Biciklizam i saobraćajna kultura u Novom Sadu

Svi znamo onaj osećaj kad pedaliramo kroz grad i činimo uslugu i planeti i sopstvenom zdravlju, a onda shvatimo da je staza naprosto nestala. Biciklizam je već odavno prešao put od hobija do stila života, ali da li naš grad uspeva da isprati taj tempo? Danas na O radiju pretresamo sve gradske staze i krivine: saznajemo gde zapinje, ko drži kormilo saobraćajne kulture i kako od Novog Sada napraviti pravu biciklističku rajsku zonu! Da bismo unapredili ovaj saobraćaj koji nam je od zajedničkog interesa, potrebno je da zajedno rešavamo probleme i pravimo planove da to sve, kako vreme ide, bude bolje i bolje. Šta možemo da uradimo, šta smo uradili, a šta smo propustili da uradimo, govori za O radio Nebojša Subić, predsednik Biciklističkog saveza Novog Sada.

Između ostalog, ti si predsednik Biciklističkog saveza Novog Sada, a osim toga si i u Biciklističkom klubu „Fruškogorac“. Obraćaju ti se svi kada treba da se požale, kada imaju problem i kad kukaju o biciklizmu, i biciklisti, i oni koji donose zakone, i oni koji bi trebalo da ih sprovode. Postao si biciklističko rame za plakanje. E pa, tako ću i ja da počnem. Je l' ti znaš da ja sad tebe zovem iz zgrade RTV-a na Mišeluku i da je nemoguća misija da ja ovde stignem biciklom?

Da, naravno, poznato mi je to i zaista želimo da upoznamo i širu javnost da postoji pisana inicijativa od strane Biciklističkog saveza Vojvodine prema Upravi za saobraćaj Grada Novog Sada da rešimo to pitanje.

Ta inicijativa nije samo papir u kome mi ističemo problem, nego je bukvalno razmotreno i utvrđeno da ta deonica Mosta slobode pripada Gradu (znači, ne Republici), da Grad to može da uradi u skladu sa strukom i da je sada samo potrebna dobra volja nadležnih organa da realizuju to. Naravno, mi smo u našem dopisu dali pojedina rešenja.

Istina, i Grad je dao dva rešenja: jedno je da se gradi pasarela ispod Mosta slobode, a druga varijanta je bila zajedničko korišćenje, odnosno prerađivanje jednog dela staze. Sve to zahteva mnogo, mnogo para. Mi smo dali jednostavniji predlog i rešenje: pošto ne može da postoji žuta traka, da jednostavno tu žutu traku opredelimo, da pomerimo ogradu i da se stave plastični stubići, kako je to u svetu na mnogo načina rešeno, te da se odvoje biciklisti od automobila i da se otvori izlaz prema gore, Edukonsu, ili na spirali sa druge, kameničke strane Dunava, i da omogućimo kretanje biciklista preko Mosta slobode. A time bi i vi mogli da dođete na svoje radno mesto i da uživate vozeći bicikl pre nego što dođete na posao na televiziji.

Lepo ovo zvuči. Hajde sad da čujemo prognozu, ne kladioničarsku, nego u kom vremenskom domenu je realno da očekujemo da do toga dođe?

Da bi se realizovao naš predlog, fizički bi trebalo da se radi nekih šest meseci , eto, nisam građevinac ni stručnjak, ali dajem toliko, mada smatram da je i to previše. Međutim, ako naš dopis stoji unazad godinama, pa sad će decenija sigurno, i po tom dopisu, samo kad postavimo pitanje da li treba da ponovimo inicijativu, bude ono: „Strpite se od proleća do proleća.“ Imali smo niz obećanja nadležnih u Gradu, od referenata do najvažnijih ljudi, da će biti od proleća do proleća, ali evo, počelo je leto, da li ćemo dočekati sledeće proleće bez rešenja tog problema, to ne znam. Videćemo, ali mladi smo i perspektivni, pa očekujemo pozitivno rešenje u narednom periodu.

Kako ocenjuješ trenutni status biciklista kod nas, kao učesnika u saobraćaju? 

Bicikl je postao izuzetno popularan, to je svevremensko vozilo. U uvodu ste lepo najavili da je to vozilo koje se vekovima koristi u narodu i uvek će biti aktuelno, a pogotovo je sada aktuelno.

