Društvo / Obrazovanje
Kada dete preuzme ulogu roditelja, ono postaje zanemareno
Ukoliko ste kroz odrastanje, kao dete u tinejdžerskom dobu, ili kao zrela i odrasla osoba, bili posrednik u komunikaciji između roditelja, ispravljali krive Drine, bili medijatori u porodičnim svađama, čuvali tajne jednog ili oba roditelja - vrlo je moguće da ste bili roditelj svom roditelju. Takva uloga se zove parentifikacija.
Foto: Canva.com
To je specifičan oblik zanemarivanja i pokazatelj je i uskraćenosti autentičnih i suštinskih potreba deteta u tom odnosu, bez obzira na to koliko dete imalo godina. Literatura kaže da do parentifikacije dolazi onda kada se od deteta stalno očekuje da pruža emotivnu podršku roditeljima, umesto da je obratno. Ovakve zamenjene uloge mogu da naškode prirodnom procesu sazrevanja deteta i mogu imati negativne efekte na mentalno zdravlje.
Takav odnos može započeti u detinjstvu i trajati i do zrele dobi. Aktivistkinja i glumica Jelena Galović kaže da je ona još uvek u toj zamenjenoj ulozi, a sa nama je podelila kako to izgleda.
"To izgleda tako da detetu nisu ispunjene osnovne potrebe. Umesto da se baviš svojim životom, odrastanjem i razvojem, ti se opterećuješ nekim stvarima koje ti nisu dovoljno jasne. Ne možeš da ih procesuiraš, ni da dođeš do zaključka. Osećaš se jako odgovornim i ta količina odgovornosti je nešto što ne treba da se nameće deci zato što je veoma opterećujuća i otežava njihov razvoj", ispričala je Jelena za Oradio.
Ona kaže da je parentifikacija uticala na mnoge aspekte njenog života.
"Ja sam bila roditelj mojoj mami. To što je ona meni trebalo da pruži kao roditelj, ja sam tražila u drugim porodicama, ljudima i partnerima", kađe Jelena.
Foto: Jelena Galović, privatna arhiva
Psihološkinja Vinka Žunić objašnjava da se parentifikacija najčešće javlja onda kada roditelji iz nekog razloga nisu funkcionalni, kada nisu dovoljno zreli da se nose sami sa svojim emocijama. Onda, prema Vinkinim rečima, oni tu odgovornost prepuste svojoj deci.
"Razlikujemo instrumentalnu i emocioanlnu parentifikaciju. Emocionalna parentifikacija je dosta psihološki oštećujuća, opasnija je od instrumentalne parentifikacije. Emocionalna parentifikacija podrazumeva to da mi od deteta koje nije dovoljno odraslo ili zrelo, očekujemo da brine o našim emocijama, problemima, o poteškoćama. Instrumentalna je ona kada očekujemo od dece da obavljaju kućne poslove ili brige o domaćinstvu, umesto nas. Naravno, to prevazilazi onu podršku u kući koja je prilagođena uzrastu deteta", objašnjava Vinka.
Prema njenim rečima, što ranije dođe do parentifikacije, to je ona štetnija. Važna odlika parentifikacije je da su dečije potrebe potpuno zanemarene.
"Dete ne vidi svoje autentične potrebe, roditelj govori samo o svojim emocionalnim potrebama i onda od deteta očekuje da ga na neki način zbrine. Nije veliki rizik da ćemo mi u nekom odraslom dobu biti parentifikovani, ako povremeno ili nekada saslušamo roditelja i damo neki savet. Mnogo je veći rizik kada se to dešava ranije i kada to postaje obrazac, kada to postaje pravilo. Iz potrebe da udovolji roditelju dete biva starije i odraslije. Ono veruje da daje roditelju ono što mu je potrebno da bi taj roditelj bio srećan i da bi ga voleo", kaže Vinka.
OBRATI PAŽNJU
Student Aleksa Stanišić kaže da često preuzima ulogu roditelja, pogotovo onda kada roditeljima treba približiti ili objasniti neko iskustvo koje oni nisu imali.
"To se, na žalost, često dešava, jer su oni iz ruralne sredine i bili su mladi kada su bili veliki neredi u državi, tako da nisu mogli da steknu mnogo životnog isksutva. U tim momentima se osećam dobro, osećam se samopouzdano, zato što mogu da pomognem da se neke naše porodične situacije srede", kaže Aleksa.
Nikolina Pavićević, osnivačica instagram kanala Kritički, takođe se bavila pojmom parentifikacije. Kaže da je primetila koliko ćesto se potrebe dece ne ispunjavaju.
"Vidi se koliko nam treba podrške i pažnje. Odlučila sam da se bavim ovom temom jer znam koliko njih prolazi kroz parentifikaciju. To uglavnom pada na stariju decu. Što se tiče emocionalne odgovornosti, često vidim koliko deca pokušavaju da emotivno regulišu svoje roditelje i koliko se te uloge zamene. Volela bih da se to ne dešava toliko često. Verujem da će naša generacija to da menja, ali za sada je parentifikacija rasprostranjena", zaključuje Nina.
Foto: Nikolina Pavićević, privatna arhiva
Komunikolog Radovan Ciganović ne prepoznaje parentifikaciju u odnosu sa svojim roditeljima, osim u specifičnim situacijama.
"Čuvao sam mlađu sestru veoma često, to je bilo jedno od mojih zaduženja. Često sam joj ja bio ta neka autoritativna figura, jer prosto, roditelji su radili", ispričao nam je Radovan.
Ekstremni slučajevi parentifikacijea mogu biti oblik traume, posebno kada govorimo o emocionalnoj parentifikaciji. Javlja se onda kada su veze između roditelja i deteta na neki način narušene ili prekinute, kao kod parentifikacije. Mladi sa kojima smo mi razgovarali u osnovi zdravog odnosa sa svojim roditeljima vide komunikaciju, razumevanje i iskrenost.
Parentifikovano dete ne razvija jasan osećaj za sopstvene potrebe i osećanja. Tokom odrastanja i kasnije u životu može im biti teško da veruju drugima, suoče se sa emocijama i steknu zdrave funkcionalne odnose.
Ukoliko vam je potrebna bilo kakva podrška možete se obratiti Centru Srce 0800-300-303, Novosadskom humanitarnom centru - savetovaliste.nshc@gmail.com, Udruženju građana Patrija - 060 055 5496, MentalHub-u - 064 451 33 38.
Emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim?" poslušajte u plejeru:
J. Božić
