LGBT zajednici nedostaje sistemska podrška

Sa koordinatorkom programa za javno zagovaranje Jelenom Mitrović razgovarali smo o važnosti ovakvog priručnika u školama, ali i o drugim problemima LGBT populacije.

Koje su to oblasti i pojmovi na koje se priručnik fokusira i da li je on prvenstveno namenjen osobama koje rade sa mladima u školama?

Priručnik je jedna od kruna našeg rada sa LGBT mladima. Sadrži više celina. Pojmovi se tiču te zajednice i objašnjeni su kako bi nastavnicima, profesorima i ostalima koji rade sa mladima u školama oni bili približniji. Obuhvata i mentalno zdravlje mladih, koje je najviše fokusirano na psihologe i pedagoge. Sadrži i određene metodologije rada koje mogu da se primenjuju na časovima. Ali i iskustva osobe koja gotovo svakodnevno radi sa LGBT mladima. U ovom priručniku su i mladi imali udela.

Priručnik je jedinstven, ovakav ne postoji u Srbiji. Koliko je važno da iz školskih klupa krene bavljenje ovom temom?

Koliko znam, ne postoji ni u regionu, makar što se tiče Zapadnog Balkana. Treba da pomogne nastavnicima da krenu sa tom tematikom. U priručniku postoji i deo koji priča o tome kako jedan momenat, sitnica, u kabinetu, u učionici, u kancelariji PePsi službe, može pokazati mladima da je to bezbedan prostor za njih. Bilo da je to poster, nalepnica, zastavica ili ovaj priričnik. Važno je da to krene u školama, prvenstveno zbog nasilja koje počinje još u osnovnoj školi. Ovo je mali korak ka tome da obezbedimo sredinu koja će biti zdrava za LGBT osobe. Bilo bi dobro da tim osobama pokažu da su tu za njih, onda sledi vršnjačka edukacija i tako dalje.

U priručniku postoji i praktični deo. Da li on treba da pomogne u nekim specifičnim situacijama u kojima mogu da se nađu profesori i nastavnici ?

To su neke od osnovnih situacija koje su najčešče, kao što je proces autovanja. Opisano je kako bi bilo poželjno reagovati. Pre svega je ta prva reakcija bitna i ključna. Svi koraci koji su tamo opisani su deo svakodnevice. Nešto što i nama mladi govore i pitanja koja postavljaju. Pitanja autovanja i bezbednosti. Pogotovo što se tiče transrodnih osoba, jer njima je prilično teško u srednjim školama. Ovo mogu da koriste i omladinski radnici. Znam da mnogi nemaju iskustva u radu sa LGBT zajednicom i da im je potreban neki input kako to da rade.

Kako će priručnik doći do škola? 

Već smo poslali priručnik na više od 100 škola. Poslat je i našoj bazi profesora i nastavnika, kao i osobama koje rade na pokrajinskom nivou sa srednjim školama. To je jedan od prvih koraka. Sledeći je, da kada se priručnik odštampa, da ga pošaljemo i u toj verziji srednjim školama, zajedno sa posterom. On je namenjen da stoji u PePsi službi i da na neki način bude signal LGBT mladima da mogu da im se obrate. Kada dozvoli situacija sa koronom, imaćemo i oflajn promociju priručnika. Uradićemo sve što je u našoj moći da on dođe do što većeg broja korisnika.

Grupa Izađi je pokrenula i aktivnost pod nazivom "LGBT priče", u kojima se objavljuju doživljaji, osećanja i priče mladih. Koliko je važno da diskrimisane grupe imaju prostor gde mogu da ispričaju svoju priču?

To je bila ideja koja je sinula tokom projekta "Škola bezbedna za sve". Sve priče su priče srednjoškolaca. Ja sam intervjuisala mlade koji dolaze u društveni centar i one koje ja poznajem lično. Pored toga, oni su slali i svoje prijatelje. Onda sam iz toga izvlačila rečenice koje bi mogle da idu u opis. Ono što je jako bitno je da su se mnogi mladi javljali na mejl, instagram i fejs. Cilj je bio da shvate da nisu sami, da postoje i drugi koji tako nešto doživljavaju. I da počnu da nam se obraćaju otvorenije. Ponosna sam na to što nam na svakodnevnom nivou makar od jedne osobe stigne priča. Dosta mladih koji se javljaju žive van Novog Sada i Beograda, u mestima koja su prilično homofobna, te je ovo jedan od načina da razgovaraju sa nekim ko može da im pomogne.

Koji su to oblici diskriminacije sa kojima se najčešće suočavaju?

Pre svega, nemaju bezbedan prostor u kome bi mogli nekome fizički da se obrate, što je takođe vid diskrimanicje. Dosta su zatvoreni, nisu autovani i potiskuju ono što su i ko su, što dovodi do raznih pshičkih problema. Pogotovo transrodne osobe koje žive van Beograda i Novog Sada. Součavaju se se različitim vidom nasilja, koji iz škola često prelazi na onlajn svet. Čujemo i da nasilja ima među nastavnicima i roditeljima. Te osobe nemaju poverenja u PePsi službe. Nedostaje sistemski vid podrške. Nasilje često prećute, jer nemaju poverenja ni u policiju, ni u službe za socijalni rad, jer to podrazumeva autovanje. A ono podrazumeva suočavanje sa roditeljima i sredinom. Mnogo njih odluči da napusti kuću, a neki mladi su primorani da idu i na psihoterapije, na "lečenje", a čula sam da su neki morali da idu u manastire.

U grupi Izađi postoji psihološko savetovalište za mlade, ali i za njihove roditelje. Koliko je važno da i roditelji imaju podršku, kada pričamo o LGBT zajednici?

Tako je, mnogo ljudi se odazvalo, a među njima su i roditelji. Trenutno imamo i grupu podrške za roditelje.  Njima je to jako bitno i vidi se koliko im to prija. Okupljaju se dva puta mesečno. I prija im da razgovaraju međusobno o problemima i izazovima. Roditelji kojima je teško da prihvate autovanje dece, često dođu da pitaju za savet, kako da razumeju. Mi i mladima kažemo da slobodno roditelje upute na nas. U poslednje vreme praktikujemo da grupa roditelja, koja ja stalna, razgovara sa novim članovima, jer se oseća međusobno razumevanje i podška. Ipak je osoba preko puta tebe prošla nešto kroz šta ti sada prolaziš i iz toga može mnogo da se nauči.

Intervju sa Jelenom možete poslušati u plejeru:

Foto: Privatna arhiva

J. Božić