Ali mi se ovde u našoj zemlji srećemo sa jednim velikim problemom: sve više ljudi koristi bicikl, ali nam je edukacija za pravilno korišćenje bicikla vrlo slaba. Mislim na motoričku edukaciju, kako se pravilno upravlja biciklom, ali mislim i na edukaciju o saobraćajnoj kulturi, odnosno zakonskoj regulativi kako se upravlja biciklom u saobraćaju.

Ne mogu da odolim, a da se ne setim vremena mog školovanja. Mi smo kompletnu obuku, i tu tehničku i zakonsku, dobili na časovima tehničkog. Čak smo na časovima tehničkog, kada napunimo 14 godina, imali priliku da u svojim školama položimo test poznavanja saobraćajnih propisa i na osnovu toga dobijemo dokument koji je tada izdavao SUP, pa da sa tim dokumentom vozimo „zoljice“, APN-ove i ostalo. Gde smo danas?

Tako je. To je bila vrlo dobra i odlična edukativna praksa koja je bila pun pogodak. Međutim, od svega toga danas nemamo ništa, ili gotovo ništa. Jedino što se zadržalo jeste takmičenje koje se zvalo „Šta znaš o saobraćaju“. To je svedeno na dobru volju profesora tehničkog obrazovanja da izdvoji određeni broj đaka, da sa njima vežba i prođe ciklus od opštinskog do republičkog takmičenja. To se pripisuje edukaciji, a opet skrećem pažnju, to je samo određeni, i to uglavnom manji broj dece koja po slobodnoj volji i sa dobrim motoričkim sposobnostima vežbaju sa profesorom. Sve se iz istorije svelo upravo na to takmičenje, pa to pripisujemo nekoj opštoj edukaciji, što u stvari nije tačno.

Proveru zakonskog poznavanja saobraćajnih propisa bilo bi teško uraditi direktnim monitoringom na osnovu ponašanja biciklista u saobraćaju. Ali onaj tehnički deo koji si pomenuo je nešto jednostavniji za proveru. Vi ste tome i pribegli, seli ste pored biciklističke staze, ako sam dobro razumeo, i gledali kako biciklisti voze. Šta ste videli?

Tako je. Biciklistički klub „Dubl“, koji se nalazi na Sunčanom keju, u stvari je biciklistički info-centar gde naši građani mogu da dobiju pune informacije ukoliko ih zaista interesuje kako održavati bicikl i upoznati se sa propisima. Mi smo ga zato i otvorili.

Izašli smo na Sunčani kej, posmatrali i pripremili praktične nagrade. Rekli smo: ko bude pravilno držao stopala na pedalama, daćemo mu nagradu. Gledali smo i čekali da naiđu biciklisti, pošto ih ima puno na toj stazi na keju koja se stvarno mnogo koristi i došli do zakljucka da od 10 biciklista koji prođu, 7 ili 8 nepravilno drži stopala na pedalama.

Zašto kažem 7 ili 8? Pa, primetili smo, posebno smo pratili žene, a posebno muškarce, upravo da bismo imali te podatke. Žene su pravilnije držale stopala na pedalama. Delili smo nagrade onima koji pravilno drže stopala, a ljudi su bili iznenađeni, nikada im to nije palo na pamet, niti su imali iskustva da im to neko prenese. Jedno popodne smo izdvojili da to ispratimo i zato imamo taj podatak koji jeste indikativan i pokazuje u kom pravcu treba razmišljati kada je u pitanju obuka korisnika bicikla.

Postoji ona ideja, jeste možda i suviše lepa da bi bila laka za realizaciju, i nisi ti deo onih koji bi to trebali da realizuju, ali me zanimaju tvoja razmišljanja, u vezi sa povezivanjem biciklističkom stazom celog toka Dunava, ali onda i povezivanjem Novog Sada sa okolnim selima ili drugim opštinskim mestima. Koliko misliš da je ta ideja značajna i koliko je laka za realizaciju?

