Društvo / Obrazovanje
Milan Sečujski: Ljudi žele da komuniciraju sa mašinama
Milan Sečujski je vanredni profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Bez njegovog znanja i doktorata ne bi postojao sintetizator govora na srpskom jeziku, a poznat je kao dobar pijanista, enigmata i veliki zaljubljenik u detektivske romane.
Kako je izabran za jednog od deset najcool naučnika Novosadskog univerziteta razgovarali smo o naučnoj karijeri i hobijima koji ga čine toliko posebnim.
Koliko ti znači titula najcool naučnika i može li takva promocija da doprinese vidljivosti nauke u Srbiji?
Priznanje kao priznanje je vrlo laskavo, mislim da je posebna njegova vrednost takva da ljudi obrate pažnju na to da bavljenje naukom može da se poveže sa nekim skroz drugačijim interesovanjima. Često se ne možemo profesionalno baviti svim stvarima koje nas zanimaju, ali to nije prepreka da im se posvetimo.
Tvoj doktorat je za temu imao oblast koja je povezala jezik i inžinjering. O čemu se radi?
Teza se bavi morfološkom anotacijom na srpskom jeziku. Ja sam elektrotehničar po struci, ali se bavim govornim tehnologijama, konkretno sintezom govora na osnovu teksta. Cilj računara je da pročita tekst kao što bi to učinio bilo koji govornik. Taj tekst mora jezički da se obradi da bi smo znali šta želi da se čuje, a teza je govorila kako automatski, uz pomoć baza podataka i pravila, možemo taj zadatak uspešno da obavimo jer srpski jezik ima komplikovanu akcentuaciju.
Dokle je taj projekat stigao u primeni?
Daleko je odmakao. Već 10 godina taj sintetizator je u upotrebi u Srbiji i šire. Trenutno je najkvalitetniji sintetizator koji imamo. Na osnovu njega je realizovan "An reader" – čitač ekrana za slepe koji je i zvanično pomagalo za te ljude. Naravno, priomena nije ograničena samo na osobe sa invaliditetom već i u telekomunikacijama, pametnim telefonima, pametnim kućama... Ljudi komuniciraju međusobno govorom, pa na isti način žele da komuniciraju i sa mašinama.
Studenti koji su te ocenjivali opisali su te kao dobrog predavača kojeg rado slušaju. Imaš li neku tajnu u odnosu sa studentima?
Nije to bazirano na autoritetu nego imam sreće što predajem stvari koje su zapravo veoma zanimljive. Možda ne svima podjednako, ali kada pogledamo šta se sve proučava, ovo čime se bavim zaista spada u nešto prilično interesantno što omogućava da i predavanja budu interesantna.
Ozbiljno se baviš enigmatikom. Kako je započela ta tvoja ljubav?
Pre nekoliko godina sam ozbiljno počeo da se bavim time, a bio sam deceniju ozbiljan rešavač zagonetki. Enigmatika mi je postala hobi kada sam počeo da se bavim kreiranjem rebusa inspirisan jednim starijim kolegom. Imam redovnu rubriku u jednom zagrebačkom enigmatskom listu, organizujem godišnja takmičenja u rešavanju rebusa...
Sviraš klavir i komponuješ, što je još jedna tvoja strast...
Ljubav prema muzici gajim od dečačkih dana kada sam negovao mnogo različitih interesovanja. Svirao sam klavir, pisao horske aranžmane za hor "Ljube". Bio sam član horova Svetozar Marković i Sveti Georgije, kao i nekih drugih. Bavljenje muzikom je za mene prilično svestrano jer sam je upoznao sa različitih strana. Voleo bih da ljudi imaju više vremena pa da se posvete muzici jer je to jedna od najleoših stvari.
Kao veliki poštovalac detektivskih romana bavio si se i prevodom te vrste književnosti. Imaš li favorite u tom svetu?
I to je krenulo slučajno jer sam strastveni rešavač zagonetki u bilo kom obliku. Tetektivska literatura predstavlja jako dobar primer zagonetke u kojoj čitalac stavljen u situaciju da uz date informacije otkrije krivca. Ako je literatura dobra, on to zaista i može uz mnogo promišljanja. Već do gimnazijskih dana sam pročitao dosta romana i sa jednim drugarom prevodio nekoliko knjiga, a potom sam i sam prevodio Agatu Kristi. Postoji nekoliko romana koji su mi favoriti jer su definisali žanr. Izdvojio bih "Deset malih crnaca" i "Ubistvo Rodžera Akrojda."
P. Klaić