvoje isksutvo, da li ti je bilo teško?

Zadaci jesu bili onog tipa kakav se i očekuje na međunarodnom takmičenju, ali jeste bilo teško. To je ruska olimpijada i ruski zadaci su uvek teži nego što se očekuje. Mi smo radili i spremali se za to, tako da nije bilo mnogo strašno.

Kada pričamo o pripremama, koliko su ti one bile značajne i koliko je vremena potrebno spremiti se za jedno ovako takmičenje?

Te zvanične pripreme za ovu Olimpijadu su trajale sedam dana. Držali su ih profesori sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu i sa istog tog fakulteta u Novom Sadu. Ono što je važno je da zapravo pripreme za ovo traju godinama, jer kroz cikluse na nacionalnim takmičenjima mi se sve vreme pripremamo za olimpijade. Da bi se uopšte kvalifikovali za njih, moramo da prođemo kompletan sistem naših nacionalnih takmičenja.

Sa tobom je bila i ekipa iz Srbije, kakvi su njihovi utisci?

Da, mi smo sve vreme bili zajedno. Sa mnom u timu su bili Žarko Ivković iz Niša, Vasilije Pantelić iz Beograda i Jovan Marković iz Kruševca. Nas četvorica smo zajedno učestvovali i svima su nam utisci slični. Zadaci su teški, a forma takmičenja vrlo interesantna. U jednom delu takmičenja postoji veliki broj zadataka od kojih mi treba da izaberemo kojim ćemo se baviti. Tu treba odrediti da li je to bacanje vremena na nešto što možda ne može da se uradi, a kroz pripreme smo dosta naučili.

Da li važi da, ako si dobar u prirodnim naukama, nisi u društvenim, ima li to uopšte veze jedno sa drugim?

Kod mene to jeste tako. Leže mi prirodne nauke. Međutim dobro mi idu jezici i primetio sam da je to čest slučaj kod ljudi koji se bave nekom prirodnom naukom. Generalno, da bi bio uspešan u jednoj prirodnoj nauci, potrebno je i znanje iz ostalih nauka. Sve se to prepliće i matematika i fizika, ponekad i biologija. Neophodno je da se sve to ukombinuje. Društvene mi idu slabije, ali dovoljno da mogu da zadovoljim forme u obrazovanju.

Koliko se u našoj zemlji cene mladi naučnici, kada to porediš sa nekim drugim zemljama?

To sve zavisi sa kime se upoređuje. Ako se upoređuje sa razvijenijim zemljama, poput Rusije i Amerike, kod njih su uslovi neuporedivo bolji. Što se tiče teorijkog dela i znanja, tu im pariramo. Imamo kvalitetne profesore koji mogu da prenesu znanje mladima. Što se tiče praktičnog dela, tu smo dosta oštećeni u odnosu na njih. Na primer, u hemiji, sve što se radi praktično, troši se. Potrebne su velike količine sredstava da se sve izvede. Kod nas taj segmen škripi, ali postoje i načini da se to reši, ako neko stvarno voli i želi. Ja sam se, na primer, javio nekom profesoru na fakultetu i pitao ih da kod njih uradim istraživanje i dozvolili su mi. Tako da, ko želi, može da se snađe, ali su uslovi ipak lošiji nego u inostranstvu.

Olimpijada je prošla, a ti si na njoj učestvovao kao učenik četvrtog razreda. Sada si već na fakultetu. Šta si izabrao?

Upisao sam dva fakulteta. Tehnološko-metalurški fakultet i Elekto-tehnički u Beogradu. Ovaj prvi je vrlo logičan izbor, s obzirom na hemiju. A ovaj drugi, jer volim programiranje i nadam se da ću u budućnosti moći da ukombinujem ove dve oblasti i napravim nešto interdisciplinarno.

Šta bi ti izdvojio kao najinteresantniji deo u bavljenju prirodnim naukama, u tvom slučaju hemijom?

To su upravo takmičenja, posebno internacionalna. Upoznao sam dosta ljudi i ostao sa njima u kontaktu. Mnogo volim da putujem. Kada idemo na takmičenje, mi upoznajemo  i nova mesta, istoriju, kiulturu. A što se same nauke tiče, činjenica da smo u stanju da rešimo neke konkretne probleme ili da imamo ideje kako bi aktuelni mogli da budu rešeni je samo po sebi dostignuće. To je taj efekat samoafirmacije.

Intervju sa Filipom možete poslušati u plejeru:

J. Božić

Foto: Privatna arhiva