Bravo za ovo pitanje! Vi ste jedan od retkih koji se podudara sa mojim razmišljanjima i borbom institucije koju predvodim. Mi isto ističemo da Novi Sad stvarno ima dobro uređenu biciklističku infrastrukturu. Svi govore o preko 120-150 kilometara uređenih staza. Međutim, više godina ističemo da to nije jedino što treba da se uradi. Uvek postavljamo pitanje: šta je sa Kaćom, Budisavom, Stepanovićevom, Rumenkom, Futogom, Veternikom, Begečom, Petrovaradinom, Kamenicom? Sve su to prigradska naselja koja pripadaju Novom Sadu. Tu je infrastruktura vrlo slaba.

U poslednje vreme, nagoveštava se potez prema Rumenki duž kanala, ali opet je napravljen sa prekidima, ne možete sa Keja odmah da izađete, nego morate obilaziti preko Bulevara Evrope da biste došli do nastavka staze prema Rumenki.

Zatim, šta je sa Koviljem? Imamo fenomenalnu mogućnost za biciklističku stazu duž Dunava. To je EuroVelo 6 koridor evropskih biciklističkih staza. Potreban nam je taj mostić preko kanala da bi to moglo da se pređe. Međutim, ako je most teško izgraditi i ako je komplikovano... U poslednjim konkursima u Gradu istaknuto je da tu mora biti i ugostiteljski objekat u sastavu projekta, što naravno poskupljuje i obesmišljava celu priču.

Međutim, ako ne postoje te mogućnosti, daj Bože da onda proširimo ili obezbedimo stazu preko Kaćkog mosta. Imamo deo rekonstruisanog starog puta od Kaćkog mosta do Kaća. Kad su ga rekonstruisali, niko se nije setio da pored, u istom trenutku, uradi i biciklističku stazu. To je samo metar i po širine koja bi bila od velikog značaja i doprinosa biciklističkom saobraćaju. U pravu ste, treba razmišljati i povezivati i periferne delove grada, jer time se dobija prava slika da li je jedan grad biciklistički ili nije.

Dajem ti čarobni biciklistički štapić u ruke. Koje tri stvari ćeš prvo njime uraditi?

Prvo, uvek bih uveo edukaciju korisnika bicikla za učešće u saobraćaju, jer ta oblast nije pokrivena. Malo se priča o tome i malo ko to zna. Kad koristite bicikl, vi ste u saobraćaju ravnopravni kao vozač automobila, kamiona ili autobusa. Ali, da biste vozili automobil, morate u auto-školu, polažete teoriju, praktični deo, lekarski pregled, prvu pomoć i dobijate dozvolu. Za bicikl ništa od toga ne treba, nema nikakve dozvole, a upravljate ravnopravno u saobraćaju. To je pitanje za nadležne, ta nelogičnost mnogo utiče na bezbednost biciklista.

Druga stvar koju bih uveo jeste pravilno tehničko obrazovanje za korišćenje bicikla. Nije svejedno kakav bicikl kupite, da li ga kupite u odgovarajućim dimenzijama spram vaše konstitucije, visine tela, dužine ruku i nogu. Vi ste na dva točka i vama je ravnoteža prvi element koji morate da pobedite da biste upravljali njime. Tu je velika stvar kako ćete sačuvati svoje zdravlje pravilnim dimenzijama bicikla koje odgovaraju vašem telu.

I treća stvar koja je za mene bitna jeste prilagođavanje saobraćajne infrastrukture u gradu potrebama biciklista. Ne u smislu da su biciklisti najvažniji, nego da se ravnopravno tretira i drumski i biciklistički saobraćaj, kako ne bismo ugrožavali jedni druge. Plus, tu mislim i na pešake, jer sada imamo veliku borbu i probleme između pešaka i biciklista, pogotovo od kada imamo električne bicikle koji su bešumni, a idu mnogo brže od pešačkog hoda na stazama.

Za ovo ti nije bio ni neophodan čarobni štapić, zvuči kao da bi sve moglo da se dogovori.

Da, sve je to vrlo jednostavno, samo treba da postoji dobra volja i treba uključiti stručne ljude kojih imamo i u institucijama grada. Nažalost, usamljeni su u nekoj svojoj kapsuli, niko ih ne pita niti im daje inicijativu, a biciklom se, nažalost moram da kažem, danas bave i ljudi koji nisu stručni za tu priču, nego pričaju o biciklizmu iz ugla ličnih potreba ili potreba za određenom afirmacijom.

Razgovor sa Nebojšom možete preslušati u plejeru

Aleksandar Bujić